МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2013 - КОПАОНИК

У оквиру *Уметничке насеобине МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*, која се већ пету годину заредом реализује по идеји Живорада Милановића Макија, овог пута у идиличном окружењу планине Копаоник, у вили Рубина из Крушевца 24.09.2013. године, одржано је поетско-музичко вече у организацији Културног центра Крушевац, у коме су се као свестрани уметници исказали скоро сви присутни песници, сликари, музичари... Централно место на овом поетско-музичко-ликовном перформансу припало је уметности, која је у пуном сјају заблистала на копаничком небу и у срцима присутних уметника... Своју поезију говорили су и Љубодраг Обрадовић, Вељко Стамболија, Мића Живановић, Дејан Ристић, Горан Минић, Сандра Петровић..., своје афоризме казивали су: Ивко Михајловић и Дејан Ристић, за музику су се постарали Бранко Симић, Сандра Петровић, Мића Живановић..., а у извођењу програма активно су учествовали и бројни сликари. Све госте поздравио је Живорад Милановић Маки - домаћин *Уметничке насеобине МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ*, а програм је осмислио и водио Љубодраг Обрадовић - главни и одговорни уредник КЦК. Тако су сви актери овог догађаја међу сликама свесрдно допринели да сам догађај постане део незаборава. Погледајте слике и уживајте...

Слика настала на колонији МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

СЛИКАРСКА

Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати да стих неизговорен
на платну одговорима засија.

Гледање у светлост баш замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад неће наћи.

Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искри чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жуди.

Да сложи дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесе.
Светом да лута и свет да спасе,
од будућности зле, без адресе.

Не куне се доносилац вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ће он опет у сну срести,
иако му снег већ косом веје.

Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако да све дилеме
однесе искуство генерација.

Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.

Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Та истина тек ће да се осети,
кад судбина безизлаз исплете.

© Љубодраг Обрадовић

Сликару Живораду Милановићу Макију