ТРИ ПЕСНИКА ТРИ ВОДИТЕЉА - поезија, музика...

У Пионирском парку је 04.06.2014. године у организацији Културног центра Крушевац и Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу одржано Поетско-Музичко вече ТРИ ПЕСНИКА - ТРИ ВОДИТЕЉА. Овога пута песници су били: Радојка Златковић, Србобран Матић и Светлана Биорац-Матић - чланови КК Велимир Рајић из Алексинца, а водитељи Јелена Ђорђевић и Љубодраг Обрадовић, док се Мића Живановић определио за музички наступ у сарадњи с гитаристима Момчилом и Далибором Накићем. О новим књигама гостојућих песника говорила је Александра Павловић Теда, а као специјални гости наступили су Мића Николић - песник и афористичар из Алексинца и Јована Марковић - млада песникиња из Љубаве код Крушевца.


Светлана Биорац-Матић, Јелена Ђорђевић, Радојка Златковић и Љубодраг Обрадовић


Јелена Ђорђевић и Србобран Матић


Далибор и Момчило Накић


Мића Живановић


Александра Павловић Теда


Јована Марковић


Мића Николић























 
БАЛАДА О ТАМБУРИЦИ

Нестала је давно
једна тамбурица
и остала тужна
покидана жица.

Шта ми она значи,
тад још нисам знала,
сазнала сам онда,
када је нестала.

Не знам где се скрива,
и где свира сада,
колико ми значи
нисам знала тада.

Да је могу наћи
волела би сада
свирала бих на њој
ко тата некада.

Да је могу наћи
баладе у ноћи чуле би се опет
а звезде би миловале
свих ти жица пет.

Али не знам где је
и да ли негде свира...
Сећање на њу
само срце дира.

Не знам где је сада,
где се она скрива...

© Радојка Златковић
ЗАНОС

Пупиш ко трешња мајска,
у теби ври триста латица.
О, дал си птица рајска
или си, можда, јаребица?

Чија ћеш бити, ја нећу знати,
и ко ће твој нектар да сише?
Брзо ће да ти се отворе лати
и све ће око тебе да мирише.

Жеља ми моју наду храни,
храм љубави у машти зидам.
Замишљам себе на твојој грани
како ти сочне плодове скидам.

Опијен тада ја нисам знао
да си ми била тако далеко.
Други је тебе вић мирисао
и плодове ти убрао неко.

Само се сузе низ образ слише,
ја туда више не пролазим.
Отада трешње не једем више
и свуда их заобилазим.

Други ће твоје кидати лати
и огoleће те љубавне зиме,
ти никад, никад, нећес знати,
за овај занос и ове риме.

© Србобран Матић
СИЂИ ДАНАС ДО РЕКЕ

Између два издаха
и једног удаха
пролазности,
заборави на трен све
своје заблуделе снове.

Пронађи стазу
од од босих стопала,
разгрни локвање сећања
удахни мирис
напупелих врба.

Заљуљушкај
неостварене снове
у чамцу
којим се, смело, прелази
с' једне на другу обалу.

Потражи белутак
детињства у огледалу реке.

Пусти да ти
таласи нежно сперу
горчину с'дланова.

Између два издаха
и једног удаха пролазности,
сиђи данас до реке.

Укради део њене вечности,
понеси спокој у очима
на путу којим корачаш.

© Светлана Биорац Матић