Промоција стваралаштва Љубомира О. Вујовића у Крушевцу

"Заслепила нас светла будућност. Не видимо где ударамо главом."

Љубав укњижена у биографију

Одавно је познато да нам животи пулсирају између Мамона и Амора, између златног телета и њежног убода Аморове стреле. И без пажљивије анализе, није тешко закључити да је вријеме у којем живимо вријеме Мамона. Узалуд Амор одапиње своје љубавне стреле, постали смо тврд оклоп за њихове убоде. Мамонистичко наметање живота поједноставило је сложеност људског бића, осакатило најдубља осјећања и мисли, угрозило смисао постојања, већи дио популације само је успутни сапутник Мамонових затјева и жеља. Мамон је пронашао и свог помоћника, највјернијег сљедбеника, ''Глобалну Чизму'', спремну да притисне, па да и згази ако треба, оне који нису спремни или неће да слиједе мамонистичку филозофију живота. Амор се повукао из скоро свих сфера људског живота. Љубав је избрисана из наших биографија. Живот у ритму срца одавно је прошлост. Живимо у ''подношљивој лакоћи бесмисла''.

Ипак понека Аморова стрела успјева да пронађе немамонистичко срце. Такво срце много вриједи. Сва злата, сва сребра и блага нису вриједни једног његовог откуцаја. Такво срце куца и за нас и стидљиво нам се јавља са олтара поезије. Пјесник је Лот кога су музе одабрале да нас подсјети да још увијек имамо душу и срце и да ''дан без љубави нема смисла''. Ријечима, звуком, ритмом и римом пјесник разбуђује заспала чула. Мамонистичку похлепу и среброљубље једино могу потиснути ''строфе које сетним дахом љубе''. Пјесничка лира, тај њежни адвокат љубави, једина је одбрана од Глобалне Чизме. Љубомир Вујовић у шестоцикличној збирци пјесама знаковитог наслова ''Безмерја'', у мекоти лирског трага у сопствену је биографију укњижио љубав, одрекавши се тако јавно мамонистичког погледа на свијет, људе и живот.

Мотиви лијепе драге и изгубљене драге љуљају се на ''крилу изломљеног стиха, у сваком од шест циклуса, нарочито у сонетима, том лирском врту у којем је разсцвјетавање љубави најраскошније. Од Петрарке па до данас љепша башта за љубавна надахнућа и љубавне снове није још пронађена. Магичну моћ љубави Љубомир Вујховић даје у јарким бојама, како и доликује рајским вртовима. Љубав Мамоново сивило претвара у раскошни колорит боја. Вујовић тврди, ту се с њим слажемо, да је љубав дар, небеско сјеме или клица и космичка сила. Сваки дар због његовог опстанка треба његовати, а љубав посебно. Вујовић не раздваја љубав од пјесме, јер је пјесма златна струна љубави и он пјесмом љуби лијепу драгу. Стваралачки чин и љубав су у хармоничној вези и рађају љепоту, чисту као небо. Пјесник није одолио ни боемско-хедонистичкој вези између пјесме и љубави у којој је ''крчма космос'', а вино, виолина и гитара вјерни пратиоци дионизијске раскалашености.

Кроз ову збирку шуште стихови о вину, љубави, љепоти, чежњи, сновима у складном ритму и успјелим римама, али Вујовићеве метафоре не грле само лијепу драгу и не опијају се вином. Аутор ове збирке, вјеројатно под утицајем овог времена, свој пјеснички субјективитет уграђује и кроз шире тематске опсервације. Путовање кроз еоне од библијске Петре па до ''заветне громаде'' Свете горе на Атосу, намеће мотив пролазности, али и нераскидиве везе са прошлошћу. Покушај да се откинемо од прошлости, односно да прекинемо цивилизацијску и културну нит са прецима, велика је заблуда, тврди Вујовић и ми се с њим у потпуности слажемо.

И нове електронске технологије помажу Мамону да ''фризира наше животе''. Фејзбук и твитер су потиснули чак и једног Шекспиа, Хајдегера, Волт Витмана, Сен-Џон Персија, Десанку Максимовић....а на дјелима ових великана развијао се хуманистички нерв човјечанства. Аутор је ове величине одабрао у одбрану хуманиза, у одбрану правих и непролазних вриједности, честитих идеја. Брани Љубомир Вујовић и ћирилицу, упозоравајући да без ње Срби губе свиј идентитет, јер је ''оплођена семеном живота нашег'':

Ахилова пета српске историје је ''трн поред пута'', који их опомиње да је живот, ипак, велики бол. Вујовић је у своју поезију уградио највећу и најоштрију бодљу српске историје – Косово, доказујући, по ко зна који пут, да је Косово српска земља, уграђена у српску митологију, територијално омеђена Световидовим очима, печаћена Немањићевим православним манастирима, Лазаревом светом жртвом и херојством српске војске у Великом рату. Вујовићеви стихови прате српску голготу кроз вријеме, који је ''крадљивац наших живота, надања, а стаје само када љубимо''. Драматична, његошевска, борба између таме и свјетлости људски је усуд, а српски понајвише, закључује аутор ''Безмерја''.

Има у Вујовићевој поезији и клонућа када резигнирано стихотвори да је, можда, пуни смисао нашег постојања сан. Ово повлачење из сурове стварности произлази из тврдње да је ''сан почасни трон пјесника''. Снови прочишћавају јаву која нам често није склона. Освјежени, окрепљени и прочишћени лакше подносимо ''трн у пети''.

Вељко Стамболија