Rasinske hronike 14

Dugo me nije bilo. A imam osećaj da dugo nisam bio-postojao, da mi je život pušten na brzo unapred. Leto se završilo, jesen uveliko traje, grad se posiveo i dobio zgasite tonove neba. Ništa se nije dešavalo ili barem ja mislim da se ništa nije dešavalo, prestao sam da izlazim i da se viđam sa ljudima. Živeo sam na internetu, tamo sam našao zabavu i posao, to mi je bilo dovoljno i mislio sam da će sledeći korak biti napuštanje ove sredine. Svaki mlad čovek posvađan je sa svojim malim gradom. Nema sadržaja, reći će, da zadovolji moje potrebe. Ja se tu ne razlikujem, nisam našao mudrost ovih starijih da uživam iz dana u dan u svakodnevnici. Nije više imalo šta da me iznenadi.

            Baka mi se razbolela. Nije Kovid, hvala na pitanju, nešto sa bešikom, mučilo ju je celu noć i sada je završila kod lekara. A ja, koji sam okarakterisan kao neko ko ne privređuje niti šta radi po kući, sam odabran da joj pravim društvo. Bio je to onaj dom zdravlja iza nove pijace, u sivoj ulici sa sitnim kućama. Čekaonica je bila puna i tamo smo uspešno ispunjavali našu svrhu, čekali smo.

            U početku sam bio hladnokrvan prema tom prizoru, redovi uglavnom starih ljudi, tišina prekinuta samo zvukom kašljanja, izgubljeni pogledi krvavih očiju. Onda je scena počela da mi ulazi pod kožu. Sve sam teže disao pod maskom a nisam se usuđivao da je skinem, znojio sam se po slepoočnicama i nisam znao šta ću sa rukama. Baka je bila ravnodušna, gledala je ispred sebe, mirna, skoncentrisana. U poslednje vreme priče su je vraćale na drugi svetski rat, predpostavljam da je ova pandemija i dalje bila bolja od toga pa joj nije bilo razloga za uzbunu. A ja, ja sam bio nepripremljen, mene je pogodilo.

            -Bako, idem ja na kratko napolje.

            -Da pušiš.- zaključi baka.

            -Između ostalog, da. Da pušim.

            -Još uvek pušiš.- zaključi baka- Ne valja ti to.

            -Vratiću se brzo.- rekoh i gotovo izjurih.

            Nepripremljen sam. Potpuno nepripremljen. Na ljude, na stanje, na sebe samog. Slab sam, kada bih trebalo da sam mlad i najjači. Slab i nemočan. Jedino što bih znao da uradim jeste da tonem dublje u očaj. Istrčao sam iz doma zdravlja i to mi nije bilo dovoljno, izašao sam iz njegovog dvorišta, pretrčao ulicu. Tu je neki starac romskog porekla pokušao da mi proda nešto ali nisam se ni korak zadržao, samo sam viknuo:

            -Neka, hvala!- i utrčao sam u pijacu.

            Tu sam zastao. Ispred mene je bio veliki štand sa cvećem i tek me je to malo smirilo. Video sam boje koje predhodni pejzaži nisu imali. Sa strane sam čuo nekog da se cenjka za nešto, sa drudge strane neko je vikao: ,,Hulahopke!”

            Maske su i dalje bile tu, skoro svi su ih nosili, ali sve ostalo bivalo je normalno, ljudi su gledali svoja posla, birali su, tražili, računali, pravili ceh, ljudi su živeli. Privid normalnosti ili normalnost privida? Ili samo moramo dalje, svi mi, i sve dok moramo, ne pravimo se nego idemo. I potonuće je korak napred ali mislim da ga ne želim. Ne i ovog puta.

            Motao sam cigaretu i krenuo sam nazad, setio sam se bake. Usput sam zastao ispred improvizovanog štanda gospodina romskog porekla, izgleda da mi je nudio stalak za fotoaparat, nije mi trebao, ali me je naterao da razmislim o fotografiji. Možda, ako zažmirim na oba oka, ako se baš potrudim i stisnem zube, možda, samo možda, možda će danas biti lep dan.

Nemanja Petronijević