КАКО СВЕ ЛЕТИ... - *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*


КАКО СВЕ ЛЕТИ ! (Ускоро у часопису *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*)

Поштовани пријатељи, како све лети – дани, године, живот! Као да је јуче био 18 фебруар деведестдруге, када смо као установа проходали, а ево већ двадесет година заједно са Вама корачамо ПУТЕВИМА КУЛТУРЕ, свесни да нашом делатношћу у Културном центру Крушевац нећемо променити свет, али свесни и чињенице да сваког дана, нашим програмима, активностима и остварењима, чинимо доста да свакодневни живот буде обојен културом, а самим тим лепши и срећнији.

Драго ми је што сам у прилици да Вас у овом уводнику подсетим на неке програме из нашег свакодневног рада, са жељом да Вам тако дочарам  визују која нас у раду води. Ми смо ето, ове године, тачније 28, 29, 30 и 31 марта, поводом 20 година Културног центра Крушевац успели да реализујемо 4 концерта које су приредили: Градски оркестар АВАНГАРДА, ХОР СРПКИЊЕ, ДЕЧЈИ ХОР НЕВЕН и ТАМБУРАШКИ ОРКЕСТАР ...

Више од сто учесника на тим концертима свакако су прави доказ (а доказивање је процес и потреба који трају) да су сви који имају идеје и желе да провере свој таленат стварајући уметничке вредности, добродошли у Културни центар Крушевац - јер ми имамо кадровске, техничке и просторне услове за реализацију скоро свих врста програма, а и вољу да их реализујемо.

Наравно, ЗЛАТНА КАЦИГА, међународни фестивал хумора и сатире је најзначајнији програм Културног центра Крушевац чији се сјај издалека види, али се ми поносимо и бројком од преко 1.000 других програма које Културни центар Крушевац годишње реализује, ако у програме рачунамо и биоскопске пројекције филмова...

Поносимо се и сарадњом, пре свега са оснивачем и са другим установама у култури и образовању, КУД-овима, бројним удружењима грађана, покретима, невладим организацијама, ученичким и студенским парламентима, војском Србије, певачким и рок групама, хоровима, уметницима и грађанима, јер сарадња је наш мото!

Дакле, Културни центар Крушевац је ту, спреман да све учини да час када ће *поезију сви писати*, када ће сви сликати... када ће сви компоновати, певати, играти, глумети... закуца одмах за све, пре свега за младе и бројне организације младих... И да из тог *покрета за културу* у нашим школама и секцијама  и на нашим *даскама које живт значе* проистекну врхунски ствараоци и дела...

И да многи од њих добију заслужене награде и признања широм Србије. Награде и признања су увек само мали знак пажње и подстрек ствараоцима да истрају у својој мисији оплемењивања света културом. Такве су и награде *18 ФЕБРУАР* и *СЛОВО ЉУБВЕ* којима Културни центар Крушевац покушава да се симбилично захвали онима без којих би свет културе био и сиромашнији и суморнији.

Награду *18 ФЕБРУАР* ове године су равноправно добиле Јелена Ивановић - уметница која својим дизајном лепоту стваралаштва истиче у први план и чини је пожељном и Љиљана Панић - уредница КЦК која својим преданим радом и осећајем за битно чини све да се *сјај* културе баш види...

Награду *СЛОВО ЉУБВЕ* добио је Живорад Милановић Маки, акадамски сликар који својим сликама и целокупним аганжманом показује да бољи свет постоји, само се треба потрудити и дати све од себе да и засија...

Зато, будите са нама! Пратите наше програме и пошаљите свој рад за часопис *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ* (који од ове године подржава и Министраство културе Републике Србије). Јер, живот и култура корачају руку под руку!!!

Љубодраг Обрадовић

 


КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ


Како песмом да мењам свет ?
Како римом да натерам цвет,
да мирише и остане леп ?
Како стих да запали тај преокрет ?

Како жеље да се веселе,
да јава не буде страва
и лепоте буду доброте,
а у прошлост оду страхоте?

Како љубав да отпочне лет,
како срећа да долети опет?
Како добро да победи зло
и како да дочекам то?

Хајде сад, да офарбамо јаву
и на вољу пустимо жеље,
да лепоту осете праву,
да од данас почне весеље.

Хајде, нек нас занос понесе,
да мењајући себе, мењамо све.
Немире нек прошлост однесе,
а ми свој да испевамо свет.

 

У филозофији поезије, кључно питање је одувек било: да ли се поезијом заиста може променити свет. Наравно на то питање одувек су скоро сви покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је и за живот и за поезију и све оне који јој се понекад препусте...

На сајту www.poezijascg.com још од августа 2005 године песници Србије и расејања и свих ex-yu република покушавају да поезијoм избришу крхке границе које понекад постоје међу људима различитих вера, идеологија и политичких опција. Песници ту, ето већ 8 година безрезевно сеју свој песнички занос, очекујући да никне нови бољи свет, очекујући да процвета и занос моћних, уз који ће бити и могуће да се свет уистину промени и постане стварно слободан и праведан.

А на сајту www.poezijascg.com и на сличним сајтовима баш је доста оних којима тај песнички занос не недостаје. Неки од њих објавили су доста књига, неки нису ниједну и никад је неће ни објавити... А данас то објављивање штампаних књига готово да и није неопходност, јер данас су друга времена, интернет је осмо светско чудо које на неки начин укида новац и његову моћ да само изабранима отшкрине привилегију да своје стваралаштво ставе читаоцима на увид, а историји на пресуду...

Слобода стваралаштва је данас доступнија него икад. Можда нема хлеба за све, али свако може живети са поезијом и за њу, бар док је жив, а избрани песници и после... Исто важи и за све остале ствараоце у култури... Прочитајте зато неколико песама са сајта www.poezijascg.com које су од посетиоца и чланова сајта проглашене за најбоље у 2011-тој години и осетићете занос за променама који из њих исијава...

 

Љубодраг Обрадовић

 


ЕЛЕГИЈА ЗАМРЛИХ СЕЛА


Овде још само гробља оживе
о задушнице ил' у дан свети,
из траве извире крстови криви
ал' мртви неће оживети.

Још само хумље живе дозове,
натписи што се боре с временом,
сенке предака под грмом зове
и бледе слике срасле с каменом.

Горе, над гробљем, низ пусте куце
још само ветар жалосно вије...
Из прага проникла трава и пруће,
попало прошће, пукле мајије.

И шумска тама све јаче бије,
а све је утихло тузним миром.
Далеко негде потомци зиве
док вук завија пред капијом.


© Светлана Биорац-Матић


НОВЕМБАР СЕ ВУЧЕ

Сретали смо се
у недостижним сновима
у мојим
и твојим песмама

Тог новембра
за твоје топле очи
дадох душу
да је у теби
заборави време

Срцем сликам
заигране мисли

У сребрном гнезду
уснула
под ветром
стихом покривена
мсечева кћи


© Лепа Симић


ПАРАЊЕ ДУШЕ

Не парај ми душу,
као изношену блузу.

Не даруј ми олако
изнуђене милоште
јер, моје је срце
залеђено стакло
и за себе само
једну искру иште.

Не говори ништа,
нека туге тону,
од наших љубави
остала су згаришта,
а пепео је
испунио васиону.

И не кај се лажно
због промашене среће;
јутро је од суза влажно,
оних, које више тећи неће.
И само то
на крају је важно.

Не парај ми душу,
као поцепану блузу.


© Светлана Ђурђевић


КЊИГА ВРЕМЕНА

Та књига
је, дуго, имала мене.

Сад ја, већ неко
време,
имам ту
књигу.

А мрзну се
и леде речи.

Небо и
даље плаче
због
абортуса духа. Чујем га.

Ипак, један
дан може бити
попут целог
живота,
ако се само
устане довољно рано.

Један дан
је и много више
од странице
књиге времена.

Срећом, има
и таквих дана.


© Вида Ненадић


МИСЛИ

Моје су мисли галије царске
што сињим морима плове
носе ме слободног на све стране
дубина плава себи их зове.

Моје су мисли ветрови силни
што пред њима све редом гмиже
са њима ја сам слободан човек
висина плава себи их диже.

Моје су мисли звезде са неба
сјајно сунце и месец жут
простране као бескрајни космос
широк ми поглед а раван пут.

Моје су мисли само моје
а ја их, ипак, са вама делим
будите слободни, будите своји
мислећи на вас, само то желим


© Зоран Христов