ТАЈНЕ ТАЈКУНСКОГ ДЛАНА - Саша Милетић - 19.03.2014. Бела сала КЦК у 19:00

*Режим на режим*

*Како срећа да ми покуца на врата? Живим на улици!*

*Њих двоје ускладили су сексуалне односе, по принципу лизни ме да те лизнем.*

Увек кад сам у прилици, ја напоменем, да о сваком уметничком делу, па били то и афоризми, најбоље говори само дело... Зато сам одмах по читању прве књиге афоризама Саше Милетића *ТАЈНЕ  ТАЈКУНСКОГ ДЛАНА* направио свој избор афоризама, да они сами испричају читаоцу своју причу о Саши и његовом афористичком првенцу. Ја ћу ту причу само мало допунити и уобличити, јер сви прикази и критике самом делу не могу да помогну. Могу само, ако су позитивни да дају крила писцу да настави започети рад, а ако су негативни моги имати двоструко дејство: да подстакну аутора на већи рад и усавршавање, или да у њему убију и оно мало воље за стваралаштвом и упуте га у друге воде. Следи мој избор афоризама...

Није код нас све црно.
Ту је бела застава.
***

Довели су нас до амбиса.
Даље ћемо сами.
***

Највеће промене у Србији
претрпела је историјска читанка.
***

Данас се бајке највише
причају одраслима.
***

Радници су у сукобу интереса.
Просе и од предузећа и на улици.
***

Господе, не опраштај им,
знају они шта чине.
***

Наше школство јесте бесплатно,
али су нам професори скупи.
***

Реке су нам биле бистре.
Све док неки нису опрали руке.
***

Режим на режим.
***

Од капитала имао је само Марксов.
***

На свирали Европске уније,
Србији је припала задња рупа.
***

Мој шарпланинац је расиста.
Лаје на све друге расе.
***

Овде се једном живи, а више пута мре.
***

Где ја падох ти продужи,
рече мафијаш сину.
***

Затвор је за преступника сигурна кућа.
***

Како срећа да ми покуца на врата?
Живим на улици.
***

Бабу сам некако прежалио,
али је њена пензија за мене
ненадокнадиви губитак.
***

Да ми није стао сат,
дочекао бих својих пет минута.
***

Не зна зора коме све свиће.
***

Што је мираз већи, све се више воли.
***

Њих двоје ускладили су сексуалне односе,
по принципу лизни ме да те лизнем.


Сваки избор, па и овај мој избор, лични је избор и не мора ништа да значи, али за данашњи убрзани инстант живот, може да буде олакшање за читаоца и да му уштеди напор да прави свој могући избор, а може и да га управо на то подстакне. Мада ово није избор за лепотицу краја, ја ћи ићи до краја и из овог ширег спекра одабраних, прогласити најлепше афоризме, дакле мис и две пратиље.
  1. Најлепши по мени је афоризам *Режим на режим*. Зашто? Зато што је најкраћи од одабраних афоризама и зато што је вечан! Како вечан? Јер, за све невоље и недаће које нас (народ) у животу прате крив је режим, односно власт. Још од правог робовског поретка, па до овог данас демократског ропства. А где смо ту ми? Питамо ли се ми за нашто, или нам преостаје само режање. И шта режање мења? И може ли да мења? И кад се робови уједине нису једнаки, опет имају своје трибуне, дакле власт, па је режање на режим вечни процес, све док и сами не освојимо врх власти, па на нас зареже...
  2. Одмах иза најлепшег је други, тј. прва пратиља, афоризам *Како срећа да ми покуца на врата? Живим на улици!*. Пролетерски! Ово је у ствари прапочетак за настајање првог афоризма. Овде је бес освојила цело биће човека који има своје снове, али до њих неће доћи јер тако је записано... И шта му преостаје него да зарежи.
  3. Трећи, одмах иза прва два, је афоризам *Њих двоје ускладили су сексуалне односе, по принципу лизни ме да те лизнем.*, јер на крају увек буде неки секс - увек неко најебе. Тај принцип *Лизни ме да те лизнем* је тако одомаћен у нашој српској стварности, тако да сам дуго био у дилеми да ли да овај афоризам попнем на пијадестал и доделим му прво место у овом мом избору. Одустао сам после дубље анализе, јер и овај и готово сви афоризми у књизи Саше Милетића *ТАЈНЕ ТАЈКУНСКОГ ДЛАНА* су били само подстицај за настанак првог афоризма *Режим на режим*.
У свом приказу ове књиге названим ПРВЕНАЦ КАО НАЈЉУЋА РАКИЈА Ивко Михајловић, познати Крушевачки афористичар написа да је у овој књизи више сатире него хумора и ја се са тим мишљењем у потпуности слажем. Саша Милетић, песник у души, није могао, пишући афоризме побећи од претходног искуства у стварању стихова. Сваки афоризам је мини песма, (да не кажем хаику, јер није бројао стихове) и у себи носи и метафору и сатиру; и сету и стрепњу и оно најважније поруку. А тек на крају читања код читаоца измами осмех и пробуди наду да ће свет мењати и афоризмима као и поезијом... Бар свет оних који у читању траже спас од преблема дневних.

Дакле,  Саша Милетић је успео у својој намери да читаоцима подари књигу афоризама која ће се читати од почетка до краја, успео је да проблеме којих је живот свакодневни препун ухвати у лету и запакује их у рески афоризам, који ће одзвањати у сећању, успео је да постави многа питања, да да многе одговоре, али... Није успео да промени живот и реши проблеме, јер му то и није био циљ... Дакле, књига је одлична јер нуди поетске афоризме, као нову подврсту афоризама. Мало ли је?

Ето, ја направих свој избор и изрекох свој суд о књизи, а Ви прочитајте књигу, па ћете моћи да кажете ди ли сам на правом трагу.

Љубодраг Обрадовић