МОНОГРАФИЈА ГЛОБОДЕР

У суботу, 19 јануара 2013. године у 11 часова у Основној школи у Глободеру одржана је промоција монографије ГЛОБОДЕР, аутора Момчила Р. Тодосијевића. О књизи су говорили: мр Љубица Живковић - етнолог, Момчило Тодосијевић - аутор књиге, мр Слободан Симоновић - књижевник и Верољуб Вукашиновић - књижевник. Ову промоцију подржали су Град Крушевац и Културни центар Крушевац.

О значају који овакве монографије имају за спознају сопствене историје најбољи суд изрекао је Иво Андрић пишући о значају који имају архиви и архивска граћа за разумевање садашњости. "Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости. Стога архивска документа нису мртва, сива и узалудна као што то површним и неупућеним може да изгледа. To су драгоцени сведоци без којих би нам остале непотпуно разумљиве многе појаве у садашњости, без којих не бисмо могли назрети ништа од будућности...

Мислим да у нашим приликама треба увек подвлачити и свуда истицати чињеницу да архиви нису никакви мртви колосеци ни пасивне позиције у нашем друштвеном и културном животу, а да је непажња према том материјалу културна брука и национална штета."

Иво Андрић
 

Момчило Тодосијевић - аутор монографије






























Корице монографије

РЕЧ АУТОРА

Као дете слушао сам од мајке, оца и стричева о својим прецима, о догађајима и недаћама. Свака прича дубоко се урезала у моје памћење. У свом животном веку, зависно од година живота, те догађаје доживља-вао сам на различите начине. Што сам више читао о људима, о дога-ђајима у историји неких насеља, све се већа жеља појављивала да више сазнам о свом селу, о животу и људима у њему, поготову што из дети-њства у селу носим незаборавне успомене, доживљаје који су непрева-зиђени. Љубав родбине, непосредност, пажња и присност мештана, а посебно вршњака, је нешто доживљено што ме чврсто везује за родно место.

Видео сам да је мало о тим људима записано. Учесници у ратовима при-чали су млађима, али нису сматрали то као нешто изузетно; за њих је то било нешто нормално, обавеза свих да се брани држава, народ, своји најближи. Више но о себи, ратници су причали о својим старешинама, официрима, шта су видели...

На овим просторима, као што се живело и мучило, тако се и радило и градило. Подизао се животни стандард.

Знајући да ће и садашњост некада бити историја, схватио сам да треба што више записивати. Оно што се не запише заборави се и за млађе генерације не зна се да је постојало.

Ова монографија је мали прилог даљег проучавања овога села.

При прикупљању материјала обишао сам и обавио велики број разговора. Материјал сам сакупљао и упитником. Сви су се Глободерци радо одазивали, зато им се захваљујем.

Овом књигом желим да млади осете везу са прецима која је веома важна, јер тиме из прошлости у видокругу остају само најбољи узори, али и најгори прекори, да не залутамо.

При прикупљању података о фамилијама, неки даваоци пода-така нису давали потпуне податке, па су групе породица остале необрађене, то није била жеља аутора, већ пропуст даваоца података, у допуњеном издању покушао сам да то исправим.

Желим да се захвалим, поред осталих, за безрезервно пружање помоћи Мијушку Глиџићу, Животију Живановићу и Десимиру-Диску Ристићу, јер су они, свако на свој начин, пружили драгоцену помоћ.

Од момента обраћања Одбору за проучавање села САНУ, добио сам пуну помоћ проф. др Петра Ј. Марковића, па му се пуно захваљујем. За допуњено издање пуну сарадњу остварио сам са Николом Владисављевићем, који испред Одбора усмерава писце, на чему му се захваљујем.

Прво издање појавило се 1999. године. Када је прошло одређено време после првог издања дошао сам до нових података, детаљније сам упознао и прошлост фамилија, зато сам се одлучио да штампам друго допуњено издање књиге "Глободер". Охрабрило ме и то када сам видео да међу мештанима постоји интересовање за ново издање, па су појединци унапред тражили и по два примерка књиге.

Милина је писати овакву књигу, поебно о Глободерцима, који су изузетни људи, што се види и из књиге кад се прочита.

Момчило Р Тодосијевић

ПРЕДГОВОР

Српско и црногорско село има богату историју од насељавања које је почело још у VII столећу. У тој преко хињаду година дугој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни просперитет постигнут је у средњевековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после Косовске битке, српска држава под владавином Стевана Лазаревића, а нарочито Ђурђа Бранковића, спадала је у ред најбогатијих држава тадашње Европе. A то богатство је било у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девастације и деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XXVII столећа новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века, поле два српска устанка и извојевања националне слободе. Два столећа, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредну и слободарску традицију. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре седам - осам столећа, а и нових. Настају два светска рата у којима је масовно нестајала српска младост. Велики материјални и културни напредак начињен је после 1945. године.

Српско село у Војводини настаје и формира се још у доба сеобе народа, пре 1500 година. Годинама су Срби били једини становници јужне Покрајине да би повремено били под влашћу Бугарске, Византије, Мађарске, Турске, па и Аустро - Угарске. Жилави, храбри, ратоборни и истрајни, борећи се за своја права, успели су да сачувају свој идентитет. Дизали су буне под вођством Јована Ненада - Црног 1527, Пере Сегединца 1735, Тизана 1807, Попа Ђока 1808, исто онако као и њихова браћа јужно од Саве и Дунава. Као добри ратници чували су више од 200 година границе аустроугарске монархије. Срби мобилисани у аустроугарску војску брзо су је напуштали прелазећи на страну своје браће Срба, прелазећи у војску Србије и савезника. Отцепљење Војводине од Аустро-Угарске, Србима преко Дунава и Саве испунила се вековна жеља да живе слободни и сједињени са матичном земљом.

Проучавање историје села и сеоског живота започето је крајем прошлог столећа истраживањем Јована Цвијића и касније његових ученика, али је убрзо престало организовано истраживање настајања историја села, као и појединих породица.

Између два светска рата ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остала у рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање.

После 1945. године више се поклања пажња унапређивању организационих форми производње и технологије, изградње села, а готово и да није постојала никаква иницијатива да се истражују и описују историја села, демографски и културни проблеми, етнологија, антропогеографија, социологија. Више су проучавани проблеми организа-ције, производње, удруживања, техничко-технолошка и организационо-економска питања, а село и сељак су свуда запостављани. Сељак је био произвођач материјалних добара, хране, а запостављана је друштвено-социолошка садржина сељачке производње. Ретки су били истраживачи села и сеоског живота, попут Сретена Вукоса-вљевића, који је руководио институтом за село у САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина и других.

У селима су уништаване богате архиве, документи су кори-шћени за потпаљивање ватре у пећима и просторијама у којима се налазила општинска управа и бирократија, уништавани су стара архитектура и друге старине. Запостављани су историја, етнологија и све оно што чини основне вредности укупног прогреса, па и технолошког. To је доприносило многим промашајима у аграрној политици, a готово да није ни било планске политике у односу на село, његово просторно уређење и организацију сеоског живота.

Град је увек био у првом плану, као и непољопривредне делатности у њему. Пренаглашено је демографско пражњење села, праћено старењем села, били су само последица једностраног развоја, гашења многих вредности села, запостављање богате његове културе и историје. А историја села и његова култура су у основи историја народа.

Из села се распламсавала српска револуција од 1804. до 1815. године за одбрану српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног састава српске војске у ослободилачким ратовима 1912-1913. и 1914-1918. године били су храбри синови сељака. У ослободи-лачком рату од 1941. године већи део борачког састава и старешина јединица чинили су, такође, сељачки синови.

Сељак се увек борио за слободу и стварање државе, али му држава није увек пружала услове да сачува и искаже друге вредности, сем ратничких. To је разлог што између два светска рата није било домова културе у селу, а сељак је живео у беди и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним кућама од дрвета и блата, које су осветљаване жижом или петролејом, спавао на земљаном поду, користио примитивни алат у пољопривреди и домаћинству, радио запрегом говеда, са српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и киши. Али, и тај је период значајан за историју села.

После 1945. године оформљено је неколико десетина пољопри-вредних научних установа - агроекономских, економско-технолошких и неколико агросоциолошких. Ни једна научна установа, међу тим, није се бавила проучавањем историје села и израдом хронике села. Нешто је покушано радом Института за проучавање села САНУ, који је водио Сретен Вукосављевић, али је тај институт био кратког века.

После више од четири деценије, та празнина у науци у нашој народној баштини попуњена је иницијативом Одбора за проучавање села САНУ (председник академик Радомир Лукић) да организовано отпочне писање хроника села. Иницијативу за писање хроника села дао је Милојко П. Ђоковић, публициста, члан Одбора за село. Почетком 1989. године Одбор за проучавање села Српске академије наука и уметности, у заједници са Заводом за проучавање културног наслеђа - развоја Србије, организовао је састанак потенцијалних писаца хроника села. На састанку САНУ окупило се 67 писаца из целе Србије, као и из српских села из других република. Настављено је даље пријављивање и сада на хроникама ради близу хиљаду писаца. За целокупну активност Одбора за село у вези са хроникама, задужен је Др. Петар Марковић, члан Одбора.

Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана. Описују се сви значајнији догађаји из привредног и друштвеног живота села, обичаји, посебно порекло становништва и родослови породица, школство, задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким ратовима од Првог српског устанка до 1945. године. Наравно у хронике се уноси и све остало што је значјано.

Свим писцима Одбор доставља Упутство за писање хронике, литературу, као и све друго што је потребно, a посебно указује помоћ за штампање рукописа.

Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писа-ца и Одбора САНУ за проучавање села. они су својеврсна историогра-фија, демографија, социологија, етнологија, етногеографија, антропо-географија српског народа.

Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, привредних организација, месних заједница, предузећа, у појединим општинама и фондовима за културу, обезбеђују се средства за објављивање хроника.

Уз ову акцију покренуто је и низ других, које имају за циљ оживљавање сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју села покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се и етно или завичајни музеји, a формирају се и огранци Вукове задужбине. Формирана је и библиотека хроника села где се налазе хронике села, рукописи или књиге које су до сада објављене. Тако ће од сада укупно народно стваралаштво бити сабрано на једном месту.

Писање хроника села трајна је активност. Сваког дана јављају се нови аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову активност.

Заиста био је задњи час да се отргну од заборава и многа вредна документа, памћења старих људи, разни алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио и живео. Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије и Црне Горе засноване на објективним чињеницама и аргументима.
 
ЗА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР:
Проф. др Петар Ј. Марковић