У.К. и У. СЈЕВЕРАЦ у Крушевцу

12 новембра 2011. године у Белој сали КЦК одржана је промоција стваралаштва Књижевног клуба *СЈЕВЕРАЦ* из Подгорице. Погледајте приказ и фотографије са ове промоције коју је организовао Културни центар Крушевац на иницијативу и организациону помоћ проф. Предрага Дашића...
 

А на почетку... Пријем , кафа, пиће...

Винка Перишић

СУСРЕТ

Није пала јабука у бунар
и нисам ја несрећна ...
Само се небо помјерило ...

Ти си узео своје стаклене руке
ја своје мермерне очи
па смо се на рубу дана уочи буре
без ријечи удаљили са мјеста злочина.
И то је све.

Ко ће остати да окује радост
да поравна трагове?
Прећутаћемо све разлике
до смрти пјешчане дине
неубране крај пута
разлоге за твој одлазак
без побједника у овој каменој тишини.

Оно што је изгубљено, нађено је
на почетку круга.
И то је, љубави, све.

© Винка Перишић

 


Љубодраг Обрадовић

Поштовани књижевници и уметници из удружења СЈЕВЕРАЦ из Подгорице, добродошли у град Крушевац. Драги пријатељи, поштоваоци културе у свим видовима у којима она улепшава живот, добро вече и добродошли на вечерашњу промоцију УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА И УМЕТНИКА СЈЕВЕРАЦ из Подгорице, из нама драге Црне Горе.

У животу се заувек запамти сваки догађај који се први пут човеку деси, а ово је први наступ наших гостију у Лазаревом граду, па се надам да ће нам Свима остати у лепом сећању и да ће овај сусрет бити подстрек за продубљивање пријатељства писаца Србије и Црне Горе, које и ја лично негујем на свом сајту поезије www.poezijascg.com .

У име будућих сусрета, нас, пријатеља по перу, прочитаћу Вам за добродошлицу моју песму *ПРОЛАЗ* из књиге ПРВИ ПУТ - првог зборника поезије песника са сајта ПоезијаСЦГ, сајта који спаја песнике Србије и Црне Горе, кад већ има оних који их раздвајају...

ПРОЛАЗ

Пролаз за људе честите,
направите молим!
Моћне данас сви штите,
а нико их не воли.

Како савест испеглати,
кад је срећа већ прохујала?
Како, кад се живот крати,
крадом, ко пчела прозујала.

Пролаз за замах света,
све је што сада желим.
То што моћнима смета,
мене данас само весели.

Своја наде свако има,
будућност увек дође.
Ко хлеб гладнима отима,
не може никад да прође.

Моја су очекивања талог,
свет и даље новац врти.
Нада, заклопљен је каталог,
у ком шути се нешто прти.

Пролаз за људе честите,
направите! И такви постоје.
Њих данас богови штите,
а моћни ће тек да их се боје.

© Љубодраг Обрадовић

 


Милан М. Рајовић, председник управног одбора
Удружења *СЈЕВЕРАЦ* говори

Часни оци, уважени професоре, гос предсједниче Удружења "СЈЕВЕРАЦ", даме и господо, браћо и сестре У Христу, поздрављам вас најљепшuм хришћанским поздравом ПОМАЖЕ БОГ.

Ево нас, дођосмо из каменитих брда, из травнатих поља, ево нас са најљепших ријека: Мораче, Таре и Зете, из поноситих Васојевића, јуначког Оногошта града, са обала Јадранског Мора. Ево нас из Његошеве Црне Горе.

Дођосмо у царски Град Крушевац, Лазарев град, да се поклонимо "Лазарици", светињи у којој се причешћивала Лазарева војска прије поласка у најстрашнију битку, у бој на Косово. Поздрављам те јуначки граде. Поздрављам вас лијепа и драга наша браћо, грађани града Крушевца, поздрављам те Србијо!

Дођосмо да заједно са вама промовишемо књиге нашега Удружења, књиге које између својих корица садрже лијепе теме о српском народу. О јуначком народу који се дивовски са пушком у руци борио и изборио за своју слободу, за очување свога имена и српског националног поноса.

То је народ који је преживио голготу, преживио Косовску и Маричку битку, Колубарску и Церску, Кајмакчалан и Солун, Царев Лаз, Мојковац и Вучји До, окрвавио сваку стопу Албанских гудура. То је народ којега је газила Турска чизма пуних пет вјекова, народ којега није могао заобићи ни један рат, ни Балкански, а ни свјетски. То је народ којега су осамдест идва дaнa гађали са најмодерним, ратничким авионима, бомбама и ракетама, деветнаст најачих земаља свијета. То је народ којеме је најаче оружје била пјесма, част и понос.

Наш митрополит, преосвећени Владика је поручио у неколико наврата народу: ако изгубимо не дај Боже - Косово, не смијемо изгубити десетерац, не смијемо изгубити гусле - тај свети инструмент, не смијемо изгубити прозу, поезију, записе о нашој прошлости. Зато смо дошли у овај јуначки град да се мало дружимо, да измијенимо мишљења, своје књиге, да поручимо свима који мисле да нам одузимају ћирилично писмо да ћемо га бранити на оваквим промоцијама и скуповима.

Драга наша браћо, хвала Вам што сте у оволиком броју дошли, хвала професору Дашићу, што је омогућио, и осмислио нашу промоцију. Хвала Културном центру и директору Љубодрагу Обрадовићу организатору ове манифестације. Хвала прелијепој дами Лидији Ужаревић за осмишљавање и вођење овог програма.

Милан М. Рајовић,
председник управног одбора Удружења *СЈЕВЕРАЦ*


Миладин М. Јоксимовић

Даме и господо уважени поклоници писане ријечи Књижевни клуб "СЈЕВЕРАЦ" практично је тек регистрован захваљујући прије свега групи ентузијаста који су успјели за кратко вријеме окупити импозантан број стваралаца са српског говорног подручја, а већ су из штампе изашла два зборника, овог најмлађег књижевног удружења у Црној Гори...

Они који су радили на њиховом издању крстили су их као Каталог књижевника чланова клуба. Међутим, по својој тематици, садржини и именима која су се нашла међу овим корицама, paди се о веома корисним књижевним подухватима који имају своју тежину и иза којих смо стали достојанствено и високо професионално. Свједок вриједности ове публикације биће нам јавно мњење које ће бити уосталом и најжешћи критичар.

Објављивање оваквих каталога са садржином различите поетско-прозне и афористично-хумористичне садржине тешко је и скоро незамисливо да прође без критика, покушаја омаловажавања и сврставања на маргине некакве "наше боље будућности" са којом нас усрећују и наше жеље да покажемо достојанство и овог позива и да се представимо "Ни по бабу ни по стричевима већ по својим способностима и осјећају вриједности".

Зборници "Бруј људског срца" и "Зборник 2" су не само промоције радова стваралаца чији су се радови нашлу у њему већ прије свега и чувар свога постојања и свога српског језика. Ми добро знамо ту књижевну интиму, она је та која опредељује књижевника, да само на свом Језику, који има своју прозодију, своје ријечи и своје метафоре, искаже своје мисли и своја осјећања.

Не заборавимо, да су многи прије нас указивали на потребу да учитељи и књижевници као чувари српског Језика пазе на његову чистоту, особито да се клоне и у говору и у писању страних ријечи. Онако како је још Немања упозоравао потомство "да је боље изгубити град него ријеч". Поготову је то потребно у данашњој Црној Гори, подијељеној до бесконачности гдје на вјеру, цркву и српски језике кидишу са свих страна, са нескривеном жељом да се потре и избрише све српско у Спарти Српства.

Потсјећам и овдје на ријечи светога Стефана Немање који записа: "Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и књигољубаца не може се назвати народом. Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вјековима. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира после хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, слику и причу, у мисао и чувства и у давне срца откуцаје".

И управо, међу овим корицама налази се богаство израза језичког подручја Црне горе, Хецеговине и даље и шире нам отаџбине, тако да ће они који се буду добронамјерно бавили писањем будућих речника бити у могућности да од заборава отргну многе овдје исказане ријечи.

Кроз приказе дате у овим Зборницима провејава у највећој мјери колективна мисао стваралаца који су пролазили и осјећали суштину наших опстанака која мисао нас је одржавала кроз катаклизме наше бурне прошлости, а богме и садашњости. Очигледно је да када се човјек и срце удруже, нешто се значајно дешава.

Зато нам је и била жеља да поред појединачних представљања књижевника нашег удружења, представимо вам и наша два зборника са жељом да позлатимисао ствараоца у непролазу етичких вриједности наших простора као што су, чојство, част, срећа и љубав.

Миладин М. Јоксимовић

 


Плакат промоције са учесницима и садржајима...


















Миладин Трифовић, председник  огранка књижeвника *СЈЕВЕРАЦ* за Бар

Промоција романа Осветник - БожаЂурановића

 Имајући у виду збирке епске поезије Божа Ћурановића: Вук и Црна Гора, С Дуге и Голије, Славни дани и мегдани и епске драме Штукеља кнез голијски и аманет, мало ко је очекивао да после њих слиједи историјски роман као наставак онога Божо Ђурановић до сада приредио својој публици.

Таленат Божа Ћурановића није оштећен проучавањем књижњвних теорија и метода. Објављивањем обимног историјског романа о славној личности , Божо је пуно ризиковао. Јер написати роман под називом Осветник, још ако је то роман о великом јунаку из турског времена, човјеку који је бранио свој српски народ - то значи ризиковати да обавезно будеш прећутан од званичне културне јавности у Црној Гори. То јест, ризикујеш да будеш изложен игнорацији и презиру од наше *учене* модернистичке и постмодернистичке интелегенције.

 Роман првјенац Осветник описује историјски и хајдучки пут Лазара Пецирепа и по садржају ни по чему не одступа од онога чиме се Божо до сада бавио у епској поезији, само што ту исту историјску тематику прича, а не пјева. Прича прецизно јасно и историјски потковано колико су то штури историјски извори дали њему као истраживачу историје, али такође, с друге стране, ослањајући се на епску традицију као један валидан историјски документ.

Саму структуру романа чине три дијела. Његова грађа имала је једну библијску нит, која се у сва три дијела романа: Разура, Освета и Издаја. Ријеч је са једне стране о слободи и животу, о опстанку -животу уопште-, начину на који се у историји опстаје. У другом дијелу ријеч је о правди и макавејевском завјету да штитећи сјебе и свој народ, своје племе и своју цркву дигнемо мач и бранимо се од свега онога што нам пријети. И на крају у нашој историји увијек присутној, никад изгледа истовјетној, ријеч је о издаји и смрти, о чојству и јунаштву, о вјери и невјери, и о свему ономе што краси класично епско стваралаштво.

У роману Осветник Лазар Пециреп је оличење јунаштва, момачке снаге и љепоте, али кроз његово хајдучко прегнуће назире се дух трагичности. По томе овај харамбаша неодољиво подсећа на на Хомеровог јунака из Илијаде - Ахилеја. Послије разуре у Галији и погибије браће, остатак породице Пециреп је пребјегао у Велестово. Над гробовима најмилијих Лазар се заклео да ће осветити или изгубити главу, па је све код њега било подређе једном циљу - освети. Ако је Хомер у Илијади за језгро епа одредио двије срџбе Ахилејеве, Божо Ђурановић је у роману Осветник за окосницу дјела узео Пецирепову немјерљиву преданост освети. Уосталом Срби су кроз историју доказивали да је нужност одбране и освете скопчана са народним опстанком. Цар Лазар великомученик косовски и хајдук Лазар Пециреп својим прегнућем и мучеништвом преспојили су четири вијека трагичне, али поносне српске историје. Главом Пециреповом Турци су украсили везиров град Травник, док је скоро четири стотине година раније Цар Лазар својом главом прославио Бајазитов Цариград.
Драги пријатељи, хвала Вам на пажњи и стрпљењу, живели!

Миладин Трифовић,
председник  огранка књижeвника *СЈЕВЕРАЦ* за Бар 
























Радојка Рајка Мугоша

Прије самог почетка о приказу романа -  аутора Милана Рајовића "СТАЗАМА ЖИВОТА", поздравила бих Вас у име Удружења "СЈЕВЕРАЦ" из Подгорице и пожељела угодно вече. Велико ми је задовољство вечерас говорити о књизи Господина Милана Рајовића.
 
Говорити о Господину Рајовићу, значи говорити о великом човјеку, хуманисти, покровитељу многих хмунатираних друштава широм Црне Горе и других српских држава. Објавио је неколико књига и члан је више књижевних и стваралачких Удружења.

СТАЗАМА ЖИВОТА - МИЛАН РАЈОВИЋ  

Прозно дјело - роман Господина Рајовића, човјека горштачког соја и патријаханлог васпитања, описује, како сам назив дјела каже -"Стазе живота", које га воде свијет, новог стварања и нових поимања у њему. С тим да остаје вјеран сопственим моралним вриједностима, које су га враћале завичају и свом народу.

Он постаје евокатор приче, као времеплов, окреће точак прошлости, сваким обртом покрећући неку нову. Сукоб прошлости и садашњости ствара доживљај испуњен психолошким и емоционалним поимањем, и свака прича је дефиниција за себе, са много орација.

Његов путопис са доста епске садржине и традиционалних вриједности, веома је занимљив и варијабилан. Упоређује два народа - његов, и онај са којим живи игром случаја. У новом свијету је суочен са брзином живљења, безнађем, другачијим моралним спознајама - "Тамо гдје се и љубав продаје".

Док му недостаје чојство, јунаштво, поштење и обичаји свог народа. Свјесно уздиже свој свијет, као одраз човјекољубивог, емоционално потпунијег и оживљава легенде свог завичаја. Све се то спаја у њему самом као резиме.
 
Он је дијете са села, одрастао у десеточланој породици, изнова се враћа мишљу свом коријену и завичају, а 'пропо томе и почиње дјело - "Ко не држи до свог поријекла и коријена није човјек". Све то, га прати стазама живота као звљезда водиља.

Његов долазак у нови свијет прати дескрипција ­"То је слика, коју сам једним погледом прешао и која је остала усидрена у мојој луци сјећања. Како је Данска једина земља која нема ријека и потока, брда и планина, то је жеља за завичајем већа, јер све то и краси његов родни крај.

Роман садржи много мотива и описа природе, манастира и цркви. Нпр. црква у Павином Пољу посвећена Великој Госпојини, као најстарија у околини (из 1208 год), а рушена од стране Турака и поново грађена. Такође имамо и много прича о извору Мораче, које је наратор љубопитљиво побрао са дрвета легенди.
 
Заласци и изласци сунца на извору Мораче су описани овако - Испод ових камених громада, чистота су и плаветнило небеса, јутарња румен на западним и вечерња на источним планинама, рој и ход сазвежђа, лет и гомилање облака, ломљење и тутањ громова, јесење магле уз морачке кланце, затамњене и заплакане планине, сеоба ждралова, на гори китина, циче зиме и површице, завијање вукова у леденим мјесечним ноћима, нестајање снијега и буђење природе коју најављује цвијет јагорчевине и дријена, листање шума високим окомитим литицама. На висини од 1400 метара, иза шумовитих брда, у подножју стољетних букава које су обрасле густом маховином, избија у силну јеку и тутњаву у буковима, ријека Морача. Та љепота је начело за изврсно дјело. Прича која заголица машту читаоцу је она о старом дубу, највећем у Црној Гори, а можда и на Балкану који мјештани гледају као завјетину, јер нико није успио да га посјече.
 
Како је живот саткан и од јаких и одбојних сила, гријехова и грешака, тако прича о Миловану, разапиње дах, као посрнуће дјеце ка родитељу. Боре прошлости скупљале су поре садашњости, тако је и Рајовић желио да прик.аже свој видокруг живота и легенди вођен малим зраком свјетлостл који га је пратио његовим "Стазама живота" .

Бујица емоција је потекла из срца, жеља узбуркала крв, а рука као светионик обасјала папир овим дјелом. Ни један вјетар и ни једна киша неће спрати успомене. Читајући ово дјело открићете малу чар живота, немира, надања и страховања нашег наратора.

Радојка Рајка Мугоша