МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ - 07.08.2012.
Јелена Ђорђевић, Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић, Епископ Крушевачки
Господин Давид, Светлана Ђурђевић, Тања Милојевић и Мића Живановић
Љубодраг Обрадовић
ВЕРУЈ
Веруј у боље дане
и кад сунца нема,
кад магле
долинама шетају.
Веруј и кад те погледима прже,
мислећи да те греју.
Веруј да нове наде изгревају
и топлина из снова ниче.
Веруј и кад те бомбама гађају
да је то само привид,
да се баш тад нове идеје рађају
на којима ће долепршати мир.
Веруј и кад се веровати не може,
веруј у љубав, врлину и свест...
И кад те скидају до голе коже
веруј да је то добар гест.
Веруј свим патњама доћи ће крај.
Веруј то се моћни само играју
док отровним облацима гасе сунчев сјај
и зелено прашином прекривају.
Веруј у боље дане. И сањај.
Слобода је најслађи сан.
И она ће да осване,
кад веровањем победиш мрак.
© Љубодраг Обрадовић
Мића Живановић
НИСАМ ЈА ПЕСНИК
Нису ово песме за књижевно вече
да им слово држе језички чистунци
ту бисерну росу што из душе тече
не дам да замуте надобудни глумци.
Нека ми опросте сви велики зналци
ја не пишем песме због њиховог суда
схвати ће ме боље улични пијанци
што од себе беже не знајући куда.
Моја рима проста и поруке јасне
могу и без речи критике и хвале
теби ја поклањам ове сате касне
за нас двоје ноћас две звезде су пале.
И није ми важно ко ће за њих знати
далеко од циља да песник постанем
све песме ћу своје само теби дати
нек непознат вечно за друге останем.
Јер ја нисам песник великога кова
ког ће да преводе на језике разне
важно ми је само да их ти разумеш
па нећу да слушам све те фразе празне
И нећу их никад говорити ником,
јер оне и нису за књижевно вече,
хоћу да их теби шапућем у тами
за нас двоје ноћас вино нек потече.
© Мића Живановић
Светлана Ђурђевић
ПАРАЊЕ ДУШЕ
Не парај ми душу,
као изношену блузу.
Не даруј ми олако
изнуђене милоште
јер, моје је срце
залеђено стакло
и за себе само
једну искру иште.
Не говори ништа,
нека туге тону,
од наших љубави
остала су згаришта,
а пепео је
испунио васиону.
И не кај се лажно
због промашене среће;
јутро је од суза влажно,
оних, које више тећи неће.
И само то
на крају је важно.
Не парај ми душу,
као поцепану блузу.
© Светлана Ђурђевић
Вељко Стамболија
Бисер - сузе и крв глинских мученика
( Запис о бестијалном злочину у глинској цркви над 1564 Србина, православне вјероисповјести)
Када је звјер-крвник, на светом мјесту, урадила свој нељудски посао, наредила је женама убијених мученика да обришу крв. Дођоше жене у црнм марамама, преплашене и збуњене, слутећи да је то крв њихове крви. Звјери рикнуше и жене пођоше у црвени загрљај. Топла црвена крв лијепила им се за прсте, јер је препознала руке које су их некада миловале.
Био је то посљедњи загрљај, посљедње миловање, задњи топли поздрав руку и крви.Руке се одупираше брисању јер се у светој крви мученика указаше ликови дјетета, мајке, оца, сестре, брата...и у црвеној густој крви засијаше сузе. Сваку сузу у крви обасја сунчева зрака и свака суза поста бисер.
На светом мјесту се деси чудо, земља преста примати крв и бисер-сузе у своја њедра.
Покори се земља вишем и јачем закону, јер призор бијаше несвакидашњи и необичан.
Било је то знамење и руке ових жена посташе свете. Те свете црвене руке посветиле су послије овог догађаја многе, јер сваког кога су дотакле бисер-суза је потекла.
Та посвећена рука дотакла је и мене и увијек, баш увијек, када је суза из очију тражила своју свету црвену крв сунчев зрак ју је пратио. Ми, посвећени, идемо по свијету са бисер-сузом у оку да објаснимо како је свето мјесто, на којем је текла света крв наших предака, необичајено напуштено.
Вељко Стамболија
Тања Милојевић
ВОЛЕЛА БИХ ДА ТЕ ВОЛИМ
Волела бих да те волим тако снажно,
волела бих стварно …
Али те не волим.
Волела бих да те волим тако
да када умреш, полудим од бола.
Да шапућем као она старија дама
што хода свакога дана сама
нашминкана и дотерана ,
али ицепаног рукава,
искрзаног сакоа, што
сама са собом разговара …
И не сме је питати нико ништа
јер онда виче, торбом млатара,
тера духове неке ...
И свако је за све крив, и још каже :
“ Не он умро није, он је још увек жив ! ”
Волела бих да те волим као Ксенија Петроградска
свог Андреја Фјодоровича, да се обучем
у казол и кафтан ... да те испратим.
Да више не осетим свог пулса било,
Једино Господа да волим више од тебе.
Да говорим да живећеш вечно
док данас сахрањујем себе.
Волела бих да те волим тако јако ,
волела бих заиста ...
Али те не волим.
© Тања Милојевић