Представљање књиге и перформанс МАЧКА БЕЗ ЈЕДНЕ ЦИПЕЛЕ

МУЛТИМЕДИЈАЛНИ ПЕРФОРМАНС - КЦК 05.03.2014. На овој промоцији књиге прича младог аутора Миодрага Стошића учествовала је и музичка група ГРБАВЕ ТАНГЕ певајући песме које је М.Стошић написао, приказан је краћи филм као увод за представљање ове књиге, такође у његовој режији. Професори и ђаци крушевачких средњих школа који су били најбројнији , као и остали присутни, уживали су у духовито осмишљеном перформансу који је укључивао и ауторово читање одабраних прича, обраћање публици и реч о књизи коју су изрекли Ненад Вучетић, афористичар и Јелена Протић-Петронијевић, уредник програма.

Треба напоменути да је Миодраг Стошић веома креативан и активан писац, препознатљив, пре свега, као хумориста. Рођен је 1982. у Владичином Хану, дипломирао је у Београду на Факултету политичких наука, смер Међународни односи. Сарадник је на многим радио станицама, а препознатљив као сценариста емисије Мали Марко зове људе на Радију S, али и као косценариста тв емисије Вече са Иваном Ивановићем, сарадник многих листова и часописа, писац је књиге прича Танго на тротоару заједно са још двојицом колега. Ово му је прва самостална књига.

За техничку подршку овог програма били су задужени Бранко Симић и Марко Вишњић. Фото – Мирослав Прокопенко.


Ненад Вучетић, Миодраг Стошић и Јелена Протић Петронијевић


Шта крије МАЧКА БЕЗ   ЈЕДНЕ ЦИПЕЛЕ?

Ова, прва самостална књига прича  аутора Миодрага Стошића,  која се прошле године појавила у издању БЕОКЊИГЕ, крије много неочекиваних сусрета. Да, сусрета са људима које однекуд познајемо. Од прве приче Инспирација (или како изаћи из креативне блокаде), преко прича- портрета  Рез ( о несталом глумцу Петру Ђукићу) и минијатури о  Лили – модерној девојци, зависнику од огледала, преко Драгојле-девојке са села која са сопствене свадбе бежи у свет- у причи Ковчег са звоном...  До Ружне приче или Ружине приче како би ми, маштовитији читаоци, могли да је назовемо, а заправо је сатирична парадигма о Осмом марту, празнику ружа које се само тада поклањају и ретко доносе кући са свим латицама, а јунаци су Милица и Лазар, двоје младих, урбаних људи који трагају за мирисом романтике тамо где је одавно потрошена и распродата заједно са тим страдалним осмомартовским ружама. Зашто Лазар и Милица? Имена свакако нису случајно изабрана, постоје у колективном несвесном или свесном памћењу српског народа и понављају се у свим генерацијама али у различитим условима и околностима, па чак и у овом савременом тренутку који је далеко од светлих примера јуначке прошлости.

Поред ликова које, већ рекох, препознајемо на страницама Стошићеве књиге, на пример, нестали глумац Петар Ђукић је прототип уметника који трага за лепотом, нежношћу, али надасве љубављу, трагично несхваћен у свим својим животним изборима и поступцима, наилазимо и на јаку социјалну обојеност у свим причама.Горко-хуморни осврт на породичне односе, запостављену децу или превише пажену децу, терор родитеља, пронаћи ћемо на многим местима у овој књизи, најпре у причи СРЕЋНЕ МРВИЦЕ...Ту је и заштитнички Свети Никола, светла породична тачка која засија у неким собама, подсећајући у главном на мирније  дане породичних окупљања. У књизи се препознаје и неко сивило преостало од рата, са носталгичним звуком срећних  времена и пријатном атмосфером која постоји само у сећању јунака приче Риголето и  афрички лонац...У сећању на пријатељску кафану ЦАР, другу кућу Мише Богдановића, дечака који је порастао у жртву транзиције. Као губитник,( иако најкреативнији на послу, он добија отказ) и улази у дискотеку која постоји на месту драге кафане из детињства. Методом контраста  присутном у читавој књизи, а овде веома упадљивом , аутор приказује тај застрашујући афрички лонац који препознаје из приче Мите Сифона  коју је слушао некада давно у   кафани Цар, у романтичној  атмосфери.   Сада уз певање антиталентованих силиконских мутаната  разазнаје непремостве  цивилизацијске разлике између два света, или, како би неки рекли, две Србије. Разлике су, пре свега - питање културе и васпитања, наравно и образовања, које се подразумева у у контексту ненаметљивих порука ове књиге.

Хумор и сатира су свеприсутни у причама Миодрага Стошића. Можда  због тога врањски колумниста Радоман Ирић смело изјављује:У њему видим најбољег и јединог  наследника Бранислава Нушића...

Ипак, хумор и сатира нису сами себи сврха у овој књизи. Јесу стилски орнаменти у грађевини коју је од речи саградио Миодраг Стошић (трактат о тоалет папиру или трактат о бесплатним минутима на мобилном телефону...). Као и виспрена запажања, бисерне мудрости, које морамо приметити. На пример:  И Нова година и Осми март  и рођендани су само једна велика тезга на коју стављамо своје срце, а не добијамо ништа (прича CASIO 1982). Или, у истој причи, лаконска изјава: Емоције не знају за компромисе.

Или, у мајсторски изведеној, филмској причи ШТА ЈЕ ТО ЉУБАВ, АЛФРЕДО? следи порука коју би увек требало имати на уму: На свету има толико лепоте да човек нема времена да буде несрећан.

И није то једина мајсторска прича. Све оне у књизи Мачка без једне ципеле кореспондирају међусобно, а баве се сасвим другачијим заплетима, темама и јунацима различитих старосних доба. Тако, у најпозитивнијем смислу, смемо да причу под насловом ВИШЊЕ У ПАРТИЗАНИМА крстимо као пензионерску љубавну причу. Читаоцима остављамо да открију зашто додајемо ову назнаку, мало упутство за читање.

Прича која носи нумеролошки наслов 88 јесте фаустовска прича. То је мотив присутан вековима у књижевности који се варира на разне начине и тиче се успеха у уметности (по сваку цену) и прављења пакта са нечастивим.

Прича  ЖИВОТНО ДЕЛО јесте шпанска, далијевска прича у јарким бојама надреалистичког трагања за слободом. Сазнајемо да је уметност старија од истине.

ИЛИ – ИЛИ јесте политичка прича, или модерна утопија,  или дечија прича са оптимистичком поруком да треба будућност препустити деци, младима и свежим идејама.

Хумана  прича, или прича из аутобуса носи наслов НЕВИНОСТ и говори опет у контрастима о девојчици Тијани и о дотераној дами сумњивог морала. Оне се зближавају  док је дама држи у крилу у току дуге градске вожње. Невиност не познаје и не препознаје материјалну корист, девојчица поклоњени новац даје глувонемом продавцу календара, хуманост има своје путеве. Невиност се не може купити. Она није свесна своје вредности. Зато је невиност. То каже аутор на крају ове приче.

Велика љубавна прича свакако је она по којој носи наслов ова књига. Мачка без једне ципеле је метафора  која из другог плана симболизује љубав и привлачност жене. У исто време вољена и опасна,тајанствена и недокучива, са канџама којима се јунак, на самом крају, препушта. Да би научио да воли, човек мора да научи и да подноси бол. А уметност, уметност је само сенка бола, поручује јунак ове приче.

И због тога, ова књига заслужује да буде сврстана у дела уметничке прозе. Сродност са неким писцима, претходницима,  као што су Михајло Пантић, и још више, Зоран Ћирић, може се приметити због урбаног сленга, тема које се понекад додирују, па и атмосфере из времена о којем говоре,  али Стошићева књига носи свој сопствени подтекст, суштину, намеру да подели са светом искрену причу која не сме да остане затворена у компјутеру или у неким фијокама... То је прича о свима нама.

Јелена Протић-Петронијевић