ЗЛАТНА КАЦИГА-GOLDEN HELMET

20- RESULT      -     21- KONKURS

ВИДЕО-АУДИО и КЦК БЛОГ


  КЦК АРТ               КЦК БЛОГ

Добродошли у Крушевац !

ПРЕТРАГА САЈТА

СЛОВАР ЗА МИЛИЋА...

ЗЛАТНА КАЦИГА

КУЛТ СПОМЕНАР КЦК

БИОСКОПИ

ПУТЕВИ КУЛТУРЕ

Чланци

У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА - Мића Живановић

Кажу да је 13-ти дан у месецу баксузни дан, али није тако мислио и Мирослав Мића Живановић, када је за промоцију своје прве књиге поезије *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* одабрао баш 13.12.2012. године и Белу салу КЦК. И није погрешио, јер је вече било изузетно и исплатило је труд и време које је аутор уложио у осмишљавање и припрему ове промоције која ће се памтити.. Комбинација поезије (која је у ствари музика душе) и музике (која је поезија душе), коју је на прави начин одабрао, говорио и певао Мића Живановић, погођена је тако да сачува заувек ово вече у сећању бројне публике, која је испунила Белу салу Културног центра Крушевац до последњег места.

Да вече буде изузетно припомогли су и Мићини пријатељи (и пријатељице): Јелена Ђорђевић (која је говорила поезију и поетски брод ненаметљиво довела до луке); затим бројни виртоузи који су музиком обојили вече: Марија Вујић, Александар Васић, Бранко Симић, Радмила Бајић, Милан Милетић и Оркестар РТК и наравно један песник (да Мића не буде сам на ветру), то јест ја  - Љубодраг Обрадовић.

Мића је испунио још једно обећање са плаката, о књизи није говорио нико! Све било је музика и наравно поезија...


У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА - Мића Живановић и Јелена Ђорђевић

Ниси ми ништа,
ни сестра ни жена,
ни пријатељ ни брат,
случајно сам те срео,
сазнао пар ситница
и потпуно се сплео,
па месечарим као скитница
између сна и јаве.

Ма који то ђаво дрема
у мраку твојих зеница,
па ми неда мира?

Не излазиш ми из главе,
иако те нема данима,
па се понекад запитам,
да ли те уопште занима
јесам ли жив и шта радим,
док празни солитери дремају
у јези подмукле тишине и мрака?

Сам сам данима,
а нећу у склоништа
и нека ми опросте
јунаци са бојишта,
што усред овог јада
помислих на твој осмех
с краја прошле јесени
и желим да те нађем.

© Мића Живановић


Јелена Ђорђевић


Марија Вујић



БАШ НИШТА НИЈЕ КАО ПРОШЛЕ ГОДИНЕ

Баш ништа није као прошле године,
ни пролеће, ни месец,
ни места на којима сам те случајно сретао,
ни твоје очи док сам те салетао,
упорно тражећи шансу,
и губио те на само корак до циља.

Ма да су бар трешње као лане,
па да ти понудим својом руком бране,
можда би рекла шта Вам је господине,
и као у чуду гледала моје седе,
а ја бих онда стрпљиво и натенане,
бирао речи и реченице,
и право у твоје зенице,
гледао како се бориш
и како ланци не вреде,
јер у истој жељи гориш.

И љубила би ме знам пред свима,
не мислећи на блам,
и кога све ту има,
преварила би мужа,
и као у бунилу у својој жељи смела,
ко зна шта би све хтела,
да су бар трешње као прошле године.

© Мића Живановић


У публици су били и Владимир Тасић, Горан Шегрт, Светлана Ђурђевић...


Публика



ПОДВУЦИ ЦРТУ

Данима је моја душа у нереду,
ни пијан ни трезан, некако пометен,
лутам већ уморан. Тражим лек свом једу
и хоћу да ноћас будем неометен.

Па те зато молим кафеџијо брате,
кључеве баци, у зору ти враћам,
а нека се ноћас на мој рачун пије,
имам прави разлог, за све пиће плаћам.

Одавно се знамо, стари смо другари.
О животу скоро сви мислимо исто,
а због чега вреди живети у ствари,
е ту нешто фали, ту нисмо начисто.

Нек се вино точи, пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало.
Ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.

А страшно се плашим правога сазнања,
јер истину болну већ ми душа слути.
Болнија истина од сваког незнања,
још више би могла разум да помути.

Да ли је то песма или љубав жене,
пријатељ до гроба или дукат жути,
тренутак заноса, косе расплетене,
ил тишина гробна када све заћути.

Ил је то тренутак твојега весеља.
кад подвучеш црту и наплатиш своје.
Видећу у зору мамуран и пијан,
гледајући тебе, док се паре броје.

Опасно би било да си ти у праву,
ти што најстрасније грлиш свој иметак.
Где је онда љубав, шта је са сновима,
зар да крај нам буде животу почетак.

Због чега смо онда певали и пили,
величали љубав и лепоту жене.
Зар смо осим тебе, сви ноћас губили...
Не сме то да буде истина за мене.

Испало би да сам живео узалуд,
у своме бунилу ко у неком рају.
Љубав је богатство пријатељу стари,
а не твоје ноћи с рачуном на крају.

© Мића Живановић


Синиша Максимовић, Милош Обрадовић...


Тања Милојевић је поклонила Мићи црвену ружу и црвено вино...




Александар Васић


Бранко Симић


Милан Милетић




Љубодраг Обрадовић



ВРТЕШКА


Лете кругови око тебе,
на вртешци врти се твој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их, сваки твој успех?

Зашто живот свој ритам има,
а твој већ, ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливаш,
кад ти спокој у чемер кипи?

Сваког дана изазов већи,
летиш ко пчела на нови цвет!
Ко ће тебе сад да усрећи,
кад немир твој, врти цео свет?

Језа ти се уз кичму пење.
Сам себи постајеш досадан.
Јаш само један акорд песме,
и у кревет, поћи ћеш поспан.

Бар у сну себи да откријеш,
свету тајну и схватиш копчу,
којом свест хоће да убије
савест што намиче ти омчу.

Бар у сну себи да дочараш,
све изазове и сву стрепњу.
И лепоту праву досањаш
за нову љубав, вечну чежњу.

У даљини тутњи олуја,
душа ти је струна на ветру.
Куд те носи животна струја,
зна ли ико на овом свету?

Сви прошли сусрети са јавом,
ископне на вашару људском.
Отишле су девојке у ноћ,
сада је прошлост твоја светлост!

А сећање светлост избледи...
Кругови се крате и прете.
Сад се и твоје срце леди,
сви који лете, једном слете!

© Љубодраг Обрадовић









Радмила Бајић и Оркестар РТК