Rasinske Hronike 3

RASINSKE HRONIKE3

 

Nas dvojica, hteli smo da pogledamo Kruševac sa visine ali i iz blizine te smo odabrali krovove Češlja za lokaciju. To je onaj kompleks zgrada koje opkoljavaju glavnu ulicu od spomenika pa do semofora i ja sam ih, lično, voleo. Odisale su duhom minulih vremena, pre nego što su staklo i gvožđe zamenile stil u arhitekturi i sa njih si mogao da vidiš svaki kvart Kruševca, ako si znao u šta gledaš.

Ali bez uspeha.

Pre samo pet godina mogao si da se uzvereš na te zgrade i sa njih da posmatraš prolaznike i pitaš se koliko su sitni odavde, koliko su ništavni, a sada je na svakom izlazu na krov stojao katanac ili dva.

-Brane ljudi svoju imovinu.- reče drug.

-I nebo.- složio sam se.

Nije bilo ljutnje. Obišli smo sve zgrade, svuda isto.

-Sećaš li se,- poče drug- kada smo bežali iz škole, ali bilo je mnogo hladno, znači januar..

-Da,- sećao sam se ja- imali smo dvočas i nula dinara. Sat i po vremena proveli smo u ovom liftu. Vozili smo se gore-dole i dole-gore...

Sve zgrade, i sa jedne i sa druge strane ulice. Neke od njih čak nisu imale izlaz na krov. Bili smo toliko uporni da smo zvali i drugaricu čija je baba potvrđeno živela u zgradama Češlja, odazvala se. Od nje smo locirali i babu, za koju se ispostavilo da je živa i zdrava, ista onakva kakvu smo je viđali dok smo išli u srednju. Baka nas je uputila ka predsedniku stanara po ključ, za koga se ispostavilo da nije kući, jer verovatno radi drugu. Tako da se nas troje, drug, drugarica i ja, uputilo ka betonskom parku koji je bio odmah tu između zgrada, a ne na krov.

Betonski park je bio prometno mesto ali tada prazno. Seli smo tamo gde nam niko ne bi stao na put i pripalili cigarete, svako svoje. Nismo mogli da se ne prisetimo srednje škole.

-Misliš li da smo sada odrasli?- upita ona.

-Ne.- odgovori drug.

-Da smo pametniji?- upita ona.

-Malo.- rekoh ja – Neprimetno.

-Zašto malo?

-Zato što je malo vremena prošlo a vreme sporo ide danas.- rekoh pa nastavih- Sada vam je vreme kao sat sa zupčanicima. I negde je neko stavio čačkalicu međ’ zupčanike. To vam je trenutna istorija i trenutno naš život.

-Dal’ će da se pamti ovo u istoriji?- upita drug.

-Zašto bi neko pamtio vreme kada je vreme usporilo?

-Pisaće fusnota.- reče ona.

Prolaznici su prolazili, neki klinci.

-Vidite.- pokazao sam na njih- Evo dokaza da se vreme zaglavilo: Moda danas je ista kao devedesetih. Pogledajte farmerice, te kožnjake, iste devedesete, samo šarenije.

-Stalno si negativan.- reče mi ona.

-Tako je.- složio sam se ja- A negativan sam jer imam ukusa. Toga se ne odričem ni za kakvo društvo.

-A kada si negativan i imaš ukusa: nemaš koronu.- reče drug.

-Tako je!- složih se ja a ostatak večeri razmišljao sam o virusu koji bi pravio baš tu selekciju, na nivou ukusa. Da li bi svet bio bolji ili bi se raspao?

N.P.