ЖЕНА ИЗ ПОЉА

Крадем те од вилине ноћи
Где се месец у теснацу копрца
А ти плодна ко црница
Роди ми осмех и откуцаје срца

У пољу се будимо
Где се шева росом умива
Заплетени к’о немирна река
Кад се у другу реку улива

Сладиш ме као твоје слатко име
К’о најслађе воће пуно нектара
Пустила си богомољке и скакавце
Да се опију мирисом твојих недара

А ти немирна као ватра жива
Буктиш сва усплахирена
К’о булке на жару испуцале
Храниш ме гладним устима

Шћућурени у пласту сена
Нађосмо наше вечно станиште
Да не трагамо за кошеном травом
Да нам рајско поље буде уточиште

© Саша Милетић