RASINSKE HRONIKE 11
Rasinske Hronike 11
Nešto sam se razboleo. Nije Kovid, ne brinite. Virus ne može da stvori šmrkavicu niti može da zapuši sinuse. Tako da nije pametno da šetam a šetam. Držim se podalje, maska oko vrata, tako da poštujem sve mere. Pogotovo nije pametno da idem uz brdo- niz brdo a to sam baš radio. Iz centra, preko Bagdale u naselje Vlado Jurić, išao sam kod druga. Do tamo sam nekako i otišao, osećao sam premor bolesnog čoveka, ali nazad majko moja... Kičma je krenula da boli već na četvrtinu onog strmog uspona od naselja do Bagdale. Do kraja uspona, negde u borovima, noge su se jedva vukle i kukovi zatezali. Dok sam stigao do restorana na brdu već sam znao da imam temperaturu i tu je groznica krenula. Morao sam da sednem.
Odlučio sam da se odmorim pod suncem, skrenuo sam ka crkvi pa sam i nju prošao u ime hipohondrije koja je vladala svetom. Popeo sam se na brdašce odmah iza i seo na travu. Kiše predhodnih dana nisu ništa smetale, zemlja je sve upila i trava je bila suva kao barut.
Odavde se najbolje vidi Kruševac. Ispravka, odavde se najviše vidi Kruševac, najbolje se vidi kada šetaš ulicama i zagledaš lica, gledaš gde se ljudi okupljaju i šta rade. Tako saznaš kako grad pulsira, kako diše. Odavde, to je samo gomila zgrada i kuća, slabo izdiferenciranih. Kao gradić pored puta, ne miriše na dom. Siguran sam da se i moja kuća odavde vidi, još samo kada bih umeo da razlikujem krovove pa da je prepoznam..
Okrenuo sam se za 180 stepeni i zagledao se u onaj jarak i betonske konstrukcije. U jarku je već bilo močvarasto, žabe su se čule. Pitao sam se kao što se uvek pitam kada sednem ovde: ko je kada i zašto gradio nešto ovde? Što se mene tiče, konstrukcije su uvek bile tu. Krnji zub vremena, jednom rečju, osvežen ponekim grafitom.
Komaraca začudo nije bilo ili nisu ujedali jer sam bio toksičan. Sunce je polako čililo moju groznicu, organizam se smirivao, ali osećao sam, temperatura nije padala. Mogao sam bez problema da zaspim tu, trava je bila udobna a sunce blagonaklono tog dana. Možda sam i zadremao koji minut kada me je trgao zvuk koji me natera da se okrenem nazad ka gradu. Čoban i ovčice, došle na ispašu. Jedna prirodna i u isto vreme neobična scena. Gospodin čobanin je to tako ležerno radio, uživao u poslu. Mahnuo on meni, mahnuh ja njemu. Možda je to profesija koju treba da potražim u Kruševcu?
Neko vreme sam opipavao sopstvene džepove da bih se na kraju setio da sam prestao da pušim.
Nemanja Petronijević
RASINSKE HRONIKE 10
Rasinske Hronike 10
Konačno se zavšiše građevinski radovi i gužva sklonila da mogu da mu priđem. Mom Spomeniku. Mom simbolu Kruševca, mojoj mentalnoj razlednici kada pomislim na rodni grad u kome sam sada već i protiv svoje volje.
Hajde, nazvaću ga punim imenom da ne bude da ga svojatam samo za sebe: Spomenik kosovskim junacima. Kada su počeli radovi po centru, koji je bio zatvoren proteklih godinu dana, plašio sam se za Spomenik, da ga ne povrede i da ga ne odnesu. Bezveze sam se plašio, evo ga tu je i sija, sija kao što je to radio i proteklih sto sedamnest godina. Čak mu je i nova fontana dala na šmeku, zvuk vode i minimalni džez koji se čuo iz skrivenih zvučnika davali su Filipu Višnjiću, slepom bardu sa prizemlja, nove inspiracije za njegove guslarske kompozicije.
Na Filipu sam se najviše i zadržao, i pogledom i mislima. Slepi pesnik, srpski Homer, ako je Homer ikada postojao. Junak jednog vremena, ali ne kosovskog već ustanaka i rane moderne Srbije. Pitao sam se kakve bi pesme pevao da se danas rodio. Da li bi mu opus bio pretežno o Prvom ili Drugom svetskom ratu? Da li bi pevao moderne teme? Kako bi ovekovečio Srbiju danas, koje bi motive koristio? Koji bi mu heroji sada bili a koji negativci, jer se sad to više ne zna, revizija je u toku. I da li bi uopšte sada bio značajan i popularan danas, da li bi se njegov dar uopšte čuo od silne kakofonije koju moderna muzika stvara?
“A sada, za sve naše slušaoce, jedan veliki letnji hit koji se ne skida sa top deset liste već šestu nedelju, novi singl Filipa Višnjića: Hiperinflacija devedesetih. Uživajte!”
Za danas su najavili najtopliji dan u godini. Nisam primetio razliku, vruće pa vruće a centar je uvek bio usijan. Jedini hlad pravile su zgradurine od usijanog betona. Digao sam pogled sa čika Višnjića u vrh spomenika, tamo gde je vila pridržavala barjak. Za mene je to uvek bio anđeo pobede, ali to su moji problemi, pokrštavao sam vile, dakle i sam sam bio revizionista. Imao sam želju da se popnem gore i osmotrim grad. Bio bi to dobar pogled, ne bi on dosezao daleko ali bih imao srce Kruševca na dlanu.
Osvrnuh se oko sebe u svakom slučaju. Sve zgrade imale su imena i značaja, za mene više ili manje. Hotel Rubin, koji je sada bio u fazi renoviranja sa fasadom nalik Mondrijanovim poznim radovima, tamo sam pre osam godina imao malu maturu i pohovane šnicle. Prekoputa odmah zgrada Kocke, u koju nikad nisam ušao doduše, ali nisam jednom stojao ispred posle dvanest i pio pivo. Zgrada poznata po svom arhitektonskoj unikatnosti i očiglednoj ružnoći. Odmah pored nje bila je zgrada suda, uvučena i neprimetna, ispred koje su se u vreme moje srednje skejteri vozili. A sa druge strane Kocke, bila je stara Deva, sada značajna po prodavnicama a pre po najvećem požaru koji je grad mogao da vidi. Prekoputa Deve, opet preko ulice, bio je Dom sindikata, zgrada koja je krila najlepiši mural u gradu. Tamo sam već puno puta išao, drugi sprat, biblioteka, čitaonica, spremao bih ispite kao svaki vredni student, uzimao knjige i pravio se da učim...
Mislim da ću bataliti fakultet, kome još treba filozofija? Da nađem neki posao, ne mogu više da se grebem za pare...
Nemanja Petronijević
Rasinske Hronike 9
Rasinske Hronike 9
Otiđoh na Slobodište i to usijane glave jer je sunce vrištalo vrućinom, a oblaka je bilo samo u prognozi. Do sada sam čuvao to mesto od sebe, mnogo sam ga voleo, odrastao sam tamo i nisam hteo da kvarim sliku mrazom, kišom, bljuzgom i mojim lošim raspoloženjem. Ljuta vrućina mi sa druge strane nije smetala, raspirivala je život svuda oko mene, život koji mi je bio potreban da podnesem ovaj park smrti.
Tako je, smrti. Treba stvari nazivati pravim rečima i ne treba se stideti toga, smrt je jedan od glavnih kruševačkih brendova. Slobodište vam je humka do humke, grobnice punjene svim frakcijama drugog svetskog rata. Na Bagdali znam barem za dva mesta, gde se smrt sejala i gde su se mrtvi zakopavali, a Kosturnica, šta mislite zašto se tako zove? Na kraju krajeva, praznik grada je Vidovdan, dan pogibije ne samo Kruševca već i cele zemlje i naroda, datum na koji smo doživljavali tregediju iznova i iznova.
Nije to ni loš brend, taj tanatos, podseća na život i slavi žudnju za životom. Zato smo zažuljani, tvrdi i uglavnom teški, mi oko Rasine, učeni da idemo do kraja ponosito, pomireni na smrt.
Ja sam zbog života tamo otišao i na život sam naišao: zeleno, zeleno, zeleno. Vazduh je brujao od zujanja nekih sitnih bubica koje nisi ni mogao videti, a kraičkom oka ugledah i fazana kako se diže iz visoke trave. Jedino koga nisi mogao videti je hommo sapiens, ali kome je on trebao, svi lokalni primerci bili su zauzeti ili ispijali podnevne kafe u najbližem kafiću.
Ja sam došao od parkinga, pregazio „Dolinu Živih“ presekavši amfiteatar po sredini, uvukao se u tunel masovnih grobnica i na kraju došao u „Dolinu Pošte“. Kamene ptice koje sam nazivao kameni leptirovi (jer su mi na to ličili) čekale su me u osami, uvek sam maštao da poleću dok prilazim. To je bilo moje mesto, moj centar kosmosa, mesto sa koga su se iz Kruševca najlepše mogle videti zvezde, nisam jednom sa kamenih krila zoru dočekivao. „Pod ovim nebom, uspravi se, čoveče.“, govorio je spomenik na ulazu u dolinu. Uradio sam tako, digao glavu i pustio da obrve upiju graške znoja, nebo je bilo belo-plavo, vazduh se pod vrućinom mutio.
Krenuo sam nazad, ali ne istim putem, jer takav sam sujeveran. Prošavši Kapiju Sunca, videh lep prizor, na obližnjoj klupi u obližnjem hladu sedeli su dvoje starih ljudi, držali se za ruke i ljubili. Pitao sam se da li ću ja tako, i starost dočekati i ljubav imati. Izbi mi sitan osmeh na rubu suvih usana, za starost ne znam ali za eros piću kafu u jedan popodne.
Nemanja Petronijević
ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ- Представљање књиге поезије
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ
На платоу испред Културног центра Крушевац, синоћ, у вечерњим сатима, представљена је прва књига поезије Владице Радојевића под насловом ОНА СЕ КРИЈЕ У ТРЕПЕРЕЊУ ШУМЕ, (издање КОВ Вршац). Аутор је говорио своју поезију и одговарао на питања уредника и водитеља програма, Јелене Протић Петронијевић. Публика се одазвала у великом броју. После званичног дела програма, неки од присутних задржали су се због разговора са аутором и потписивања књиге.
Техничка подршка програма: Марко Вишњић, Горан Бабић, Славко Радошевић, Лепосава Бошковић.
RASINSKE HRONIKE 8
Rasinske Hronike 8
Konačno se desilo. Vratilo se vreme. To jest, produžilo se, barem meni i svima onima kojima je to bilo potrebno. Sada sve ponovo radi kao nekada, pre Korone, posle deset i dublje u noć. Ja sam hteo to odmah da iskoristim. Okupao sam se, doterao sam se, nakačio na sebe najudobniju košulju, osmeh na lice i naoružao se najjačim oružjem koju mi mladost pruža, bezrazložnom euforijom.
Bila je sreda i kiša je rasterala sve. Stao sam na sred Zakićeve iliti Majke Jugovića, pogledao uz brdo pa ka spomeniku i video par duša, psa lutalicu i one žardinjere.
Nije me pokolebalo, možda malo. Zamišljao sam prizor koji će uskoro doći, koji si mogao da vidiš samo u Budvi, na trens festivalu i u Kruševcu. Ljude na ulici, ljude koji pričaju, druže se, plešu. Provode se i uživaju. Od Obilićeve ka Spomeniku urbano, sa druge strane kafanice i radnička klasa, otprilike. To veče odabrao sam put uz brdo, studentarija je uz radnike uvek bila.
Šljapkao sam do svog omiljenog mesta, video ljude za stolom koje poznajem i pridružio sam im se, jako nespretno. Prihvatili su me jer to je duh Kruševca, možeš imati mesto za stolom ako možeš otrpeti istinu o lice. Za istinom, naravno, nije bilo potrebe, bili su to sve drugari i razgovori su bili prijatni, zanimljivi, ali nisam se mnogo uključivao. Držao sam zagonetan osmeh zagledan u ulicu i maštao o tome kako će sve jednom da bude normalno. Ili je ovo bilo normalno a ono će biti ludo? Nisam više znao jer predugo traje.
Mislio sam o ljudima, koje poznajem i koje ću upoznati. Za ove tri godine studija naučio sam da kada dođem u KŠ, ne znam 80% ljudi, moram da ih ponovo učim. Novi mladi, spremni svet da osvoje. Njima sam se isto radovao, navijao za njih u iskrenoj želji da bezrazložna euforija pređe u razložnu a da im period tranzicije bude kratak.
Neko je započeo razgovor o ljubavi. Nisam je osećao ali sam bio spreman da je primim a i da je dam, bogami. Tema me na bi uključila da se nije prenela na lepotu, to mi je bila slaba tačka. Rekao sam samo:
-Ne slažem se. Lepota nije prolazna jer ne pada samo. Nekad se i diže, sve zavisi kojim očima gledaš.
Nemanja Petronijević
Rasinske Hronike 7
Rasinske Hronike 7
Ovaj put sam odlagao ali morao je da se desi. Put do Rasine, reke od Kruševca.
Mogao sam da biram put do reke, bilo mi je svejedno, ali odabrao sam put kroz grad, Vidovdanskom, kroz Bronks (gde sam kupio doručak) pa još pravo. Iznenadilo me je koliko je to pravo, pomislio sam da nema više reke od kada sam zadnji put tu prolazio. Prašina i automobili i onda i reka. Teče u istom pravcu kao i prošli put.
Hteo sam da odmah siđem ali nisam, zbunio sam se. Očekivao sam crkvu, ali naišao sam na spomenik crvenoarmejcima, misliio sam da su zamenili ta dva, nisu, crkva je bila skrivena prolećnim zelenilom (tamo sam pio vodu).
Onda sam sišao do sliva. Nije bilo gužve i to me je iznenadilo. Stari ljudi (oni još vole reku) i ja. Bilo je slobodnih klupa a ja sam seo na izbetoniranu stepenastu obalu, korak me je vodio u reku.
Ne bih se u Rasini kupao ni tad ni sad, nisam od onih koji lako ulaze u otvorene vode, umesto toga kupao sam pogled u nju, tačnije prao sam ga. Tekla je, neumorno, sa desna na levo od moje strane obale. Išla je kako je išla stotinama godina. Hiljadama.
Dugo sam gledao razmišljajući o metaforama. Život je jedna reka, svi smo to čuli, ne slažem se. Zato što teče? Život ne teče, možda ističe... život ponekad teče ali to su kratki intervali, brzi rafali između mrkih jezera i suvih korita. A teku i druge stvari, sve gušći oblaci na nebu, tekao je saobraćaj na mostu više moje glave, tekao je vetar preko mojih leđa pa i misli moga uma. Možda to reka najbolje radi ali reka nije život, život ne voli da teče, najsrećniji je kada miruje, uživa, kada ne mora da se bori, kada je sve po starom. Tek kada dođe očaj, ono grabi, beži i teče.
Onda sam video nešto što mi je polakomilo svu tu teoriju. Spustio sam pogled sa toka na stepenasti beton i video kako iz sitne pukotine niče zdrava kamilica, procvetala. Njihala se na vetru i pobedila me je svojim argumentima. Život jeste borba, život zauzima prostor, hrani se, istrajava da ne umre snagom svih pora svog postojanja pa se i zamnoži te nastavi ciklus još jedan krug.
-Ali nije reka, Kamilice.- rekoh ja cvetu- Život je most a reka je sve ostalo što dolazi, što prolazi kroz život, i voda i ribe i granje. Pa most kako se postavi i koliko izdrži, dok i sam ne postane reka da svojim ostacima gulji druge mostove.
Kamilica je klimala svojim laticama.
-Više bih voleo da sam most nego reka, svakako.- nastavih ja- Jer kroz most sve prođe i ode a reka sve što ima sa sobom nosi dok se ne rastoči.
Na to Kamilica nije znala šta da mi kaže. Čekala je svoju pčelu, verovatno, gubila je fokus. Pogladio sam njene latice sa namerom da je uberem i popijem, ali nisam. Lepa je, zdrava je i usamljena u svom betonu, kao ja na svom. Braću ja ovde dogodine kada se bude valjano razmnožila.
Nemanja Petronijević
