ХУМОР И САТИРА Михајла Ћирковића

Кад човек за наслов својих афористичких књига одабере *ЗАВИЧАЈ*, *СПОМЕНИК* и *ТАКО НЕКА БУДЕ*, онда се свакако чини јасним његово животно опредељење да својим књижевним стваралаштвом буде везен за град Крушевац и Златну Кацигу као Бренд Крушевца. Михајло Ћирковић, који је 17.01.2013. године у Белој сали КЦК имао презентацију свог целокупног хумористично-сатиричног стваралаштва, је свакако својим књигама уградио свој камен у светионик Златне кациге као Међународног фестивала хумора и сатире који се све више и све чешће издалека види. Хвала му на томе.

А то је знала да процени и крушевачка публика која је испунила Белу салу  КЦК до последњег места  и уживала  у још једном вансеријском програму којим Културни центар Крушевац корача у сусрет 21 Златној Кациги која за тему има *ПОМРАЧЕЊЕ* (- за одрасле ствараоце) и *ТЕНИС* (- за младе до 18 година). У програму који је осмислаила (заједно са аутором) и водила Лидија Ужеревић су поред аутора учествовали: Бранкица Милановић, Драгиша Павловић Расински, Љубодраг Обрадовић, Раде Џинић, Небојша Милосављевић, Селена Бакић и Гордана Влаховић (била је спречена да сама прочита свој приказ, па је у њено име то урадила Лидија Ужаревић).


Бранкица Милановић, Михајло Ћирковић и Лидија Ужаревић

Раде Џинић - ХАЈДЕ БУДИ ПЛАМЕН - аутор музике Златко Стојановић


Плакат


Љубодраг Обрадовић - главни и одговорни уредник КЦК уручеје поклон КЦК
Михајлу Ћирковићу

АФОРИСТИЧКА МИСАО МИХАЈЛА ЋИРКОВИЋА - Гордана Влаховић

Иако веома стар по своме постанку, афоризам је дуго био оспораван као књижевни облик. Мирослав Егерић је у другом издању Антологије савремене српске сатире ( 1987) афоризму дао место у разнородној породици сатиричног казивања. Чак су и велики писци, попут Андрића, били уздржани према тој литерарној форми. У Знаковима поред пута Андрић каже: Облик афоризма, то је неприметна и опасна замка за свакога од нас. Афоризам изгледа на први поглед лак и пријатан израз којим најбоље и са најмање напора можемо да покажемо наше животно искуство, које нам увек изгледа велико и тешко, и нашу памет о којој имамо обично најлепше мишљење. Али ту се и најчешће и највише варамо. Афоризам је танак лед на који нас наводи наша жеља да јефтино и брзо покажемо шта знамо и шта све можемо и умемо. Он је огледало у које ми хватамо људе и свет око себе, а при том не примећујемо да се у њему огледамо и показујемо и ми сами, са свим нашим помислима и намерама.

Строги, уздржани и умни Андрић био је против лаког, јефтиног и брзог стицања читалачке наклоности, што се узгред, не може приписати у данашњојкњижевној продукцији само лошим афористичарима ( зар то нису и тзв. Бестселер романи, квази песмице и сл.).

Многи људи од пера својим афоризмима могли су показати да тај танак лед Андрићев има своју тежину и да заиста јесте дриблинг духа на малом простору ( Витезовић), и да је један од облика Егерићеве борбене ироније.

Наш вечерашњи аутор не ствара преко колена, народски речено, ни брзо ни лагано. Своје три књиге аафоризама штампао је у распону од 2000. до 2011. (Споменик, Завичај, и тако нека буде). Ћирковићево основно полазиште при грађењу афоризама може се дефинисати последњим реторичким питањем из друге књиге ( Завичај: Да ли пишем да бих сачувао мисао, или да је се ослободим? Писати, значи оставити траг, и можда, олакшати душу ( ако се душама уопште може ући у траг). Даље је логички закључак да би одговор на постављено питање могао бити: и једно и друго. Ћирковићев ход по клизавом афористичком путу иде узлазном, градацијском стопом. Од Споменика у коме испробава и себе и читаоце, преко згуснутог животног искуства исказаног у Завичају, до досегнуте мисаоности, и кад се подсмехне себи, и другима у књизи И тако нека буде.

Иако Михајло Ћирковић не обичава да врши мотивску класификацију пажљивим читањем може се уочити мотивски избор, уз његово омиљено медитирање на разне теме:

- морал - друштвена ерозија, од врха ка дну, а може и обрнуто - политика, која код Ћире није политички памфлет, али јесте често алузија на наша политикантска лутања и провлачења по каљузи.

- Мушко-женски односи ( што зна да буде стереотип и баналност ако се нема осећања мере). Чини се да код Ћире то осећање мере постоји.

Колико год ми желели да групишемо тематски Ћирине афоризме, уствари констатујемо да нема табу тема: све оно што чини јединку, породицу, друштво, предмет је Ћирковићевог поигравања, умовања, дискретне ироније. Има код њега и жеље не само да укаже на девијантна стања и појаве, но и жеље да делује едукативно, да поправи и учини свет бољим. А зар сатира и не постоји као вид борбе за племенитије облике живота?!

Ћирковићеве мисли каткад добијају гномски облик, јер у некима од њих нема ироније и сатире, али представљају мудре изреке, поуке, сентенције о човековој сумњичавости, несигурности, тешкоћи налажења мира у себи, односу према Богу, односу дела и уметника, другој тамној страни човекове природе итд. Наравно, најблагородније су оне доскочице, шеретско-хуморне које имају за циљ да опусте и засмеју. Уме Ћира и то. Али није његов циљ превасходно да како рече Андрић прође са најмање напора код читаоца. Афоризму није циљ само да засмеје, већ и да нагна на размишљање. Да цитирам опет Ивка Михајловића да је ,,афоризам роман подвргнут строгој дијети''. Али афоризам јесте језгровити заметак приче коју читалац у себи треба да доприча.

Користећи ироничну оштрицу, алузију, хумор, парадокс, Ћирковић пре свега пише оловком која има срце, што подразумева љубав према ближњем са свим његовим манама и слабостима. А рекла бих да та оловка оставља за собом и нит мудрости, тако недостајуће данашњем човеку, а преко потребе.

Како су обично иронични и духовити афоризми избор за читање пред публиком, ја бих одабрала неколико гномских казивања, мени омиљених:

- Јача је туга губитка него радост добитка (Споменик)

- Усамљеном не треба помагати речима, већ присуством (Споменик)

- Највећу радост приреди нам први дечји плач (Завичај)

- Чија је душа у потрету- модела или уметника? (И тако нека буде) И посебно истичем посвету последње књиге, ваљда што заиста дугујемо тим особама оно што се зове постати ђак, ми и наша деца, и ваљда ће наше деце деца имати ту срећу. Мислим на оне које нас прихвате првих дана у школи, науче нас како да везујемо пертле, како да бришемо нос, да сричемо слова, и зато читам Ћирину посвету: ,,За ову књигу користио сам само слова којима ме је научила моја учитељица Вида''. Као што сте чули и видели, добро га је научила.

Гордана Влаховић


Небојша Милосављевић и Селена Бакић


Публика


Драгиша Павловић Расински

Афоризми Михајла Ћирковића личе само на себе
Афоризми многих српских афористичара, па и крушевачких, макар по мало личе једни на друге. Међутим, афоризми Михајла Ћирковића су другачији. Они личе само на себе. Његови афоризми не гребу по прашини, они не сликају само лице, већ попут рентгена продиру дубоко у саму срж људске природе и друштва у целини. Његови афоризми често садрже и велику примесу филозофске мисли. Додуше, неки остају на нивоу обичне сентенце, која казује неку животну мудрост, али је у сваком веома јасна сатирична намера. Дакле, Ћирковић није само обичан сатиричар, већ на неки начин и мислилац сатирично-Фројдовског типа. Најзад, његова критика не шамара, она је умерена и добронамерна. Иако зубар по професији, он не прети вађењем здравих зуба, па макар то био и зуб његовог шефа, на који га је овај ставио.

Драгиша Павловић Расински


У публици је био и Радоје Савић, један од утемељивача Златне Кациге

 
Вече хумора и сатире афористичара Михајла Ћирковића

Поштовани гости, драги поклоници духовности!

Непуна година је прошла између вечери коју смо 20. марта 2012.године посветили представљању треће књиге афоризама Михајла Ћирковића и овог дешавања вечерас, када ћемо још једном говорити о његовом животу и стваралаштву. Поздрављам вас и изражавам наду да ћемо ми са ове стране бити на висини задатка како бисмо испунили ваша очекивања и очекивања организатора овог програма, Културног центра Крушевац. Покушаћемо да из неких нових углова посматрамо и тумачимо Ћирине афоризме.

Најпре неколико речи о животу и свакодневици Михајла Ћирковића. Теку дани у пензији, дели се економска, културна и друштвена судбина, траже се емотивна и духовна склоништа, као и начин да се немири духа претворе у мисли. Није још обелоданио своје рукописе, али је обећао четврту књигу. У једном тренутку је мислио да је довољно рекао у своје три књиге али се показало да му дух и време у коме живимо, отварају нове могућности. У самом стваралачком процесу нема краја, нема ослобођења и изласка. Михајло запажа, смишља и записује афоризме још од студентских дана. Сам тренутак коначне одлуке и обликовања мисли коју записује, често је напоран и тежак.

У младости су се мисли ројиле, наилазиле и одлазиле. Како су године пролазиле, јављала се и мисао да их треба понудити публици, односно да треба приредити књигу. Тако је 2000.године настао „Споменик“, 2005. „Завичај и 2011. књига под насловом „И тако нека буде“. Дуго су живеле у аутору док се није догодила храброст да се гласно читају. Сигурно није лако издржати суд о сопственим мислима и напору да их се ослободи. Не бих желела да Михајло овакве веечери доживљава као својеврсно суђење него као задовољство што је окружен пријатељима и што има њихову подршку.

Више пута је изражавао захвалност породици-супрузи, сину и кћерци за разумевање и подношење његових немира и несавршености. Захвалан је и својој учитељици за прве кораке у писању. А када говори о својој прошлости и садашњости, кључне речи су: Стара чаршија, порта цркве Лазарице, Споменик, завичај,породица. Њима извесно одређује и своју будућност.

Треба рећи да у Ћирином животу свих ових година посебно место имају његови пријатељи. Делећи добро и зло, радости и туге, мерак и дерт, прошли су кроз различита времена. Са некима је у лову и риболову, са некима је расправљао велике и озбиљне теме, делио боемске идеале.

Поред гимназијског образовања и дипломе Београдског стоматолошког факултета Михајло је склон да каже да је живот на улици посебна и незаменљива врста школовања и да је битно утицао на његову спознају света, лице и наличје, па и на писање афоризама.

У животу и у афоризмима има разних тема, повода, запажања, досетки. Познато је да је афоризам језгровито исказана животна истина из свакодневице, филозофије, психологије и морала. Његове вредности су управо у језгровитости, оштроумности, оригиналности и актуелности. Свет се сагледава на смешан начин, хумористички и комично.У њима има и ироније, духовитости, вицева, гротеске, пародије, досетке, сатире.

Како се наш аутор са тиме борио и изборио? Свако ко је читао његове књиге, могао је да запази и одмери квалитет његовог стваралаштва, могао је да се смеје, да се чуди, да тумачи и закључује. Најчешће не можемо да наслутимо причу или појаву која је надахнула стварање афоризма. У том смислу је афоризам шири и другачији од пословице на коју се на неки начин ослања у свом настанку.

Свакако можемо да знамо симболику и приче о Еви и Адаму, Сизифу, Дон Кихоту, Диогену, Икару, Ахилу, Робин Худу и другима ликовима који су општекултурно наслеђе, а нашли су место у Ћириним афоризмима. Потребно је само да спознамо с којим циљем је то учинио.

Као прилог и својеврсно вредновање Ћириног рада, цитираћу извод из рецензије књиге „Споменик“ коју је написао др Милентије Ђорђевић: „Бити афористичар значи савладати клаустрофобију семантичког поља речи и реч и мисао ослободити стега и одаслати их у свет. Бити афористичар такође значи бити филозоф, логичар, писац и хумориста, лакрдијаш и играч на жици, као што је на пример био Станислав Јиржи Лец. Чини нам се да афористичар Михајло Ћирковић у свему томе успева. Његов афоризам, карактерише досетљивост, зрела мисао и виспрени хумор. У тематско-мотивском смислу он најчешће размишља о судбини човека (жене), људској детерминисаности, отуђењу и вечној глупости и каишарлуку.“

Ових неколико реченица су још једна потврда да се Михајло Ћирковић својим књигама уврстио у традицију књижевног и културног живота Крушевца што је, рекла бих, и био његов циљ - да учини нешто за себе и за свој завичај.

Не бих говорила о тешкоћама које прате издавање и штампање одређеног тиража. Пре бих пренела Михајлова размишљања како би радо, да има довољно новца, штампао књиге и поклањао људима.

У другој и трећој књизи објављени су афоризми са којима је Михајло учествовао на Фестивалу хумора и сатире „Златна кацига“. Подсетићу на неке теме: СОС – МЛЕКО, Олимпијада, Врата за Европу, Осигурано је сигурно, Србија, Криза. Мислим да их не треба коментарисати, саме довољно говоре. Изузетна је вредност овог традиционалног Фестивала јер је хумор лековит, а сатира је, како је рекао Свифт, „једна врста огледала у којем гледаоци откривају лице целог света, али не и своје лице“. Мирослав Егерић, приређивач Антологије савремене српске сатире, у Предговору каже: „Литература која нема сатире лишена је једне од битних димензија: истраживања људског живота у ономе што је у њему отворено за дилеме етичке природе, за суптилности реформатских визија или гласове луцидности у којима је поштовање људске будућности, вера у заједнице људи, уверење да се, свему упркос, човек може побољшати, довести у склад са својим идеалима.“

Ја бих на крају подсетила на два Ћирина афоризма:

„Далеко смо од уметности ако нам очи отварају критичари а не уметници.“

„Писац је успео када је сваки његов читалац рецензент и критичар.“

Хвала Михајлу Ћирковићу и Културном центру на прилици да говорим, а вама хвала на пажњи.

Бранкица Милановић,
професор српског језика и књижевности

Економско-трговинска школа Крушевац,
17. јануар 2013. године


















Раде Џинић