ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ

ducicccc Copy

 

СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

21. март 2021.

СЕЋАМ СЕ ПЕСНИКА

Јован Дучић (1871-1943)

Поводом 150 година од рођења Јована Дучића ( прихватамо годину рођења коју је усвојила САНУ) и 120 година од објављивања његове прве књиге поезије (Пјесме, 1901),Светски дан поезије 2021. посвећујемо великом српском лиричару, грађанину света, дипломати, филозофу... Избор из Дучићеве поезије и прозе као и реч о делу великог песника припремили су: Гордана Симић, Љубиша Ђидић, Гордана Влаховић, Мирјана Гашић и Лидија Ужаревић. Уредник програма: Јелена Протић Петронијевић.

Као увод, песма Јована Дучића за све нас који га радо читамо и за оне који ће тек читати и писати поезију...

БЕСКРАЈНА ПЕСМА

Ви што се још нисте јавили из гнездâ,

Чија срца трепте још у капљи росе,

Чију страсну душу још ветрови носе,

И чији дах топли струји с мирних звезда –

 

Кад небројне очи отворите, када

Пружите спрам сунца безброј својих рука,

Све шуме без конца и мора без лука

Ваш светли долазак поздравиће тада.

 

И сви поплављени у сунчаној киши,

Тамо, где малочас, у тренути страшне,

Збацисмо одећу и сандале прашне,

Стајаћете бољи, силнији и виши.

 

Тако опијени већ од прве чаше,

У екстази звука и сјаја што плине –

Пружићете бразду да свирепо мине

Њивом, где још чами зимско зрно наше.

 

Али ко ће тада бити међу вама

У тај дан без сумње, без бола, без сене,

Невидљивом нити привезан за мене,

Да одвојен стане међу хиљадама?

 

И као ја некад у данима овим,

У вечерњој немој агонији мора,

Да донесе, мрачну, као песму бора,

Стару песму туге међ људима новим?

 

Снимак песме СРЦЕ, говори Гордана Симић

 

 

Јован Дучић, Писмо из Италије (Градови и химере)

„Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој, на мученике и светитеље. Има наше срце једно своје доба Петрониуса и Лукулуса, друго Сципиона и Помпеја, треће Цицерона и Сенеке, четврто светог Павла и свете Цецилије

Јер ни на једној стопи наше земље није дуже боравила људска мисао, ни више оставила трага људска енергија.

 

Никад Рим није лепши него ноћу, и нигде ноћ није лепша него у Риму. Има улица и пијаца које никад нисам видео друкче него ноћу, и којима никад нисам знао име и правац. Такве су улице у Borgo Vecchio, и квартовима у којима живе мали људи, где се прозори погасе већ од првог мрака, и где је тишина дубока као ноћно море …”

 

Дучићеви путописни списи упућују на помисао да је песник вештији путописац него што би се у први мах могло закључити. Његов песнички опус знатно је богатији од прозног, али се у песниковој прози осећа поетско-лирски осврт на европске градове које посећује. Реченица је јасна, сликовита и топла. Дескрипција привлачи читаоца и позива на заједничко путовање. Ако отворимо странице Дучићевих путописа, за тили час са хладних Алпа можемо отићи до пролећних дана у Паризу или песниковог омиљеног римског пејзажа...

Па, отворио странице ових путописа и кренимо на пут са Јованом Дучићем...

 

Мирјана Гашић

 

ЈОВАН ДУЧИЋ

Године 1899. Јован Дучић у Дубровнику

са младим пријатељем Јованом Ђајом

гледа јадрански талас

како се упорно упиње о обалу

Један век потом

тамо су пале неке бомбе

испаљивала су их погрешна браћа

после је ту саграђен модеран кафић

све се променило, чак и браћа

само је онај јадничак талас остао исти

својом упорношћу

С једним старим пријатељем из Требиња

гледао је 1920. Леотар,

један ветар му је упорно ударао у леђа

на истом месту никла је касније

прелепа Дучићева црква

у коју је и сам ушао,

све се променило

само је онај јадничак ветар остао исти

својом упорношћу

Био сам на оба места Дучићевим трагом

није ми сметало да будем јадничак

не волим замене

2017.

Љубиша Ђидић

 

Са Црквине, уз Дучића

Оно ти личи, кад се из билећког камењара спустиш, на прави праг Медитерана. Топло, питомо разбашкарено на обе обале Требишњице, у благом успону на околна брда. Требиње. Он, кнез песника, миљеник жена, отмени дипломата, хваљен и завидљиво нападан, винут из херцеговачке скучености до светских видика, Јован Дучић. Скоро да су синоними. Требиње на сваком кораку с поносом истиче свог славног земљака. Песник затвара круг својим закаснелим враћањем на врх брега именом Црквина, да у новодигнутој цркви по узору на Грачаницу добије своје коначно пребивалиште.

Да у човеку постоји жеља да се истакне и потврди, да му није довољно завичајно делање, но да тражи свом таленту меру у свету, да су даљине и видокрузи, слућени са прага, примамљиви, Дучић је записао у Белешкама о себи: ,, Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види по ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг, који није био без утицаја на мој завичај и његове људе...

Колико год узлетео, и на дугом се лету одржао и задржао, песник ће се окренути свом далеком почетку:

Први пут небо ту засијало

На људску срећу и болове;

Ходисмо туд, где све је клијало,

Само Бог и ја кроз те долове...

Ја одох даље новим мукама,

До звезда брод је мој узлетео;

А држим и сад још у рукама

Неки цвет црн што ту је цветао.

Тестаментарна воља песникова испуњена је дана 22. октобра 2000. године, чекана пуних педесет седам година. Естета, доследан у избору места вечног мира. Са Црквине над градом блиста Херцеговачка Грачаница, добацујући погледе ка Леутару, док се у зеленим водама Требишњице у удолини по вас цели дан огледа Арсланагића мост, тај бели углачани од хода, патином превучени, неземаљске лепоте Нарцис. А песник у хладу црквеном изван времена и близак звездама подсећа :

С мора на чијој црној плочи

Сва мирна сунца седају,

До на брег смрти, с кога очи

На оба света гледају.

 

Понор на понор, где год сину

С небеске светле чистине...

Док путић најзад једном мину

Између сна истине.

Вај, ништа више да не прене

Тај пухор сна и замора,

пењи се тихо, зимзелене,

уз плочу бледог мрамора.

Гордана Влаховић

 

Снимак песме АКОРДИ, говори Лидија Ужаревић