АМАНЕТ то што нишаниш у мене ја сам се играо као к'о мали једино болест ниједну нисам прележао и што сам лежао под себе сам жене метао да ме не жуља паперје снова ако ме пустиш на задушни дан свећу ти палим сигурно а и не мораш децом сам земљу децио и кад год ми се хтело ракијом сам воћном Месец мирисао а ону песму што сам смислио и није битно како ће се завршити првим сам је радницима разданио и печатним воском низ Мораву пустио морем се доливала доливала па се светом просула И сад Морава мојом песмом далеку неку обалу плави у њој је све ово и још ти има ту и градова и пропланака и шумова шумовитих и именом сваким сваку сам љубав позвао да се Морава хвали што она није ја сам у њу довукао и тебе што не знаш и мене што знам добро је да 'оће да нас прими овакве а ти то што нишаниш у мене ја сам се играо к'о мали са Моравом © Спасоје Ж. Миловановић ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ!