ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ

ДРУГИ ПИШУ - Анастас Нешић Харди - Недељна Борба 9 март 1996.

ПРОФИЛИ - Томаш звани Добра воља


Радован Томашевић

- Крушевац је, веле потомци племенитих Хре6ељановиhа, највољенија варош на свету!

Кад је све остало није било потаман и као нигде по много земаља уоколо, Крушевaц је стекао, мада би се пре смело рећи присвојио (али, од сопствене идеје) још један домаћински задатак. Уствари, од својих људи је добио.

"Морате увек да сте мимо света", рекао је један Краљевчанин, пре три године, Радету Савиhу Брки, уреднику -програма у крушевачком Културном центру, чувши од онога да ће у славном граду Лазарева господства 1.-ог априла, на Међународни дан шале почети Први евросветски фсстивал хумора и сатире.

Ове године, ускоро, може да почне и четврти. Е, та свакегодишња зезалица, чији је одјек досадањи био довољан, озбиљно припрећује да Крушевац са ближом и даљом околином и вазда богатим уздарјем моравско-расинско-жупске земље опточене планинама и дојама Расине и Мораве, постане и значајнији и важнији од Бодригере или којег другог састајалишта људи оштра језика и бодљикава пера.

Jeдан од оних што самосмислише фестивал је и Ранован Томашевиh, звани Томаш, Добра воља.

И кад се шали, неки мисле да је озбиљан.

Ако је ико имао право да присвоји овакав шалџијски вашар, онда смо то ми - приповедао је неколицини наших колега и светских листова, кад су се обрели у Крушевцу због његове привреде која годинама не зна шта су губици.

- У нашем граду, а у Балшићевој улици, рођен је Чкаља, вама вероватно познат и као српски Фернандел. И то баш 1. априла. Да тај дан већ није светско знамење духовитости, ми би смо га таквим начинили. Наш Чкаља, који је заштитник фестивала и чије име носи главна награда, само је наставио традицију шала на свој рачун, по чему смо ми Крушевљани надалеко познати. А, данас, као и неку деценију раније, Чкаља, наравно, има своје следбенике. Кад су оно биле велике богиње, трећи дан чуо се први виц у Крушевцу. Људи су долазили кућама, и говорили својима, не бојте се више, почели су штосови.

Четврта је година како Томаш начелникује службом друштвених делатности у крушевачкој општини. И бије се за сваки динар, не да би га сачувао, него да се што школскије и културније потроши. И данима болује кад некоме мора дa се "скреше" макар стотинак динара.

- Њему је добра вила на рођењу шапнула како најлакше пронаћи спонзора - казао ми је у поверењу, један познати крушевачки глумац.

Сећам се како су негдањи министри просвете, чувши да долаэи Добри Димитријепић, знаменити крушевачки песник, фронтовац и директор школе (а бивало је: омркне као начелник за просвету, а осване као председник фудбалског клуба) бежали у најближу канцеларију. Добри је обично долазио да за своју школу измоли два фото апарата, а враћао се са целом фото лабораторијом и филмском камером приде. Томаш је са одличним завршио Добривојеву школу.

Само је он, чешће министре доводио у Крушевац. Кад је Миодраг Ћукић, тада министар за културу Србије, на вечери у конаку манастира Наупара (и то је озидано највећма захваљујући помоћи крушевачке општине) о сусретима српских позоришта "Јоаким Вујић", саопшио како се награде глумцима и театрима удесетостручују, глумица Крушевачког позоришта Љиљана Токовић, шапнилаје колегама: - Ако овај истину говори, мора да му је Томаш суфлирао.

Крушевац је, веле потомци Хребељановића, највољенија варош на свету. Крушевљана има по целом свету, а ретком срећом сматра се ако неко у њему може, а ради посао који много воли, а најбоље зна и уме. Томаш jе у своју варош дошао пре четири деценије из околног села Град Сталаћ, а из ње скокнуо само колико да изучи за професора српског и још за специјалног педагога (васпитно запуштена младеж).


Нарадио се и у Васпитно поправном дому, предавао српски, а кад је затребало пошаљу га у општину. Осам година био "школски сизовић" - секретар сиза за образовање.

Општина крушевачка има сто села, а Томаша у сваком знају, својатају и усвајају, и има неколико стотина пријатеља од речи. За његовог сизовања, спасено је поправкама или преправкама више од 60 школских кућа. Запамтиће се занавек: саграђено је 29 (двадесетдевет) нових.

Знало се: на кров старе школе први се попне Томаш и одозго баци цреп, стари, да се разбије. А, док се око школе пословало, свраћао је неколико пута, и само су ђаци пре њега стизали да уђу у свој омиљени дом.

- Најлепше и на реч је сарађивати са честитим српским домаћинима. Кад се договоримо, свако се држи свог обећања. Нема подсећања, опомињања, тражења кривца мимо  себе. У селу се зна - сејеш жито, жањеш жито, нема друго да оберићети. Сељак држи реч, али не дозвољава да не испуниш обећање. Због тога су ми многи директори шкопа, нарочито сеоских, замерали што "претерано слушам народ".

Споменули једном Томашу како је она "дижите школе, деца пас моле", у многом српском крају преточена у новокомпоновану "правите децу, школе вас моле", а он им одбрусио: - Шта, онда чекате? Угасите телевизоре, и мислите на сутра, колевке никад не поскупљују.
 
Од небројаних анегдота, сам Томаш често исприча како је један од његових ђака успео да заради његову торбу. Ђутао је тај ђак на много Томашових часова, и кад је дошла "наставна јединица" мењање именица по падежима, заинатио се профа Томаш ко ће да измења именицу торба.

"Мени се свиђа ваша торба", рекао је ћутолог, домишљати. Озарени Томаш постави прво питање:
- Дакле, први падеж, ко или шта?
- Торба!
- Други падеж, од кога или чега?
- Од коже!
- Трећи падеж, коме или чему?
- Мени!
" Доста. Погодио си", рече Томаш, истресе оно што је било у њој и поклони торбу ћутологу.

Шта му рећи? Он је дуго "у власти", али никоме није оставио ни најмањи "дуг". Само се препричавају анегдоте, и има их толико да ћемо од њих једнога дана и биографију сачинити. Jeднога далеког дана.

Анастас Нешић Харди