КАРИКАТУРА, АФОРИЗАМ и ВИНО, СЛАЖУ СЕ ФИНО

У Музеју вина и Виноградарства у Александровцу 15.11.2012. године одржан је програм под називом *КАРАИКАТУРА, АФОРИЗАМ И ВИНО, СЛАЖУ СЕ ФИНО* који је осмислио Гвозден Ђолић, директор Музеја. Наравно, Културни центар Крушевац је у оквиру свог настојања да ЗЛАТНA КЦИГA светли и изван Крушевца, подржао настојање и жељу Музеја вина и виноградарства да у свом непоновљивом уметничком кутку прикаже стваралаштво карикатуристе Горана Ћеличанина из Варварина и афористичара Јована Арсића Јовче из Бобота. Оно што поред жупског поднебља спаја ова два врсна ствараоца је свакако и поменути Међународни фестивал хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА (који ће се по 21 пут одржати 1 априла 2013 године у Крушевцу), на коме обоје активно учествују .


Горан Ћеличанин, Вељко Стамболија, Јован Арсић Јовче, Ивко Михајловић


Гвозден Ћолић


Председник општине Александровац Драган Благојевић


Љубодраг Обрадовић

ЈОВЧЕ

Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити...
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?

Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта ради.

Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји дамарима,
и нико не може да му је однесе.

Мирише Јовче мирисе живота,
који брежуљцима струје...
И зна вечна је то лепота,
коју зрикавац испевљује.

 Јовче узбере свој грозд,
кола крцкају препуна...
Жупом запева дрозд,
док сија вечерња луна.

Јовче тад у комину ускочи,
да вино из грожђа потече.
И док се живот ко на сламку точи,
срећа и спокој ко дукати звече.

Може Јовче снове снити,
може и своје вино попити
и жаоком срж проблема погодити...
Али стварност неће променити!

© Љубодраг Обрадовић

У програму су наступили и гости ова два цењена ствараоца: Ивко Михајловић, Маја Олић, Љубодраг Обрадовић, Хаџи Томислав Станић, Вељко Стамболија, Гвозден Ђолић, Миодраг Шароњић, Мома Драгићевић, Вуле Радмановац (музички тренутак), и чланови КУД-а *ГРОЗД* из Александровца. Изложбу карикатура је отворио и бројну публику поздравио председник општине Александровац Драган Благојевић, а цео догађај је својим присуством увеличао и заменик председника општине Новица Адамовић.

Јован Арсић Јовче: Хомо афористикус

Ако по Данилу Кишу постоји хомо поетикус, дакле умјетник, писац, који не врда ни лијево ни десно, који је слободан у свом умјетничком изражавању до те мјере да се одриче свих овоземљских погодности и угодности, сем једне једине, да ствара дјело по својој памети и свом сензибилитету, дакле ослобођен свих политичких и иних стега које вријеме намеће, зашто онда, аналогно томе, не би постајао и хомо афористикус, умјетник, писац, који је по својој дефиницији, овог кратког али језгровитог дјела, трн у оку свима, па чак и понеком хомо поетикусу, који са олимпијских висина гледа на колегу. Данило Киш не негира утицај времена, у којем писац живи, на књижевно дјело, напротив, а то је оно што се баш замјера хомо афористикусу, мада са том четвртом димензијом савремени човјек и има највећи проблем. Живимо у времену онеспокојавајуће брзине, а пошто живот није раван пут већ у себи садржи и много кривина, зачас се при великој брзини нађемо ван пута и ето нас угруваних, озљеђених, спљосканих... Ријетки су они који су у стању да прате ово цивилизацијско убрзање. Са оваквом турбуленцијом имају проблем и умјетници јер нико више нема времена, а нарочито издавачи, да чека роман од петсто страница десет година, који и кад изиђе читалац нема времена да га прочита јер му једе вријем, којег он и онако мало има.

Е, ту се сад јавља хомо афористикус са својом језгровитом честицом величине атома, а знамо шта су све атоми у стању да ураде. Афоризам је дете ове цивилизације јер је кратак, брз и силовит, дакле бљесак и тренутак надахнућа хомо афористикуса, што још увијек не значи да је сваки афоризам и сваки афористичар хомо поетикус. Јован Арсић Јовче свој афористички потенцијал исказује без пардона, директно у центар мете, па ком` обојци, а ком` опанци. Не штеди Јовча никога, оштроумно уочава све недостатке овог суровог времена у ком живимо. Није вријеме само по себи сурово, већ је производ људских заблуда, глупости, незнања, сумњивих експеримената и идеја и других болештина.

''Имамо доста мислилаца који се баве измишљотинама''.

''Да није бледа држава, не би било ни црног тржишта, ни сиве економије''.

''Када погледам шта све раде, дође ми да не радим ништа''.

Удара Јовча без пардона најприје по својим, домаћим, произвођачима магле, мутиводама, сакупљачима кајмака и масла, лажним пророцима, онима који су спремни да и у злу времену подоста ушићаре. Но, малог човјека не убија до краја домаћи себичлук, односно домаћа елита, елитне дерикоже су се размилиле по читавој планети. Ово планетарно драње малог, обичног и скромног човјека свој епицентар, по Јовчи, има на Западу. Велики мрак великог Запада није поштедио никога, стигао је чак и у жупско сеоце Боботе, скоро без отпора. Неки му се чак и обрадоваше и остали би у том стању чудне и непомућене радости да се није накостријешио Јовча који је, онако здраворазумски, бистрим жупским оком, почео тјерати мрак од себе.

''Блиста запад од поштења па ме страх да од тог сјаја не ослепимо''.

''Запад нам је за петама. Не падајмо на колена''

''Толико Запад свету добра чини, да се то свету само чини''

Подругљиви сладокусци шаргарепе који још нису осјетили батину, напашће Јовчу јер се дрзнуо да им нападне господаре, да им, на неки свој начин, узврати ударац за све невоље које су посијали по овој планети не штедећи ни Жупу, ни Боботе, ни васколики народ српски. Оштрумним мислима проналази сваку ману ''великој господи са Запада''.

''Док сам ја копао по истини, они ми копали јаму''.

''Нису они мене узели на зуб, него ме полако гутају''.

''Стегли нам обруч, само још да ударе нитну''.

И тако из афоризма у афоризам, Јовча се надгорњава са домаћим и страним владарима. Пркоси им, инати им се, оштрумно им проналази мане, скида им маске, љушти их као кромпир и сервира их читаоцима, то јест онима који нису баш сасвим изгубили памет. Арсићеви афоризми имају дубоко корјење у српским пошалицама, ругалицама, здравицама, клетвама, пословицама и изрекама, а све што се надограђује или расте на народној традицији, култури и обичајима може некоме изгледати конзервативно. На њихову велику жалост, а на Јовчину радост, једино се на тај начин долази до суштине и до оштроумних мисли. Предност Јована Арсића Јовче је у томе што он не сумња у поетику која извориште има у народној мудрости и тиме је ослобођен и релаксиран од многих помодарских токова. Досљедан је Јовча овој својој поетици и не одустаје од ње па макар све било наопачке.
 
Вељко Стамболија














































































ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ!