ОЉА ИВАЊИЦКИ у Галерији Милића од Мачве

У галерији Милића од Мачве је 10 априла 2012. године одржана изложба слика Оље Ивањицки под именом САЗВЕЖЂЕ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ. Изложбу су организовали Културни центар Крушевац и Фонд Оље Ивањицки из Београда уз помоћ установе Ната Вељковић из Крушевца. Погледајте како је било на отварању изложбе...


Аутор изложбе Душанка Суботић-Хомен

Ову изложбу посвећујем мојој драгој и поштованој пријатељици Ољи Ивањицки, која нас је све повезивала и окупљала као што је и назив ове изложбе, у Сазвежђе пријатеља и љубитеља уметности. На овај начин испуњавам и њену жељу за трајањем! Оља је говорила: „Ја не идем за успехом већ за трајањем, не само док сам ту већ и кад не будем ту“. 

Сарадња увек доприноси реализацији великих пројеката: Љубодраг Обрадовић -
директор КЦК и Весна Живковић - директорка Нате Вељковић












































Сазвежђе Оље Ивањицки

Оља Ивањицки, скулптор, сликар, песник, мултумедијални уметник, визонар, архитекта и модни дизајнер, једина дама групе МЕДИАЛА и један од њених оснивача, велико име српске уметности, преселила се међу звезде 24. јуна 2009. године.

Оља је трајање као категорију највише ценила. Говорила је да не иде за успехом већ за трајањем. Наше трајање, наше заједничко време рачунале смо секундама. Секунда је згуснуто време, а када изговоримо да смо заједно неколико стотина милиона секунди, то звучи скоро као вечност, као читав космос, као посебно стање свести.

У свом уметничком опусу Оља Ивањицки спојила је неспојиво – космонауте и ренесансу, Русе и Американце, митове и холивудске диве, интерпланетарна истраживања и хумор поп арта, Земљане и ванземаљце, све заједно у великој хронологији времена и трајања. Говорила је да је уметност пре свега промишљање, бележење, живљење свог доба и да прави мислилац мора да види више, да упозори, констатује, класификује.

Оља се понекад забављала тиме да смишља називе нових сазвежђа. Тако смо имали Сазвежђе Евиног ребра и Адамовог колена, Сазвежђе Лемура, Атлантидин код и разна друга сазвежђа. Кроз свој стваралачки пут, кроз бирање тема и личности које је унела у своја дела, Оља Ивањицки створила је једно ново, посебно сазвежђе коме припадају и Жан Кокто, Андре Малро, Андре Жид, Пол Валери, Леонардо да Винчи, Никола Пусен и многи други. Том звезданом друштву Оља је одувек припадала, мисаоно, стваралачки, енергетски, а у наше животе унела је звездани прах свих својих дванаест свемира и несебично нас њиме посула, заувек, те смо и сами постали део звезданог бескраја.

Они који су имали срећу да Ољу Ивањицки упознају знају да је то било јединствено искуство. Оља је могла да нас убеди у шта год је пожелела. Због ње смо поверовали у Чудо, Пето царство, Београдску школу мишљења, Суперприроду, Анђеле, у уметност која је спас човечанству. Због ње, која је била наша, а општа као закон, као аксиом. Због ње, чије име и дело ће остати да осветљавају Пут онима који имају очи да виде и уши да чују – Олга Оља Ивањицки, једна руска душа, космополитски дух, жена јунак и лепотица, мудрац и профет, универзални ум, један космички зрак упућен човечанству, Богу и Анђелима, којима је на крају поверила и одлуку о свом одласку, о Сеоби своје душе.

ФОНД ОЛГЕ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ
Сузана Спасић
Олга Оља Ивањицки, сликар, скулптор, песник, мултимедијални уметник.

Рођена је у Панчеву, као ћерка руских емиграната, мајора Василија Ивањицког и Веронике Михаиловне Пиотровске. По завршетку постдипломских студија, добила је, као посебно признање, и стипендију Фордове фондације за наставак студија у Сједињеним Државама, 1962. године, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artist in Residence“ на Rhode Island School of Design.

Оља Ивањицки је изабрана за Најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком. Такође је добитник Седмојулске и Вукове награде за животно дело, највећих признања у земљи. Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт уврстили су Ољу Ивањицки међу „Водећих 500 лидера од утицаја“ (АБИ, 1998), затим је изабрана за „Међународну жену године“ (ИБЦ, Keмбриџ 1995) „Водећих 2000 интелектуалаца света“, (ИБЦ, Keмбриџ, 1999), „Водеће живе легенде света за 2001 годину“ (ИБЦ, Keмбриџ, 2001), „Изузетни појединци 20. века“, (ИБЦ, Keмбриџ, 2000). Један је од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике. Крајем 2006. године учествује у оснивању „Медиала Арт“ салона а 2007. године основала је Фонд Олге Оље Ивањицки.

Оља Ивањицки је одржала и самостално излагала 97 пута, у оквиру групе МЕДИАЛА 12 пута, а учествовала је и у више од хиљаду колективних изложби. Током шездесетих година, донела је поп арт у Београд. Њене слике и скулптуре налазе се у бројним музејским и приватним колекцијама широм света.

Оља Ивањицки је била члан УЛУС-а, али и један од оснивача легендарне групе МЕДИАЛА. То је била група младих сликара, писаца, филозофа, архитеката, композитора која је у међусобном дружењу открила једну посебну врсту глади – глад за уметношћу и сазна њем. То је био револт, провокација.

Током 2003. и 2004. године, Оља је направила и неколико архитектонских пројеката за нови трговински центар у Њујорку, две грађевине за Марс, пројекат моста преко Дунава за Београд. Такође је учествовала на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности, а 2005. године опробала се и као костимограф у у оперети Слепи миш, Јохана Штрауса. Радила је и модне колекције.

Олга Оља Ивањицки умрла је у Београду 24. јуна 2009. године.