ЗЛАТНА КАЦИГА-GOLDEN HELMET

20- RESULT      -     21- KONKURS

ВИДЕО-АУДИО и КЦК БЛОГ


  КЦК АРТ               КЦК БЛОГ

Добродошли у Крушевац !

ПРЕТРАГА САЈТА

СЛОВАР ЗА МИЛИЋА...

ЗЛАТНА КАЦИГА

КУЛТ СПОМЕНАР КЦК

БИОСКОПИ

ПУТЕВИ КУЛТУРЕ

О ЉУБАВИ И ВИНУ

Поводом Дана заљубљених и Светог Трифуна, Културни центар Крушевац и Атеље-галерија МАКY из Крушевца, организовали су традиционално песничко дружење под називом *О ЉУБАВИ И ВИНУ*. Пре почетка песничког дружења Живорад Милановић Маки, власник галерије *MAKY* из Крушевца, је добитницима, сада већ традиционалног, 4.-тог по реду, међународног ликовно - литерарног конкурса на тему *ЉУБАВ* уручио пригодне награде. О наградама одлуку је донео жири у саставу: проф. др Бранко Ристић - академик, Небојша Лапчевић - књижевник и Живорад Милановић Маки - сликар.

У песничком делу програма, који је осмислила и водила Јелена Протић-Петронијевић -уредница КЦК, наступили су хумористи: Ивко Михајловић и Дарко Михајловић и песници: Сава Илић - специјални гост из Швајцарске, Љубодраг Обрадовић, Слободан Ценц, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Вељко Стамболија, Небојша Лапчевић, Јелена Протић-Петронојевић, Никола Стојановић, Ана Бербаков, Јовица Чичић, Саша Милетић, Срђан Трипуновић, Драгана Марковић...


Живорад Милановић Маки уручује награде










Сава Илић - песник, специјални гост из Швајцарске представио се
поезијом из своје књиге *НОСТАЛГИЈА*


НОСТАЛГИЈА
                                 
                                   
Kaд се смирај дана руменилом распе
над зрелом пољаном некошеном рају,
нека чудна сета душу ми обузме
а мисли похрле том вољеном крају.

Остало је тамо парче мога неба
разуздана младост и уснула душа.
Каква је то сила што човека гони
да крај свог спокојства изазове куша?

Да остави гњездо крај огњишта топлог
и мирис погаче коју мајка пече,
узавреле баште крај снених воћњака,
поглед на крајолик када пада вече.

Па крочи где сунце нема истог сјаја,
А људи без срца неког другог соја,
Где цвеће не шири мирис крај вајата...
За чим ја то жудим? Ех, судбино моја!

Године се нижу, ко девојка ђердан,
а душа се руни ко да је од блата,
остарела мајка, изнемогли отац,
с чежњом не скидају погледе са врата.

Осећају они да их спокој зове
на починак вечни од облака густи,
па их горки уздах грудима прожима:
,,Да л ће доћи пре но душа се испусти?“

Чему ли то теже људска искушења,
па утеху траже на туђем рамену,
кад се врате своме, остане им с тугом
да пољубе слику на хладном камену.

Сад уморна душа коренима вуче,
ко звона на причест зове домовина,
да се вратим где сам први пут заплако,
где остаје завет од оца на сина.

Да тамо сачекам своје судње часе,
кад треба да пођем Богу на истину,
и да с чежњом поглед не скидам са врата,
да л ће откуд доћи да ми жељу мину?...

То је усуд сваке искушничке душе,
ма куда да крене зове упис родни
да остави кости тамо где је рођен...
Чудни ли су ови путеви господњи!

Сава Илић









др. Бранко Ристић, Небојша Лапчевић и Вељко Стамболија




Никола Стојановић


Ана Бербаков


Слободан Ценц


Светлана Ђурђевић

IN VINO VERITAS

Da ne ostane praznina
usled nedovršenog stiha
kažeš nesigurno, ispotiha,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina.

Kada me ispuni nigdina
i nemam sna ni smiraja
kažem, na ivici beskraja,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina.

Ako te pobedi tišina
i krene suza izdajica
u zoru pomračenog meseca,
naliću ti čašu vina
jer, u njemu je istina.

A dok na ljubav pada prašina,
željni zanesenosti i strasti
ti i ja, u vremenu rasuti,
popijmo čašu vina
jer, u njemu je istina.

I nek postanemo davnina
kad je duše obuzeo strah,
a žudnju pepeo i prah
jer, ispili smo čašu vina
u kome je Istina.

© Svetlana Djurdjević



Вељко Стамболија


Јовица Чичић


Саша Милетић




Ивко Михајловић


Дарко Михајловић


Мића Живановић

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те .

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

Мића Живановић


Љубодраг Обрадовић


ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала,
не би се смејала
писању мом,
шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

А кад би знала
и сама би писала
име своје, име моје,
у трави, на дрвећу,
у срцу…

Свуда би писала,
само да не заборавиш:
шта је љубав, шта је туга,
шта је радост,
шта је дуга ноћ
на обали мутне реке,
испод неке старе врбе,
са мном проведена.

Љубодраг Обрадовић