ВЕЧЕ СА ИВКОМ
27.јул 2012. године, Пионирски парк - промоција стваралаштва Ивка Михајловића.
На промоцији су поред Ивка учешће узели и његови пријатељи Вељко Стамболија, Горан Ћеличанин, Драган Матејић, Мића Живановић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију је водила Јелена Ђорђевић, а у екипи за реализацију програма били су и Марко Вишњић, Славица Недељковић, Елизабета Муљић и Братислав Пршић. Промоцији је присуствовао и директор КЦК мр Мирослав Смиљковић.
На промоцији су поред Ивка учешће узели и његови пријатељи Вељко Стамболија, Горан Ћеличанин, Драган Матејић, Мића Живановић и Љубодраг Обрадовић. Промоцију је водила Јелена Ђорђевић, а у екипи за реализацију програма били су и Марко Вишњић, Славица Недељковић, Елизабета Муљић и Братислав Пршић. Промоцији је присуствовао и директор КЦК мр Мирослав Смиљковић.
Ивко Михајловић
Програму је присуствовао и директор КЦК мр Мирослав Смиљковић (десно)
са Радованом Томашевићем и његовом супругом
Ивко и пријатељи
Љубодраг Обрадовић говори
*Поштовани пријатељи културе, пријатељи Ивковог стваралаштва! Просто нисам могао да одолим, а да као искрени обожаваоц Ивковог стваралаштва, још од дана када је он својим афоризмима довео Коњух до првог места на тада престижном ТУРНИРУ ДУХОВИТОСТИ - Политике Експрес, не кажем неколико мојих речиница о Ивку и његовом несебичном ангажовању у ширењу хумора и сатире у све делове земље Србије. А све у Ивковом стваралаштву је тако јасно и једноставно, јер све велике ствари и дела су за увек за народ јасна и разумљива.
Сам дар за афоризам као кратку форму, која погађа тачно у срце, и муњом неумитне истине у трену обасја прави проблем, Ивко је добио самим рођењем и детињством. Јер Ивко је рођен у поткопаоничком селу Градац, а после речи ГРАДАЦ, увек се намеће одговор ЗНАМ ЗА ЈАДАЦ, као природна доскочица здравог подкопаоничког духа...
Остало је било лако, афоризми су текли сами од себе, Ивко их је само записивао, тако да данас пред нама стоји Ивко са своје три објвљене књиге, и четвртом у припреми, а ја се искрено надам да ће и она бити предствљена у програмима Културног центра Крушевац...Сам дар за афоризам као кратку форму, која погађа тачно у срце, и муњом неумитне истине у трену обасја прави проблем, Ивко је добио самим рођењем и детињством. Јер Ивко је рођен у поткопаоничком селу Градац, а после речи ГРАДАЦ, увек се намеће одговор ЗНАМ ЗА ЈАДАЦ, као природна доскочица здравог подкопаоничког духа...
Јер нешто око тих књига и њиховог објављивања и није ишло баш лако, пошто је Ивко досад књиге објављивао: прву у Београду, другу у Нишу, и ето тек код - треће-срећне књиге - изборисмо се да се и Крушевац најзад поноси благом које име у недрима, а то су бритки Ивкови афоризми, који су и изнедрени збивањима из овог окружења. Прочитаћу и ја један од Ивкових афоризама:
*Велика је штета што људски век
не траје бар пет стотина година.
Имали бисмо велике шансе
да дочекамо обећано боље сутра!*
не траје бар пет стотина година.
Имали бисмо велике шансе
да дочекамо обећано боље сутра!*
Морам на крају поменути и да се ово вече реализује у оквиру настојања Културног центра Крушевац да свој бренд *Међунарани Фестивал хумора и сатире ЗЛАТНА КАЦИГА* промовише као истакнути бренд Крушевца, јер он то свакако и јесте... А и Ивко је део себе уградио у 20 година Златне Кациге, па се њен сјај сада издалека види... Хвала му на томе...
Лето Културе које Културни центар Крушевац за Вас и ове године организује, реализулизује се под скраћеницом ЛЕК! Уживајмо зато вечерас и смејмо се слободно и гласно, јер смех је лек!
Лето Културе које Културни центар Крушевац за Вас и ове године организује, реализулизује се под скраћеницом ЛЕК! Уживајмо зато вечерас и смејмо се слободно и гласно, јер смех је лек!
Љубодраг Обрадовић.
Главни и одговорни уредник КЦК и уредник Златне Кациге
Главни и одговорни уредник КЦК и уредник Златне Кациге
Ивко и Јелена
Јелена Ђорђевић је надахнуо водила ово Ивково вече
Горан Ћеличанин
Драган Матејић
Мића Живановић - одлична музика
Реч о Ивковом стваралаштву - Вељко Стамболија
Ивко Михајловић: Афоризам –чиста есенција сатире
Ако је афоризам ''крпељ у телу диносауруса'', или роман подвргнут суровој дијети'', или нежељено дете књижевности, или ''ледоломац у мору глупости'', ако ово, и још много тога, напише један од најугледнијих српских афористичара, онда он, прије свега, покушава да афирмише најкраћу умјетничку форму, као и њену функцију у сфери умјетнисти, културе и пронађе јој литерарно мјесто које је афоризаму, нажалост, често оспоравано од чистунаца и површних познавалаца књижевности. Ивко, горе поменуте, четири димензије успјешно презентује око три деценије, објављујући књиге и објављујући афоризме у најчитанијим и најугледнијим дневним новинама и часописима, недељницима као што су ''Политика'', ''Вечерње новости'', ''НИН'', ''Ошишани јеж'', у којима су, веома често, афоризми недјеље или афоризми године. Ако кажемо да је Ивко и лауреат награде ''Радоје Домановић'', онда имамо сасвим озбиљног афористичара ван Београда.
Познато нам је да су афоризми угледали свјетлост дана у Хипократово вријеме и означавали су умијеће лијечења. Хипократови филозофско-медицински афоризми су се, дакле, бавили болешћу. Према томе, афоризам је коришћен као лијек, а знамо и искусили смо да су лијекови горки. Чак је и њемачки физичар Лихтенберг афоризам користио у својим научним радовима.
Хтјели ми то признати или не, имамо ми своје отрове које носимо у себи. Оне које које носимо у себи лијече се хоспитализацијом, а прије тога тачном и прецизном дијагностиком. Лијека нам нема ако поричемо да отрова у нама нема. Веома су опасни и за појединца и за ширу заједницу. У нама и око нас намножило се подоста отрова:: полтронство, кукавичлук, профитерство, сиромаштво на ивици биједе, неетичност, нехуманост, помодарство... Ко указује на ту токсичност? Прије свих афористичар. Може ли афористичар бити било ко од нас? Тешко. Зашто? Прије свега треба бити талентован и на малом простору рећи велику истину, треба бити ''ледоломац у мору глупости''. Потом треба бити храбар, не само у књижевном и умјетничком смислу, већ и у оном личном, људском. Признајмо таквих је мало, на прсте да их избројимо. Ивко Михајловић је имао храбрости и има је у обе категорије. Не штеди ни себе, али ни друге. Када говоримо о литерарној храбрости, онда мислимо на одбрану афоризма као књижевне врсте која је, у намању руку, равноправна са осталим књижевним формама,а понекад и надмоћнија, нарочито када омиљеније музе заћуте или се притаје, чекајући боља и сигурнија времена.
Ивко је један од ријетких афористичара који афоризме не смишља, они се њему дешавају. Зато његови афоризми имају литерарно-умјетничку вриједност. Он, што је такође веома битно, не подилази публици, од афоризма прави чисту есенцију сатире. Ивко Михајловић посједује и ону људску храброст, јер афористичари, они најбољи, нису омиљени дворски писци. У злим временима рећи истину кроз афоризам, критиковати лоше потезе власти, скренути, на умјетнички начин, пажњу на мане и друштвене аномалије изазване лошом политиком, није ли то храброст, прије свега једног искреног посвећеника умјетности, па онда и она, ништа мање важна, људска, човјечанска. Никада Ивко није себе стављао у први план, увијек је испред њега ишао његов таленат, дар да запази, а онда да у умјетничкој форми објелодани. И то гдје? У најчитанијим дневним гласилима. Дао је себе и своју умјетност на тацни, на изволте,притом знајући да ће имати посљедице, и има их. Можда је сатисфакција најпрестижнија награда на пољу сатире, награда за књигу године ''Радоје Домановић'',али од награда се не живи, ма колико оне храниле сујету. Сјетимо се само највећих сатиричара из прошлости. Да, стекли су славу . Али када?
Они који слушају или читају Ивкове афоризме смију се, али некако кисело, јер прави афористичар не пише да би засмијао и то га разликује од хумористе, виц-махера или сличних списатеља шаљивих бурлески. У афоризму има ироније која оставља помало горак и опор укус у устима, па отуд и тај полуосмјех. Афоризам тражи мало времена и простора за читање, може и уз јутарњу кафу, али казује много. Није то мала ''услуга'' коју нам афористичари чине. Афоризми и јесу савремени знакови поред пута и њихово правилно тумачење је чист добитак.
Афоризме Ивка Михајловића прати још једна изузетна творевина људског духа, карикатуре Горана Ћеличанина. Међусобно прожимање двију умјетности, писане и визуелне, шири видике и даје нови квалитет. Да је среће оваковог би прожимања било више, а онда и успјеха на књижевној и ликовној сцени.
Ако је афоризам ''крпељ у телу диносауруса'', или роман подвргнут суровој дијети'', или нежељено дете књижевности, или ''ледоломац у мору глупости'', ако ово, и још много тога, напише један од најугледнијих српских афористичара, онда он, прије свега, покушава да афирмише најкраћу умјетничку форму, као и њену функцију у сфери умјетнисти, културе и пронађе јој литерарно мјесто које је афоризаму, нажалост, често оспоравано од чистунаца и површних познавалаца књижевности. Ивко, горе поменуте, четири димензије успјешно презентује око три деценије, објављујући књиге и објављујући афоризме у најчитанијим и најугледнијим дневним новинама и часописима, недељницима као што су ''Политика'', ''Вечерње новости'', ''НИН'', ''Ошишани јеж'', у којима су, веома често, афоризми недјеље или афоризми године. Ако кажемо да је Ивко и лауреат награде ''Радоје Домановић'', онда имамо сасвим озбиљног афористичара ван Београда.
Познато нам је да су афоризми угледали свјетлост дана у Хипократово вријеме и означавали су умијеће лијечења. Хипократови филозофско-медицински афоризми су се, дакле, бавили болешћу. Према томе, афоризам је коришћен као лијек, а знамо и искусили смо да су лијекови горки. Чак је и њемачки физичар Лихтенберг афоризам користио у својим научним радовима.
Хтјели ми то признати или не, имамо ми своје отрове које носимо у себи. Оне које које носимо у себи лијече се хоспитализацијом, а прије тога тачном и прецизном дијагностиком. Лијека нам нема ако поричемо да отрова у нама нема. Веома су опасни и за појединца и за ширу заједницу. У нама и око нас намножило се подоста отрова:: полтронство, кукавичлук, профитерство, сиромаштво на ивици биједе, неетичност, нехуманост, помодарство... Ко указује на ту токсичност? Прије свих афористичар. Може ли афористичар бити било ко од нас? Тешко. Зашто? Прије свега треба бити талентован и на малом простору рећи велику истину, треба бити ''ледоломац у мору глупости''. Потом треба бити храбар, не само у књижевном и умјетничком смислу, већ и у оном личном, људском. Признајмо таквих је мало, на прсте да их избројимо. Ивко Михајловић је имао храбрости и има је у обе категорије. Не штеди ни себе, али ни друге. Када говоримо о литерарној храбрости, онда мислимо на одбрану афоризма као књижевне врсте која је, у намању руку, равноправна са осталим књижевним формама,а понекад и надмоћнија, нарочито када омиљеније музе заћуте или се притаје, чекајући боља и сигурнија времена.
Ивко је један од ријетких афористичара који афоризме не смишља, они се њему дешавају. Зато његови афоризми имају литерарно-умјетничку вриједност. Он, што је такође веома битно, не подилази публици, од афоризма прави чисту есенцију сатире. Ивко Михајловић посједује и ону људску храброст, јер афористичари, они најбољи, нису омиљени дворски писци. У злим временима рећи истину кроз афоризам, критиковати лоше потезе власти, скренути, на умјетнички начин, пажњу на мане и друштвене аномалије изазване лошом политиком, није ли то храброст, прије свега једног искреног посвећеника умјетности, па онда и она, ништа мање важна, људска, човјечанска. Никада Ивко није себе стављао у први план, увијек је испред њега ишао његов таленат, дар да запази, а онда да у умјетничкој форми објелодани. И то гдје? У најчитанијим дневним гласилима. Дао је себе и своју умјетност на тацни, на изволте,притом знајући да ће имати посљедице, и има их. Можда је сатисфакција најпрестижнија награда на пољу сатире, награда за књигу године ''Радоје Домановић'',али од награда се не живи, ма колико оне храниле сујету. Сјетимо се само највећих сатиричара из прошлости. Да, стекли су славу . Али када?
Они који слушају или читају Ивкове афоризме смију се, али некако кисело, јер прави афористичар не пише да би засмијао и то га разликује од хумористе, виц-махера или сличних списатеља шаљивих бурлески. У афоризму има ироније која оставља помало горак и опор укус у устима, па отуд и тај полуосмјех. Афоризам тражи мало времена и простора за читање, може и уз јутарњу кафу, али казује много. Није то мала ''услуга'' коју нам афористичари чине. Афоризми и јесу савремени знакови поред пута и њихово правилно тумачење је чист добитак.
Афоризме Ивка Михајловића прати још једна изузетна творевина људског духа, карикатуре Горана Ћеличанина. Међусобно прожимање двију умјетности, писане и визуелне, шири видике и даје нови квалитет. Да је среће оваковог би прожимања било више, а онда и успјеха на књижевној и ликовној сцени.
Вељко Стамболија
Јелена Ђорђевић (Пи-Ар КЦК) и Гордана Ћурчић (новинар РТК)
РТК је увек уз културна дешавања - Гордана Ћурчић-интервју са Ивком
Ивко и пријатељи
ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ!