ТРИ ПЕСНИКА ТРИ ВОДИТЕЉА - поезија, музика...
У Пионирском парку је 04.06.2014. године у организацији Културног центра Крушевац и Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу одржано Поетско-Музичко вече ТРИ ПЕСНИКА - ТРИ ВОДИТЕЉА. Овога пута песници су били: Радојка Златковић, Србобран Матић и Светлана Биорац-Матић - чланови КК Велимир Рајић из Алексинца, а водитељи Јелена Ђорђевић и Љубодраг Обрадовић, док се Мића Живановић определио за музички наступ у сарадњи с гитаристима Момчилом и Далибором Накићем. О новим књигама гостојућих песника говорила је Александра Павловић Теда, а као специјални гости наступили су Мића Николић - песник и афористичар из Алексинца и Јована Марковић - млада песникиња из Љубаве код Крушевца.
Светлана Биорац-Матић, Јелена Ђорђевић, Радојка Златковић и Љубодраг Обрадовић
Јелена Ђорђевић и Србобран Матић
Далибор и Момчило Накић
Мића Живановић
Александра Павловић Теда
Јована Марковић
Мића Николић
| БАЛАДА О ТАМБУРИЦИ Нестала је давно једна тамбурица и остала тужна покидана жица. Шта ми она значи, тад још нисам знала, сазнала сам онда, када је нестала. Не знам где се скрива, и где свира сада, колико ми значи нисам знала тада. Да је могу наћи волела би сада свирала бих на њој ко тата некада. Да је могу наћи баладе у ноћи чуле би се опет а звезде би миловале свих ти жица пет. Али не знам где је и да ли негде свира... Сећање на њу само срце дира. Не знам где је сада, где се она скрива... © Радојка Златковић |
ЗАНОС
Пупиш ко трешња мајска, у теби ври триста латица. О, дал си птица рајска или си, можда, јаребица? Чија ћеш бити, ја нећу знати, и ко ће твој нектар да сише? Брзо ће да ти се отворе лати и све ће око тебе да мирише. Жеља ми моју наду храни, храм љубави у машти зидам. Замишљам себе на твојој грани како ти сочне плодове скидам. Опијен тада ја нисам знао да си ми била тако далеко. Други је тебе вић мирисао и плодове ти убрао неко. Само се сузе низ образ слише, ја туда више не пролазим. Отада трешње не једем више и свуда их заобилазим. Други ће твоје кидати лати и огoleће те љубавне зиме, ти никад, никад, нећес знати, за овај занос и ове риме. © Србобран Матић |
СИЂИ ДАНАС ДО РЕКЕ
Између два издаха и једног удаха пролазности, заборави на трен све своје заблуделе снове. Пронађи стазу од од босих стопала, разгрни локвање сећања удахни мирис напупелих врба. Заљуљушкај неостварене снове у чамцу којим се, смело, прелази с' једне на другу обалу. Потражи белутак детињства у огледалу реке. Пусти да ти таласи нежно сперу горчину с'дланова. Између два издаха и једног удаха пролазности, сиђи данас до реке. Укради део њене вечности, понеси спокој у очима на путу којим корачаш. © Светлана Биорац Матић |
