ПОД ДЕСАНКИНИМ ШЕШИРОМ
ПИСМО- Говори Гордана Симић (Видео снимак)
ВЕЋ ВИЂЕНО
Лилијани Вутерс
Све нас чека исти пут.
Једном ћемо неизставно напустити тела
у која смо се увукле,
Биће лако, верујем,
Као да смо летње жоржетне хаљине свукле.
Умориће се рука што придржава огавни штап
који ће надживети заметне снове,
очи у којима се огледају Рајна и Сена,
и папир који у походе скриба Фараоновог зове.
Господар и роб речи
Напустиће омиљену оловку
О коју ће се отимати читаоци, знанци и пауци
што вребају већ
полице с омиљеним књигама и мрку каљаву пећ.
Испод маслачка једно ће парче земље бити ископано
потом враћено и утабано тешким ципелама
припитог гробара.
Покушај да све буде исто,
Не нарушити хармонију црнице
Од које све почиње
И с којом све завршава, кажу.
Они неће знати
Колико смо небројено пута већ виделе
и доживеле,
некада у само једном трену
сва растајања света,
Госпођу Смрт и поучну игру њену.
НОЋ СА КАВАФИЈЕМ
У сенци кипариса
Неко ми је говорио Кавафијеве стихове.
Превод је био лош,
Али сјај Кавафијевих свећа нестварно је голицао моје трепавице.
Тада нисам знала да од великих обећања могу остати
Само празне речи,
Нелагодност под ребрима,
Разочарање,
Непријатно осећање погрешно начињених избора.
Требало је мудро сачувати сопствено краљевство,
Окупати се у омиљеним стиховима,
Мање бринути о другима,
Заливати сопствену а не туђу сујету,
Проводити време у безбрижном ћаскању
С пријатељицама,
У оближњем кафеу што подсећа на Кубу,
Изместити се из свакодневног миљеа,
Да би се живело,
Да би се преживело.
Тако бих мање мислила на Кавафија,
Његове свеће и варваре,
У овој ноћи, која је могла бити јутро
Да је у њој мало више светлости.
Дајана Цветковић Лазић
Лазарев град
Има црква.
У бршљен од модрих ноктију обрасла.
Што си јој ближе она све даља.
Катанцем златним забрављена.
Уместо расковник, пупак јој принеси
што ти је Мати по рођењу у рубац бели сакрила,
Лазареееее!
Нерођена браћа ме и сестре дозивају,
у цркву нагоне;
По парче мене откидају
гладно и гадно
устима приносе на Свету Причест;
Мајко Одгонитељко,
Оче Самостомаче,
Има црква!
На олтар јој злаћани
Нерођени постељице приносе,
Мајко Жучииспитељко!
Оче Богодавиоче!
Сестра ми нерођена са главе повезачу откида,
а брат мој, прозебао,
капут ми рукама дрхтавим отима,
И тако босоглаву
и голоногу
за руке ме држе пред Тобом
Лазарееее,
Нек уморну ме угосте јер дугачак је Пут,
А Истина несустижнa
Лазарееее,
Твоја се кост у костима мојим рађа
Ти стојиш а ја лежим
Храст је Твој мојим веђама браник
Tвоја кост у грлу ми запиње
Бајко Богоноситељко,
Лазарееее,
Оче Богокосиоче!
Ово је Твоја црква ал Бог је мој у њој
Мати
Моја је мајка седа старица
Уморних очију, погледа мрачна;
Са њеног лица тече бујица
суза и свака од њих прозрачна,
тешка, корак ми железа.
Мати је моја земља ораница
из које живот хлебородни клија;
Она је сунце над осојем што сија
кад сенка падне на уморна лица
несрећних косаца.
Мајка је моја небо напуштено
над самотном овом Земљом плача;
Са њоме лелек под руку корача
и оловном сузом око орошено.
Она је струна између земље и неба,
птица луталица што песмом вида
Док зубима мучно кида
седму кору поцрнелога хлеба.
Матери мојој не треба истина
између поља и цркве и куће скита
сламена лутка од крпа и рита
разапета између оца и сина.
Реквијем у Сталаћу
Брату Гилету...
Oнога пута умро је неко близу. Реквијем беше у парку сивом.
Овога пута умро је неко ближе. Реквијем у снегу живом.
Онога пута надносиле су се жене над полувековном сенком његовом;
Овога пута сенка је побегла под тешки храст и скаменила тугу у камену.
Смрти, опет си беле оплела прсте око врата нечијег,
још једна је мајка остала без погледа плавог, дечијег.
Прескачеш, смрти. Лажљива варалице.
Испикрвнице! Лезинесрећо!Чедоморко!
Братоотимачице! У Лелеј, залелекала!
Лези, не устала!У море, не уморила!
У ватру, врат сломила!
Братоизелице!
Побелела!
Смрти,
залогај си
нам горак оставила!
Погледај колико дуго жваћемо!
И повраћамо. А сутра ћемо опет.
И сутра после сутра. И тако редом.
Омилела ти улица наша. Намирисала си наше трагове.
Проклетнице, крвокусци и сржопије владају земљом,
а чије ти заметаш трагове? Незнабошко, не именила се!
Небо високо. А земља тврда. А мајка лелече. А суза заковала
за земљу. А бол је узноси до небеса. А ти, смрти, гојиш се незазорна,
силазиш све ниже, низа страну, низ моју улицу у моје срце.
И гнездиш се црна по снегу белом. Траг нам остављаш.
Да ти семе не затремо. За белег. За навек.
Љиљана Павловић Ћирић
НЕМАМ ШТА ВИШЕ ДА РАДИМ ОВДЕ- Говори Лидија Ужаревић (Видео снимак)
