ДРАГИША ПАВЛОВИЋ РАСИНСКИ - ГЛУВО ДОБА
У препуној Белој сали КЦК, у оквиру циклуса представљања значајних имена ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ, 07.12.2012. године, одржано је ВЕЧЕ ХУМОРА И САТИРЕ - РЕТРОСПЕКТИВА ХУМОРИСТИЧНО-САТИРИЧНОГ ОПУСА Драгише Павловића Расинског са представљањем његове најновије књиге *ГЛУВО ДОБА* (чији је издавач Културни центар Крушевац). Ово вече за незаборав, (које је у потпуности снимила и регионала телевизија РТК и поклониће ће га својим гледацима као новогодишњи поклон) које је својим хумором одушевљавало публику сат и 15 минута (нико није побегао) било је у знаку броја 3. Наиме:
Карло Минић, Лидија Ужаревић, Драгиша Павловић Расински, Драгиша и Милан Ђурђевић
- за главним столом (уобичајеном на свим промоцијама) је седела тројка - Карло Минић-рецензент књиге, Драгиша Павловић Расински-аутор и Лидија Ужаревић-водитељ,
- певала су *Три Моравца* - Драгиша Ђурђевић (жртвовао наступ у *Шљивику* РТС-а), Милан Ђурђевић и Живојин Михајловић Киста,
- из Коњуха су пристигли - Драган Ракић Сингер и две млекарице Вера Поповић и Марија Рајковић,
- у скечу *Инспектор* су глумела 3 глумца - професионалци Бојан Вељовић и Никола Пантовић и аматер (глумео професионално) Момчило Радосављевић,
- стихове из књиге *ГЛУВО ДОБА* су казивали (или певали, свако на свој начин) - Милија Вуковић-глумац, Никола Стојановић-песник и Бранко Ћировић Ћиро-песник и гуслар,
- у техници за реализацију програма су радили - Бранко Симић, Братислав Пршић и Веркан Гвозденовић,
- а да све успе бринули су - Дејан Радојевић-редитељ, Славица Недељковић, а мачице и ја,
- и на крају, (није забележено, али претпостављам) и публика је долазила у тројкама (јер да ствар успе неопходна је конспирација).
Карло Минић, Лидија Ужаревић, Драгиша Павловић Расински, Драгиша и Милан Ђурђевић
Зато сам на крају програма, да осатнем у тренду и ја (Љубодраг Обрадовић-главни и одговорни уредник КЦК), као поклон за остварене резултате Драгиши предао три књиге, две папирнате и једну дигиталну и то: књигу *РАСИНСКИ ЦВЕТ* - јер су имењаци; књигу *ПРВИ ПУТ* - да се сети како је то лепо; и Монографију *ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ 1993-2012* - јер је Драгиша Павловић Расински аутор који је у области хумора и сатире добио највише награда на *Међународном фестивалу хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА*. Једна од добијених награда је и награда *Раде Брка* за причу СПАСАВАЊЕ НАШЕГ ДЕДЕ на 19 фестивалу, 2011. године. Прочитајте је у наставку овог текста ...
Драгиша Павловић Расински
СПАСАВАЊЕ НАШЕГ ДЕДЕ
Било је то негде о Митровдану. Деда изненада, за вечером, јаукну, а онда се ухвати за груди, те ми брже-боље у болницу. Тамо оставимо и Добросава, ако Бог да па деда заковрне, да нам јави да одмах све што за ту прилику ... У ствари, ми смо одма, чим смо стигли кући, све испланирали у вези саране, шта ће да кољемо од марве, коме све да јавимо у родбини и све остало као што је ред.
Међутим, Добросав истог дана донесе тужну вест да је деди добро и да ће да претекне. Каже, уградили му неко механичко срце, шта ли. Има сад то, кажу, отишла медицина далеко.
Не прође ни пола зиме, а деду забoлe око слабине. Мора да су бубрези. Кука деда, чује се до пола шора, а комшије навалиле у визиту, не можемо само кафе да им се изнакувамо. Санћим да га обиђу, а овамо потрчали да виде како га негујемо. Оставља нам грдно имање, а ми тако спрам њега, како нас није срамота, а и од Бога би требало...!
Сместисмо деду поново у болницу, Добросав хтеде опет да остане да прати развој ситуације, али му ми не дадосмо. Остависмо болници број телефона, па ће нам јаве ако случајно...
После три дана зову из болнице да идемо хитно за деду. Чим је хитно, значи да је деда, Бог да прости. Ништа, шта је, ту је, ми одмах одредимо задужења, ко ће печење, која ће жена сарме, ко ће сандук и остало, да се не обрукамо пред народом и да све буде... Ми у болницу, кад тамо деда жив, не може живљи да буде. Смешка се, вели уградили му вештачке бубреге. Има сад то, кажу, отишла медицина далеко.
С прoлeћа следеће године деда се оклизну на кућне басамке и поломи леви кук. Е, па, претеко је два случаја, мислили смо, ал' овај, ако Бог да, неће. Трећа, срећа, понадасмо се. И наравно, ми деду поново у болницу. Лежао он тамо шест дана, кад седмог - ево га кући. Довезо га лимузином Божа Перкин, једва га натерао, хтео деда да дође пешке, да мало, вели, протегне ноге. Гледамо ми деду забезекнуто, питамо га како брже оздраве, ал он ништа. Навалио, онако с ногу, на врућу гибаницу и ладно пиво и само се смешка. Најзад нам откри тајну: Уградили му механички кук. Има сад то, кажу, отишла медицина далеко.
После тога уградише деди механичка плућа, механичка црева, механичку простату, све.
Време је текло, ми одавно дигли руке од дединог пресељавања на онај свет, кад одједном - бинго! Деда почне нагло да малаксава и ускоро паде на постељу. Шта ћемо друго него деду поново у болницу. Прегледа га тамо неки лекар, вели така и така ствар, дедино стање је тешко и компликовано, па ће сутра морати да га прегледа конзилијум, који ће све то детаљно да ... ради сваке сигурности.
Сутрадан, окупио се конзилијум око деде, загледају лекари његову историју бoлeсти, повремено краичком ока погледају у њега, а онда крену тихо да се договарају на латински. А деда само јауче и колута очима.
Најзад, онај што је главни међу лекарима упита деду, шта га боли.
- Све ме боли - простења деда. - И механичко срце, и механички бубрези, и механички кук, и ... - Добро, човече, имате ли ви уопште нешто природно на себи и у себи? - прекину га лекар. - Немам, изусти деда - јер као што видите... Лекар за тренутак погледа своје кoлeге, у намери да од њих добије сагласност за своје мишљење, а затим се обрати деди: - У том случају, ви више нисте наш случај. За ваше лечење сада је надлежан механичар.
Драгиша Павловић Расински