Вече хумора и сатире афористичара Михајла Ћирковића Поштовани гости, драги поклоници духовности!
Непуна година је прошла између вечери коју смо 20. марта 2012.године посветили представљању треће књиге афоризама Михајла Ћирковића и овог дешавања вечерас, када ћемо још једном говорити о његовом животу и стваралаштву. Поздрављам вас и изражавам наду да ћемо ми са ове стране бити на висини задатка како бисмо испунили ваша очекивања и очекивања организатора овог програма, Културног центра Крушевац. Покушаћемо да из неких нових углова посматрамо и тумачимо Ћирине афоризме.
Најпре неколико речи о животу и свакодневици Михајла Ћирковића. Теку дани у пензији, дели се економска, културна и друштвена судбина, траже се емотивна и духовна склоништа, као и начин да се немири духа претворе у мисли. Није још обелоданио своје рукописе, али је обећао четврту књигу. У једном тренутку је мислио да је довољно рекао у своје три књиге али се показало да му дух и време у коме живимо, отварају нове могућности. У самом стваралачком процесу нема краја, нема ослобођења и изласка. Михајло запажа, смишља и записује афоризме још од студентских дана. Сам тренутак коначне одлуке и обликовања мисли коју записује, често је напоран и тежак.
У младости су се мисли ројиле, наилазиле и одлазиле. Како су године пролазиле, јављала се и мисао да их треба понудити публици, односно да треба приредити књигу. Тако је 2000.године настао „Споменик“, 2005. „Завичај и 2011. књига под насловом „И тако нека буде“. Дуго су живеле у аутору док се није догодила храброст да се гласно читају. Сигурно није лако издржати суд о сопственим мислима и напору да их се ослободи. Не бих желела да Михајло овакве веечери доживљава као својеврсно суђење него као задовољство што је окружен пријатељима и што има њихову подршку.
Више пута је изражавао захвалност породици-супрузи, сину и кћерци за разумевање и подношење његових немира и несавршености. Захвалан је и својој учитељици за прве кораке у писању. А када говори о својој прошлости и садашњости, кључне речи су: Стара чаршија, порта цркве Лазарице, Споменик, завичај,породица. Њима извесно одређује и своју будућност.
Треба рећи да у Ћирином животу свих ових година посебно место имају његови пријатељи. Делећи добро и зло, радости и туге, мерак и дерт, прошли су кроз различита времена. Са некима је у лову и риболову, са некима је расправљао велике и озбиљне теме, делио боемске идеале.
Поред гимназијског образовања и дипломе Београдског стоматолошког факултета Михајло је склон да каже да је живот на улици посебна и незаменљива врста школовања и да је битно утицао на његову спознају света, лице и наличје, па и на писање афоризама.
У животу и у афоризмима има разних тема, повода, запажања, досетки. Познато је да је афоризам језгровито исказана животна истина из свакодневице, филозофије, психологије и морала. Његове вредности су управо у језгровитости, оштроумности, оригиналности и актуелности. Свет се сагледава на смешан начин, хумористички и комично.У њима има и ироније, духовитости, вицева, гротеске, пародије, досетке, сатире.
Како се наш аутор са тиме борио и изборио? Свако ко је читао његове књиге, могао је да запази и одмери квалитет његовог стваралаштва, могао је да се смеје, да се чуди, да тумачи и закључује. Најчешће не можемо да наслутимо причу или појаву која је надахнула стварање афоризма. У том смислу је афоризам шири и другачији од пословице на коју се на неки начин ослања у свом настанку.
Свакако можемо да знамо симболику и приче о Еви и Адаму, Сизифу, Дон Кихоту, Диогену, Икару, Ахилу, Робин Худу и другима ликовима који су општекултурно наслеђе, а нашли су место у Ћириним афоризмима. Потребно је само да спознамо с којим циљем је то учинио.
Као прилог и својеврсно вредновање Ћириног рада, цитираћу извод из рецензије књиге „Споменик“ коју је написао др Милентије Ђорђевић: „Бити афористичар значи савладати клаустрофобију семантичког поља речи и реч и мисао ослободити стега и одаслати их у свет. Бити афористичар такође значи бити филозоф, логичар, писац и хумориста, лакрдијаш и играч на жици, као што је на пример био Станислав Јиржи Лец. Чини нам се да афористичар Михајло Ћирковић у свему томе успева. Његов афоризам, карактерише досетљивост, зрела мисао и виспрени хумор. У тематско-мотивском смислу он најчешће размишља о судбини човека (жене), људској детерминисаности, отуђењу и вечној глупости и каишарлуку.“
Ових неколико реченица су још једна потврда да се Михајло Ћирковић својим књигама уврстио у традицију књижевног и културног живота Крушевца што је, рекла бих, и био његов циљ - да учини нешто за себе и за свој завичај.
Не бих говорила о тешкоћама које прате издавање и штампање одређеног тиража. Пре бих пренела Михајлова размишљања како би радо, да има довољно новца, штампао књиге и поклањао људима.
У другој и трећој књизи објављени су афоризми са којима је Михајло учествовао на Фестивалу хумора и сатире „Златна кацига“. Подсетићу на неке теме: СОС – МЛЕКО, Олимпијада, Врата за Европу, Осигурано је сигурно, Србија, Криза. Мислим да их не треба коментарисати, саме довољно говоре. Изузетна је вредност овог традиционалног Фестивала јер је хумор лековит, а сатира је, како је рекао Свифт, „једна врста огледала у којем гледаоци откривају лице целог света, али не и своје лице“. Мирослав Егерић, приређивач Антологије савремене српске сатире, у Предговору каже: „Литература која нема сатире лишена је једне од битних димензија: истраживања људског живота у ономе што је у њему отворено за дилеме етичке природе, за суптилности реформатских визија или гласове луцидности у којима је поштовање људске будућности, вера у заједнице људи, уверење да се, свему упркос, човек може побољшати, довести у склад са својим идеалима.“
Ја бих на крају подсетила на два Ћирина афоризма:
„Далеко смо од уметности ако нам очи отварају критичари а не уметници.“
„Писац је успео када је сваки његов читалац рецензент и критичар.“
Хвала Михајлу Ћирковићу и Културном центру на прилици да говорим, а вама хвала на пажњи.
Бранкица Милановић,
професор српског језика и књижевности
Економско-трговинска школа Крушевац,
17. јануар 2013. године