ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЂУРИЦИ ЛАЗИЋУ

 

 

ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЂУРИЦИ ЛАЗИЋУ

 

У Белој сали Културног центра Крушевац, у суботу 30.08.2014. организовано је ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЂУРИЦИ ЛАЗИЋУ, на дан рођења овог писца,борца , културног и друштвено-политичког радника.  На овом програму поводом 90 година од рођења Драгомира Лазића Ђурице учествовали су сарадници, колеге, пријатељи: Иван Пудло, Милош Петровић,Биљана Грковић, Радмила Живковић, Миља Ђорђевић, Спасоје Ж. Миловановић, Јелена Протић-Петронијевић, Драган Лазић. Програм је водила Миланка Милосављевић-Милосављевић.

Међу присутнима у публици били су  Јасмина Палуровић, заменица градоначелника Крушевца и мр Мирослав Смиљковић, директор Културног центра Крушевац као и бројни поштоваоци Драгомира Лазића Ђурице.

Приказана је видеопрезентација – фотографије из живота Ђурице Лазића. Техничка подршка овом програму су били Бранко Симић (озвучење, светло) и Мирослав Прокопенко (фотографија).Програм је снимљен и доступан преко Јутјуба захваљујући Славиши Паунковићу.

 

ПИСАЦ ИЗАБРАНОГ ЖИВОТА

Две ствари на које бих вечерас скренула пажњу.  Прва је окренутост Ђурице Лазића младим сарадницима, или бар онима који су били знатно млађи од њега. Занимљиво је да су рецензенти његових књига које су изашле у овом веку - биле Љубица Петковић и Миланка Милосављевић-Милосављевић, најчешће. У питању је поверење које је Ђурица имао према млађим ствараоцима. У ту групу спада и Миља Ђорђевић, вајарка и Мирољуб Аранђеловић Расински, композитор и Радмила Живковић која се бавила припремом и издавањем његових  књига од 2003. па на даље. Међу млађимЂуричиним сарадницима биле су и Биља Грковић, кустос крушевачке Галерије, Јованка Рашовић, сликарка. Пратила сам, некако гледајући са стране, појаву писца Ђурице Лазића који је умео да буде ненаметљиво присутан у културном животу града, бар у последњих четврт века колико имам увид, и који је умео да се у неком тренутку готово сасвим повуче из тог јавног градског живота користећи своју пензију баш за писање. Тако је обавио задатак, писао, довршавао и објављивао књиге и то о свом трошку.

Лично    нисам имала много прилике да сарађујем са Ђурицом Лазићем, али оно што је ипак било- а то је сарадња поводоом  објављивања његових прича у часописима, било је на свом месту, пријатељски, са уважавањем, наравно, са моје стране, а са његове такође, на један достојанствен начин. О томе сведоче књиге са посветама које чувам и које све више добијају на вредности . Ђурицу сам виђала у Багдали и сусретала на другим местима у граду, седео је повремено испред Клуба КЦК, ту се виђао са пријатељима, имао је навику да се дружи.

Књига коју нисам имала, а на коју ми је скренуо пажњу композитор Расински, јесте ИЗАБРАН ЖИВОТ-Записи о Живадину. То је хроника једног дружења, и вечерас када говоримо кроз анегдоте о Драгомиру Лазићу Ђурици, та књига се мора поменути из више разлога.

И то је друга тема коју сам желела да дотакнем овом приликом, тај портрет контроверзног песника Живадина Лукића са којим се Ђурица дружио четрдесетак година, до самог Живадиновог краја. А ево како је почело.Одломак, страна 11, Изабран живот.

Мој утисак је да је иза необичне, трагикомичне личности Живадина Лукића, било могуће откривати и аутопортрет Ђурице Лазића, писца ове књиге који је на овај начин подигао споменик не само пријатељу, него и пријатељству у којем су њих двојица истрајали, што је реткост.

Од млађих дана у којима смо преко Ђуричиних записа могли откривати једног свежег, оригиналног, надареног, самоувереног Живадина , преко смешних анегдота из сусрета са познатим личностима из света политике и уметности, Живадина који се лагано алкохолом урушавао, да би се утешио дружењем са девојчицом песникињом Аном Маријом коју је волео као своје песничко чедо, до свраћања и дружења са Џуџом у печењари, до последњих дана које и ја памтим када сам их виђала заједно, Ђурицу и Живадина, тај необични тандем, човека који пије потпуно препуштен страсти која га уништава и другог човека који не пије, и не галами али прати пријатеља покушавајући да га сачува од њега самог. У томе није успео, али је успео да буде уз њега, да га не остави  у тим безнадежним данима. И успео је да скине, да сачува,  испитујући га, да запише неку Живадинову филозофију, јер овај песник није много објавио, нешто је записивао, а највише причао људима, био, такорећи, усмени песник и приповедач.

Све је у почињању,рекао је Живадин, а Ђурица запамтио и записао. И ми смо тамо. Такозвано обнављање, о коме се тако много говори, у ствари није ништа друго него поновно почињање, почињање у бескрај и ништа друго.