И ТАКО НЕКА БУДЕ - Михајло Ћирковић

У Белој сали КЦК у Крушевцу, 20. марта 2012. године, одржана је промоција књиге афоризама „И тако нека буде“, аутора Михајла Ћирковића. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић. О књизи коју је објавио Културни центар Крушевац говориле су Гордана Влаховић и Бранкица Милановић. Пре промоције, Маја Олић је отворила изложбу карикатура о Браниславу Нушићу.


Михајло Ћирковић - И ТАКО НЕКА БУДЕ

Бранкица Милановић, професор српског језика и књижевности
Економско-трговинска школа

Поштовани гости, драги пријатељи,

Поздрављам вас на почетку ове вечери посвећене трећој књизи афоризама “И тако нека буде“ и њеном аутору Михајлу Ћирковићу.

Први призор на овој сцени, који приказује ауторов избор да вечерас говоримо Гордана Влаховић, Лидија Ужаревић и ја, знак је да је Михајло Ћирковић, као мудар човек, већ почео да поштује евопске стандарде. Заслужује похвалу за однос три према један и европски дух.

Ја ћу вечерас покушати да будем ауторов биограф и тумач његових емотивних и духовних упоришта. Пре свега бих објаснила чиме сам заслужила ову част и улогу. Када је 2000. год. Михајло припремао за штампу своју прву књигу, замолио ме је да напишем нешто о њему. Дао ми је неколико података и то нешто је објављено на крају књиге без потписа. И 2005. године за књигу „Завичај“ написала сам то нешто и потписала иницијалима. У трећој књизи, која ће вечерас бити представљена, уз текст сам делимично потписана. Ево ме сада по позиву аутора и с великом одговорношћу да представим ту нашу сарадњу под кровом Економске школе. И да објасним шта је Михајло желео да се нађе у тим кратким записима, а ја, ето, успевала да спакујем у неколико реченица. Био је задовољан и тако сам изгледа заслужила и посвету у трећој књизи која гласи:
„Свака ти је као у Његоша“

Сада је ред на мене.

Своју трећу књигу Михајло Ћирковић објавио је са истом идејом,као и прве две, да „мисли сачува или да их се ослободи“. Определио се још пре више од десет година за афоризам као једну кратку, али врло захтевну форму којом се језгровито исказује животна истина из области свакодневног живота, филозофије, психологије и морала. Вредности афоризама су у оштроумности, оригиналности и актуелности. Све три његове књиге показале су да је аутор свестан озбиљности посла којег се прихватио. Како је Андрић рекао: „Афоризам је огледало у које ми хватамо људе и свет око себе, а при том не примећујемо да се у њему огледамо и показујемо и ми сами, са свим нашим помислима и намерама.“

Прва књига под насловом „Споменик“ објављена је 2000. године и посвећена је његовој деци Јовану и Јовани. Сам наслов и илустрације показују да је аутор изузетно везан за симбол града Крушевца и косовску легенду. У његовим мислима тада објављеним има много истина, запажања, промишљања. Требало их је пробрати и овековечити као споменик људској мисли и трајању.

Подсетићу вас на неке афоризме из те књиге.

„Шта је човеку потребније-слушалац или сабеседник?“

„Да ли читалац и слушалац истовремено откривају генијалност ауторове мисли?“

„Волети неког више него себе не значи сопствено негирање, већ доказивање.“

„Друштво је подељено у три групе: на мраве, цврчке и на оне који слушају цврчке.“

„Лоше време и родну груду претвори у блато.“

„Добро дело је када читалац не суди о пишчевој, већ о својој памети.“

„Многи читају књиге да би лакше заспали уместо да би се пробудили у животу.“

Другу књигу афоризама под називом „Завичај“ објављује 2005. године. Посветио је супрузи Вукосави и започео афоризмом из прве књиге који гласи:

„Завичај је као прва љубав,
-увек нас веже повратком“

У овој књизи се смењују афоризми и фотографије старог Крушевца које показују ауторову посвећеност и носталгичност. Ево неколико афоризама из те књиге:

„Продајом прошлости најбоље се купује будућност.“

„Остарили сте када заборавите све незаборавне тренутке.“

„Човек верује да су антички богови били бољи од данашњих.“

„Највећи пакао на непознатом путу су раскрснице.“

„Далеко смо од уметности ако нам очи отварају критичари, а не уметници.“

„Ни два најпаметнија монолога не дају дијалог.“

„Само у часу избора сигурни смо да смо изабрали најбоље.“

„Споменик“, „Завичај“, порта цркве Лазарице, Стара чаршија и породица емотивна су и духовна упоришта Михајла Ћирковића. Он жели да се зна за његову љубав и везаност за родни град у који се вратио са дипломом Београдског стоматолошког факултета. У Крушевцу је засновао породицу, радио, одгајао и школовао своју децу и припремао се за оно време када се заврши професионална каријера. Поносан је и на то што је у стотој генерацији завршио Крушевачку гимазију.

Посебно место у његовом животу заузимају успомене на детињство и младост у Старој чаршији, порти и код чесме. Као да на том простору постоји нека чаролија која га лако врати у младост, сећања и доживљаје. И данас се на тим местима налази са пријатељима у жељи да се сачува и стално обнавља дух Старочаршијанаца. Носталгично и поносно прича о духовности која их је учинила, пре свега, добрим људима. Крушевац ће увек бити његова лепа варош, синоним славе, традиције и непролазних вредности.

У запису у трећој књизи своје место нашла је и његова учитељица Вида. Цитирам: „Сигуран у слова којима га је научила његова учитељица Вида и „оловком која има срце“, још једном је понудио своје монологе и потребу за дијалогом.“ Вратио се у своје детињство и успомене. Андрић нам је у једном запису скренуо пажњу да човек никад не може да се излечи и ослободи детињства. И са девет година и са шездесет у истом смо положају – напољу сунце, и све лепоте и сласти земаљске, а ми унутра морамо да завршавамо задатак.

И на почетку и на крају ове трилогије, и у средишту Михајловог живота, налази се његова породица. Сугерисао је кроз своје књиге и ову мисао: „Лично се увек преиспитује да ли је добар брачни сапутник својој Вукосави и добар родитељ Јовани и Јовану“. Сви који су му блиски и добро га познају, нека му олакшају ово преиспитивање.

Својим књигама Михајло Ћирковић одужује дуг који сви имамо према себи и генерацијама које долазе. То је најпре сагледавање сопственог идентитета, налажење места у општем и колективном и постављање путоказа и усмеравања на раскрсницама. Младим људима треба говорити о правим вредностима, учити их љубави према завичају, сопственим коренима. Треба да знају ко су у овим чудним временима која траже озбиљна промишљања да би се живело и преживело.

Михајло Ћирковић нас у првом тренутку насмеје својим досеткама, а онда неминовно натера да се замислимо, па и забринемо. Баш као и у животу. И зато треба да настави да пише јер много тога има још да се види и запише. Наравно и да покаже моћ и немоћ речи.

Хвала.

Крушевац, 20. март 2012. године
Промоција књиге афоризама „И тако нека буде“
аутора Михајла Ћирковића
Културни центар Крушевац

Бранкица Милановић
професор српског језика и књижевности
Економско-трговинска школа















ПИСАЊЕ ОЛОВКОМ КОЈА ИМА СРЦЕ

Афористичари код нас не треба да брину. Наше поднебље, менталитет, навике, међусобни односи, политикантска и политичка прегањања пружају афористичарима неисцрпне могућности, са тенденцијом све богатијег мотивског избора. Јер нарави нам не постају боље, а ни политичари, нити економске могућности. Сатиричка жаока коју афоризам у себи садржи није омиљена код било ког властодршца, али је зато врло плодно тле за времена политичких гложења, гафова и марифетлука сваке врсте било да је реч о политичкој диктатури, партијској држави или порођајним мукама демократије. Такав тип организације власти на овим просторима никад не мањка, па је списак њених сатиричара, те и афористичарa велики, како на нивоу. државе тако и код нас, у Крушевцу (Ивко Михајловић, Расински, Матејић, а и неки млађи на привременом раду у Београду - Ненад Вучетић). Не срећемо се први пут ни са нашим драгим домаћином, вечерас, Михајлом Ћирковићем, Ћиром.

Књига о којој вечерас говоримо насловљена је "И тако нека буде", а трећа је Ћирковићева књига по реду, у издању Културног центра, Крушевац. Ћира и у новој књизи не обрушава се експлицитно на друштвено-економске и политичке прилике у овој, напаћеној нам земљи, нити жели да убере јевтине поене код публике грубим поигравањем и иронијом на рачун појединих политичких партија и личности (иако их не треба, што се мене тиче ни штедети баш), што је иначе присутно код сатиричара. Не сипа дрвље и камење, али је у његовим афоризмима сажето животно искуство човека који уме да уочи и да промишља, да укаже. Каткад се поиграва, те дискретно иронизира, а каткад уозбиљено исказује умне сентенце које не забављају него гоне на размишљање. У његовим афоризмима нема табу тема, али постоји дозив за достојанством човека, и непристајање на кукавичлук и неразумље. Није поштеђена ни једна категорија друштва (политика, образовање, медицина, вера ... ), нити једно занимање. Јер нема идеалних и непогрешивих: ни лекара, ни пекара, ни апотекара. У свакој професији има и оваквих и онаквих. Зато по мало шеретски, по мало пецкаво, али и забринуто, и смислено, указује на слабости професија, или боље речено немара и нестручности појединаца у професији, те ће за писце и оне који се таквима зову рећи:

Више има књига у књижевности, него књижевности у књигама.

За медицинаре има неколико афоризама а ја бирам овај:

Ко ли ће све постати лекар?
Забринуто се питају и болесник и болест.

Могу себе пронаћи и правници, и државни чиновници, и по који фотељаш у бици за лагодно фотељашко место. Прави алузију на наша политичка лутања:

Сунце на Истоку и сунце на Западу, не огреја нас.

али и на злоупотребу појма демократије (страна 23).

Често његови афоризми садрже озбиљне моралне поуке, имају едукативни и поучителни карактер. Јер искуствена прича проницљивог посматрача и учесника у животним осцилирајућим менама научила је Ћирковића да се оправдавањем грешака не постаје мањи грешник, да се пријатељу верује а не проверава се, да човек "мален испод звезда" постаје хипохондар, да је најтеже пронаћи мир у себи и са собом, да мимикријом човек крије себе од других и од себе. Залази Ћирковић и у врло осетљиво подручје, подручје вере, не негирајући Бога, али уочавајући слабости божјих посредника између пастве и Господа, од којих су неки, чисто људски склони сагрешењу, Ћира, верник, казује:

Док има Бога има и наде
или
У сусрет Богу не треба кренути свемиром, већ ка себи.

Али Ћира, луцидни посматрач нарави и слабости људских зна да каже:

Што је црква богатија све је више људска и све мање божја.

И нема љутње, и једно и друго је прихватљиво. Ако Ћирковић својим сажетим једнореченичним причама сагледава живот у својој разноликости, како би се могло проћи без искричавог шеретлука на рачун мушко-женских односа:

Кад би озаконили прељубу, било би мање неморала и

ли на рачун женских слабости

На позив " Најлепшој" јавила би се прва која га је чула

или

Јавна кућа је на добром гласу ако има тајних излаза.

Ако бих бирала баш неки у којем има и апсурда, и морбидности и откачене црнохуморне играрије, то би била ова два:

Да ли су канибали субјективни у категоризацији меса?

и други:

... а један путник је критиковао конобара што се служи виски без леда на Титанику.

Ћира је неколико пута учествовао на фестивалу хумора и сатире "Златна кацига", те је са тих учешћа унео у књигу неке афоризме. Има, драги будући читаоци један међу њима о исправљању криве Дрине, са 17. фестивала; нећу га прочитати, тренутно сам у фазону финоће, а ви га нађите на страни 40 књиге И тако нека буде. Добар је и насмејаће вас.

А сада да се вратим на почетак.

Посвета: "За ову књигу користио сам само слова којима ме је научила моја учитељица ВИДА". Данас обесмишљено лепо име учитељица, измишљеним "наставник разредне наставе." Али ми памтимо учитељице (ја додуше учитеље, али памтим). Уче децу уз слова и бројеве, и како да седе, да говоре, како да пертлају ципеле, да користе марамицу. Воде децу у паркове, показују им биље, ослушкују заједно звуке, тумаче знаке (уче их свему ономе што бригама растрзани, уморни и запослени родитељи нису стигли или нису умели). Уче их финоћи, праве од њих готове ђаке које ће касније преузети наставници и професори. Бар је тако бивало код мојих учитеља, и доста дуго касније. Тако је, претпостављам било и код Ћирине учитељице Виде. Зато ме је дирнула топла посвета, која говори оно што сам већ уочила о сагласју Ћирином са мном о учитељицама. Ћира може да критикује, да нacмеje, и да се подсмехне, али и не да увреди. Јер у основи његових афоризама, у настојању да поправи уочене мане, исијава љубав према човеку, том несавршеном бићу, које земљом ходи, а трагови су му шаренолики. А доказива и примећена је ауторова опаска са краја књиге: он је заиста писао оловком која има срце.

Гордана Влаховић