Расинске хронике 5
Rasinske Hronike 5
Nas dvojica, dogovorili smo se da se nađemo u parkiću ispred Hemijske.
Đavola. Ima dve Hemijske, jedna srednja, druga viša i obe imaju parkić ispred ulaza. Imali smo 50% šanse da se mimoiđemo i mi smo tu šansu iskoristili, čekali smo jedan drugog minimum 15 minuta.
Odabrao sam Višu hemijsku, bila mi je bliža i bliža centru. Park je bio pun ljudi svih generacija, lep dan u doba pandemije. Kroz senku lišća mogao si da doživiš sunce i bilo je više ozarenih nego smrknutih lica.
Vreme, to jest tih petnaest minuta, proveo sam relativno kvalitetno. Prvo je pala jedna cigareta uz žardinjeru, zatim sam se promajao među ulične prodavce, knjige su mi bile fokus, posle stripovi, listao sam ih bez namere da ih kupim i mislim da je prodavačica to znala.
Tada sam primetio izložbu preko puta. Bila je u onom delu parka koji se sada naziva Trg glumaca, setio sam se tog imena i pitao se da li je i ovo prekoputa deo istog kompleksa. Možda je ovo bio Trg inspicijenata pošto je bio u senci.
U svakom slučaju, napustio sam senku da vidim šta izloženi crteži kriju. Iznenadio sam se da su karikature a ubrzo sam čuo frazu u letu: „Povodom prvog aprila...“ Dan šale i prvi prolećni dan koji liči na proleće, imalo je potencijala za provod.
Provod je naravno zahtevao brzu organizaciju, ljudstvo i resurse, tim jako sličan onom što priprema pljačku na filmu.
Treba jedan što vozi.
Treba jedan mecena, finansijer.
Treba jedan što zna sa prirodom, kako da se upali vatra i počisti đubre, jer lep dan beton ne voli.
Treba još jedan sa smislom za humor.
I to je to. Preko četiri ugrožavaš mere pandemije, svaki peti je antivakcer. Za sebe sam birao četvrtu, ujedno i najtežu ulogu: dizanje morala tmurnih ljudi, srce projekta. Počeo bih vrbovanje da drugarom koga sam čekao, napisao sam mu u poruci:
JA: Čekam te na izložbi prekoputa.
ON: (pet sekundi kasnije) Kojoj izložbi mamlaze??!
Tu sam saznao da je usledio nesporazum. Karikature su visile o žici, mahale su na vetru i pravile iluziju primitivne animacije. Tema je očigledno bila prozor, ignorisao sam zvuk poruke na telefonu pokušavajući sam da smislim karikaturu koju bih dodao izložbi. Vizija prozora koji guta sobu na čijem zidu se nalazi, iza sebe ostavlja nebo i pašnjake. Da li bi to iko znao da nacrta?
N.P.
