Представљање књиге НА ВУЧЈЕМ ТРКАЛИШТУ

 

ОБАВЕШТЕЊЕ  ЗА МЕДИЈЕ

 

У уторак 9.септембра са почетком у 20 часовау  препуној Белој сали КЦК одржано је представљена књиге поезије НА ВУЧЈЕМ ТРКАЛИШТУ аутора Миломира Д.Терзића из Крушевца. О књизи су говорили Љубиша Ђидић, рецензент, затим срадници и пријатељи аутора - мр Мирослав Смиљковић, директор КЦК и Драгиша Степановић, као   и Јелена Протић-Петронијевић, уредник програма. Стихове су говорили Миљана Гагић и Небојша  Милосављевић. Видеопрезентацију је припремила Ана Башић. Илустрације у књизи су дело Слободана Стојановића Жуће, слика на насловној страни рад аутора Добрице Максимовића.Издавач књиге је Културни центар Крушевац. Техничку подршку овом програму су пружили Бранко Симић, Веркан Гвозденовић и Ненад Дујмић.

 

 

 

 

 

 

МИЛОМИР Д.Терзић

Прва књига поезије НА ВУЧЈЕМ ТРКАЛИШТУ аутора Миломира Д.Терзића зауставља нас одмах, насловом. Шта ли то значи, шта је песник имао на уму, разне слике нам се јављају у покушају да одгонетнемо наслов. Замишљам неку стазу усред шуме и сиве вукове који се надмећу, јуре, шкргућу зубима, завијају и кидишу једни на друге.То је слика која се јавља пре читања кратке песме са истим насловом. У четири стиха спознајемо, наравно како ко, јер читалац има права да види и оно што аутор не зна, дакле, спознајемо параболу, метафору, персонификовано песничко ја, на некој прометној улици, у неком безличном граду где је човек човеку вук -  HOMO HOMINI LUPUS EST, сходно латинској сентенци.Загонетна четири стиха песме под насловом НА ВУЧЈЕМ ТРКАЛИШТУ  у обгрљеној рими и констатацији којом се песма завршава -журим на изгубљени аутобус, прозивају сваког од нас. Заиста, као да ћемо заувек чекати на неком месту које нисмо сами изабрали, као да смо увек чекали неки изгубљени аутоб ус који ће можда доћи, бар се надамо да ће ипак доћи.  И то је све што нам остаје.

У тридесет осам песама, ове, прве књиге поезије Миломира Д.Терзића много тога смо још пронашли што и нама припада. Израз је углавном сведен и наводи на снажна осећања која му претходе, испитивање ауторове намере, искуства и одлуке да после толико година од прве објављене песме у неком часопису, заједничкој збирци и бављења речима, словима на посредан и непосредан начин, објави књигу песама упркос свему. Упркос чему? питао би неко а ја бих му саветовала да прочита књигу. Ово јесу песме искуства, иако су неке, видљиво побране из младости, из неке ране фазе, како се то каже, препознају се свеже младалачке лирске слике, метафоре које сједињују љубав према вољеној девојци и љубав према родном крају, вољеној златастој винородној Жупи, опточеној чокотима. Аутор није много причљив, његове су песме назнаке за покретање сећања и осећања која треба одгонетати, која се не откривају одмах, већ онда  када им  се враћате, читате их поново више пута, што и јесте упутство за читање поезије. То је и знак вредности, посебно у кратким песмама које су као минијатуре, украси ове књиге што нас упућује на поређење са гравирама и још једним послом којим се бави овај аутор.   То је препознатљиво и сликовито до синестезије, што значи преношење из једне врсте уметности у другу, из једног чулног опажаја у други, преклапање утисака у песми ЦАРСКОМ УЛИЦОМ:Корачам

                                                                                    `                       царским градом

                                                                                                            Улицом  косовском

                                                                                                            а она тесна

                                                                                                            нигде хлада

                                                                                                            да тело одморим

                                                                                                            и нигде

                                                                                                            ма нигде за душу места.

Приметно је и прихватање утицаја народног говора, архаичних израза, као и понека синтагма из народних песама која као детаљ доприноси живописном везу, или гравирању Терзићевих стихова. Ево наслова песама  који то потврђују: Раскопчани јелек, Златилом се осмехни, Голодневница, Злорана јутра, Станивреме ... А песме, међу којима су посебно препознатљиве оне  под насловима Из треће смене, Жртвени торањ у кругу лирских љубавних -  већ поменуте младалачке фазе, посебно су праћене цртежима Слободана Стојановића Жуће, цртежима ослобођене емоције, титравих и разиграних линија у којима се увек открива жена која чека, пати и воли, нема сумње. Ко је познавао Слободана Стојановића Жућу, имаће посебан утисак, читаће између линија , радоваће га Жућин откачени, боемски сликарски  рукопис сажет у овим илустрацијама које прате Терзићеву поезију. Има и у овим стиховима боемских елемената, кафанског дима, кафанских столова и смежураних лица на којима су очи набрекле од несанице... Али има и вапаја упућеног Богу и трагања за Свевишњим – не умем топлину љубави Твоје да удахнем, признаје песник и проналази нас опет, у сличним људским несналажењима.

Књигу уоквирују песме родитељске, тако бисмо их могли назвати. Мати сам твоја јесте песма којом нас аутор позива у свој дуго скривани и припремани свет који се одвијао независно од живота напољу и од спољног света. Буди човек јесте песма којом се затвара ова књига, али затвара се, верујемо,  привремено. Порука од Оца Буди човек, опет је препозната у сећањима многих од нас, али  аутор, поучен искуством, оставља отворено питање. Мени је остало да закључим овако:

Човек је човеку вук

Човек је човеку човек

Човек је човеку век

Човек је човеку увек

И прође век

И прође човек

Од вука остаде тек реп

Питање без одговора

Мучи нас довек

Да ли је био вук

Или само човек?

                                                                        Јелена Протић-Петронијевић