Бела сала КЦК - ГРАДИЋ СМЕЈТОН
Бела сала КЦК, 31.08.2012. - Упознајте ГРАДИЋ СМЕЈТОН Снежане Милојевић
У 47 прича ГРАДИЋА СМЕЈТОНА смештених у четири дела, или четири улице, ауторка Снежана Милојевић пројектује књигу која се обраћа широком читалачком кругу. Не морате бити становник мале вароши да бисте препознали атмосферу свакодневног сусретања и растајања људи који живе своје мале животе некад ходајући по ивици провалије како каже ауторка у причи Менаџер продаје, некад једноставно се мирећи са током који их носи као у причама Жена која воли цвеће, Петровке, Шешири госпођа Марте, некад покушавајући да досегну нешто боље као у причи Живети се може, путовати се мора.. .
У 47 прича ГРАДИЋА СМЕЈТОНА смештених у четири дела, или четири улице, ауторка Снежана Милојевић пројектује књигу која се обраћа широком читалачком кругу. Не морате бити становник мале вароши да бисте препознали атмосферу свакодневног сусретања и растајања људи који живе своје мале животе некад ходајући по ивици провалије како каже ауторка у причи Менаџер продаје, некад једноставно се мирећи са током који их носи као у причама Жена која воли цвеће, Петровке, Шешири госпођа Марте, некад покушавајући да досегну нешто боље као у причи Живети се може, путовати се мора.. .
Јелена Протић-Петронијевић, Снежана Милојевић и Миодраг Динуловић
на промоцији Снежанине књиге ГРАДИЋ СМЕЈТОН
Или, ти људи, јунаци ове књиге буду извучени из најдубљег дна патње и социјалне пропасти као у причи Потврда за инвалиде, у којој парадокс тријумфује обојен сарказмом, заправо ауторкином емпатијом, потребом да заступа немоћног, срушеног човека. У првом лицу, пратећи ток свести приповеда на смрт болестан човек који своју инвалидску потврду за увоз аутомобила покушава да прода да би обезбедио пристојну сахрану. Али, ни то му није успело. Долазе наоружани момци трагом његовог огласа и убијају га да не би платили потврду. Прича прати и ток свести његове ћерке која те вечери излази не слутећи ништа. Она брине о оцу, али насиље као неминовност и правило друштвеног понашања једне интересне групе, преовлађује и надвија се као претећи облак изнад родитељске љубави и ћеркине привржености. Слична атмосфера је и у причи Дијалектика са саркастичним завршетком, јер се и богати и сиромашни изједначавају смрћу. Смрт као дијалектика. Е, да бар негде будемо равноправни - каже снајка на карају ове приче.
Смејтонске приче су једним делом и одбљесци путовања као што је Марчело Монтеги каваљер са ружом – траг романтичног доживљаја Рима, уз разбијање патетике завршетком који отрежњује. Или, Књижевна подсвест, приповест између сна и јаве, асоцијација на Венецију. У ову групу спада и Дон Никос, летња грчка епизода прожета елементима фантастике и наговештајима љубавног заплета. Да не заборавимо еротске елементе који су присутни у већ поменутој Књижевној подсвести и на другим местима у Смејтону, како и доликује живој вароши у коју нас је Снежана Милојевић довела.
Ова књига је и омаж пријатељству или, одавање почасти, српски речено. У причи Кад Србин воли ауторка каже – Веровала сам да су љубави пролазне а пријатељства вечна. А почиње реченицом ОДУВЕК САМ ВЕРОВАЛА У ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗМЕЂУ ЖЕНА И МУШКАРАЦА.Прича се бави питањем да ли је могуће пријатељство између мушкарца и жене? Сазнајемо ружну страну одговора на ово питање, заправо, једно ружно искуство. Које, верујемо, не представља правило, али, транспаретно, неувијено, натуралистички приказано, застрашује. Једно пријатељство се насилнички завршило, далеко од тога де се претворило у љубав. Тема ове храбро написане приче јесте неспоразум који доводи до рушења пријатељства. НЕСПОРАЗУМ је најчешћи камен спотицања многих комуникација због различитих очекивања, осећања, погледа на свет, укуса... КАД СРБИН ВОЛИ је централна прича ове књиге, прича коју сигурно нећете заборавити и којој нећете морати да се враћате.Искреност је метод којем прибегава ауторка, истичући ову особину у први план, говорећи у првом лицу, трудећи се да допре у дубине људске душе и открије тајне мотиве понашања. Она то ради причајући свакодневне приче наизглед на најједноставнији начин, најчешће пратећи ток свести, ток мисли које се нижу и које се одметну, долазе и ван наше воље однекуд, па их је тешко похватати. Снежана Милојевић се трудила да ухвати и заустави ток свести у овој књизи, као и нека скровита сећања, па ћемо их препознати понекад као своје скривене мисли и заборављене доживљаје потиснуте ко зна због чега.
У причи Порађање истине налазимо на примењено знање из филозофије на атмосферу паланке и - опет конкретан крај приче, једноставно, српски, слатко од шљива са јатком од ораха у средини.
У причи Шишке - дилема једне жене – да ли се усудити и кренути у везу са млађим мушкарцем или одабрати нешто старијег и физички мање савршеног? Нема одговора. Жена одлази код фризера. Соломонско решење и спретно решен крај приче.
НИШТА НИЈЕ ОНАКО КАКО ИЗГЛЕДА – то је наслов још једне приче о пријатељству и искушењима малограђанске средине. Неко ко не испуњава захтеве паланке, ко штрчи на било који начин, макар и у позитивном смислу, бива прозван, обележен, изложен непријатностима. Овде, као и у другим причама Градића Смејтона открива се аутентичан подстицај из стварног живота подвргнут естетској обради, кроз креативну игру и домишљање до поенте на крају. Тај скривени закључак најчешће јесте подсмешљиво интониран, јер се све на крају обесмишљава и остаје подвргнуто сумњи. Али, приче, иако извучене из стварног живота, понекад ишчупане и сурово-реално изнете пред нас, имају заокруженост, целовитост, почетак и крај. Из њих избија вешт рукопис надарене и надахнуте ауторке, спремне да се изнад свега насмеје сама себи и својим изневереним очекивањима.
Кратка прича о крпама, готово мали есеј на тему – крпа, изненадиће нас у први мах, али та неизбежна помоћница у домаћинству, најчешће неприметна, заслужује ауторкину пажњу. Функција и значај крпе прелазе у метафору и симболику – и човек је крпа која некоме такође служи и како постаје истрошен, ислужен, неугледан, све је мање цењен и више га склањају... Не верујем да се неко икада бавио крпом на овај начин. Не верујем да је икада то била тема неког књижевног дела, пре Снежане Милојевић. Ако јесте, волела бих да знам.
Прича MY WAY почиње асоцијацијом на познату евергрин мелодију коју пева Синатра и цитатом Андрића, а у ствари је прича – рецепт, по угледу на Данила Киша који је давао у Мансарди рецепт за рибљу чорбу говорећи о предметној књижевности и конкретним, применљивим темама и садржајима. У Снежаниној причи се готово осећа мирис штрудле са маком и чује хрскави звук залогаја у устима оних који су дошли да обиђу снају оперисану од катаракте. Спој свакодневног и (неко би рекао) – тривијалног доживљаја ,уз домишљано креирање и паковање са већ поменутом поентом на крају, јесте знак препознавања смејтонских прича и ауторског стила Снежане Милојевић.
Тајландска салата, представља још једну причу о храни да би се скренула пажња на чување сопственог идентитета и егзотике сопственог народа кроз познате укусе, паприка са белим луком, на пример, или пихтија. За разлику од наручивања неприхватљиве тајландске салате у источњачком ресторану и суманутих настојања да се постане део света у одрицању свега што је твоје, старо, проверено и укусно. Храна је део естетског, уметничког и личног доживљаја. Ауторка нам скреће пажњу на то да је важно препознавање самог себе и кроз храну.
У овој књизи гостују и неки непоменути писци. Међу њима је могуће препознати Михајла Пантића и Зорана Ћирића, на пример, за разлику од Емили Дикинсон која је поменута именом и презименом. Али ту игру откривања и препознавања треба надаље препустити читаоцима. Ко зна кога још они могу срести на улицама Смејтона?
Ова књига је и омаж пријатељству или, одавање почасти, српски речено. У причи Кад Србин воли ауторка каже – Веровала сам да су љубави пролазне а пријатељства вечна. А почиње реченицом ОДУВЕК САМ ВЕРОВАЛА У ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗМЕЂУ ЖЕНА И МУШКАРАЦА.Прича се бави питањем да ли је могуће пријатељство између мушкарца и жене? Сазнајемо ружну страну одговора на ово питање, заправо, једно ружно искуство. Које, верујемо, не представља правило, али, транспаретно, неувијено, натуралистички приказано, застрашује. Једно пријатељство се насилнички завршило, далеко од тога де се претворило у љубав. Тема ове храбро написане приче јесте неспоразум који доводи до рушења пријатељства. НЕСПОРАЗУМ је најчешћи камен спотицања многих комуникација због различитих очекивања, осећања, погледа на свет, укуса... КАД СРБИН ВОЛИ је централна прича ове књиге, прича коју сигурно нећете заборавити и којој нећете морати да се враћате.Искреност је метод којем прибегава ауторка, истичући ову особину у први план, говорећи у првом лицу, трудећи се да допре у дубине људске душе и открије тајне мотиве понашања. Она то ради причајући свакодневне приче наизглед на најједноставнији начин, најчешће пратећи ток свести, ток мисли које се нижу и које се одметну, долазе и ван наше воље однекуд, па их је тешко похватати. Снежана Милојевић се трудила да ухвати и заустави ток свести у овој књизи, као и нека скровита сећања, па ћемо их препознати понекад као своје скривене мисли и заборављене доживљаје потиснуте ко зна због чега.
У причи Порађање истине налазимо на примењено знање из филозофије на атмосферу паланке и - опет конкретан крај приче, једноставно, српски, слатко од шљива са јатком од ораха у средини.
У причи Шишке - дилема једне жене – да ли се усудити и кренути у везу са млађим мушкарцем или одабрати нешто старијег и физички мање савршеног? Нема одговора. Жена одлази код фризера. Соломонско решење и спретно решен крај приче.
НИШТА НИЈЕ ОНАКО КАКО ИЗГЛЕДА – то је наслов још једне приче о пријатељству и искушењима малограђанске средине. Неко ко не испуњава захтеве паланке, ко штрчи на било који начин, макар и у позитивном смислу, бива прозван, обележен, изложен непријатностима. Овде, као и у другим причама Градића Смејтона открива се аутентичан подстицај из стварног живота подвргнут естетској обради, кроз креативну игру и домишљање до поенте на крају. Тај скривени закључак најчешће јесте подсмешљиво интониран, јер се све на крају обесмишљава и остаје подвргнуто сумњи. Али, приче, иако извучене из стварног живота, понекад ишчупане и сурово-реално изнете пред нас, имају заокруженост, целовитост, почетак и крај. Из њих избија вешт рукопис надарене и надахнуте ауторке, спремне да се изнад свега насмеје сама себи и својим изневереним очекивањима.
Кратка прича о крпама, готово мали есеј на тему – крпа, изненадиће нас у први мах, али та неизбежна помоћница у домаћинству, најчешће неприметна, заслужује ауторкину пажњу. Функција и значај крпе прелазе у метафору и симболику – и човек је крпа која некоме такође служи и како постаје истрошен, ислужен, неугледан, све је мање цењен и више га склањају... Не верујем да се неко икада бавио крпом на овај начин. Не верујем да је икада то била тема неког књижевног дела, пре Снежане Милојевић. Ако јесте, волела бих да знам.
Прича MY WAY почиње асоцијацијом на познату евергрин мелодију коју пева Синатра и цитатом Андрића, а у ствари је прича – рецепт, по угледу на Данила Киша који је давао у Мансарди рецепт за рибљу чорбу говорећи о предметној књижевности и конкретним, применљивим темама и садржајима. У Снежаниној причи се готово осећа мирис штрудле са маком и чује хрскави звук залогаја у устима оних који су дошли да обиђу снају оперисану од катаракте. Спој свакодневног и (неко би рекао) – тривијалног доживљаја ,уз домишљано креирање и паковање са већ поменутом поентом на крају, јесте знак препознавања смејтонских прича и ауторског стила Снежане Милојевић.
Тајландска салата, представља још једну причу о храни да би се скренула пажња на чување сопственог идентитета и егзотике сопственог народа кроз познате укусе, паприка са белим луком, на пример, или пихтија. За разлику од наручивања неприхватљиве тајландске салате у источњачком ресторану и суманутих настојања да се постане део света у одрицању свега што је твоје, старо, проверено и укусно. Храна је део естетског, уметничког и личног доживљаја. Ауторка нам скреће пажњу на то да је важно препознавање самог себе и кроз храну.
У овој књизи гостују и неки непоменути писци. Међу њима је могуће препознати Михајла Пантића и Зорана Ћирића, на пример, за разлику од Емили Дикинсон која је поменута именом и презименом. Али ту игру откривања и препознавања треба надаље препустити читаоцима. Ко зна кога још они могу срести на улицама Смејтона?
Јелена Протић-Петронијевић
Кад Србин воли - Снежана Милојевић (десно)
Одувек сам веровала у пријатељство између жена и мушкараца. Није баш да човеку никад ништа не падне на памет; мада није примерено, дође и до тога, али схватиш да ти је то пријатељство толико важно, да не желиш ни да помислиш да га више бити неће. Веровала сам да су љубави пролазне, а пријатељства вечна.
Како препознати мушкарца-сродну душу? Па лепо. Често излазите заједно, уживате у разговору, имате своје тајне, своје ритуале. Када се сретнете на остацима старог града, причаш му о Платоновој држави. Заједно купујете његове ципеле. Помаже ти у кречењу собе. Обележавате рођендане. Неким људима споља то већ личи на везу. Али ви знате боље. То је пријатељство, чак и када пијете кафу из једне шоље, или обавезно заједно ручате понедељком.
Како препознати мушкарца-сродну душу? Па лепо. Често излазите заједно, уживате у разговору, имате своје тајне, своје ритуале. Када се сретнете на остацима старог града, причаш му о Платоновој држави. Заједно купујете његове ципеле. Помаже ти у кречењу собе. Обележавате рођендане. Неким људима споља то већ личи на везу. Али ви знате боље. То је пријатељство, чак и када пијете кафу из једне шоље, или обавезно заједно ручате понедељком.
А када је неко тако близак души твојој, треба ли веровати у локалне трачеве? Наравно да не. Довољно сам паметна да проценим. На пример, он увек купује по једну ружу. То баш има стила, немогуће је да је страшна циција, како су сви рекли. И немогуће је да је он у вези са локалном Ћићолином. Немогуће је да се он сурово односи према својој ћерки из првог брака. Немогуће да је бедник, кад је диван и снажан као лав.
Већ ми дуже време прија што се он збуњује кад прича са мном. Глуми великог познаваоца књижевности, а наприча велику гомилу глупости. Али пошто то говори он, те глупости су ми крајње симпатичне. Познате и удобне, као стара изношена пиџама. Онда цитира нешто што је негде чуо, а на километар се види да није сам то смислио, да то не долази из његове душе. Али ако и лажира, лепо лажира. А то је једној жени ипак од великог значаја. Коначно, имам пријатеља! Као у добра стара времена. Пре него сто су сви моји пријатељи отишли у бели свет или се поженили : а брак, зна се, тражи целог човека. Не остаје много за другарице. Нека оговарају, мени је ово баш овако требало.
Појављује се у близини моје куће кад се најмање надам. Налећем на њега док прелазим улицу. Баш је пошао на пијацу кад и ја. Све то случајно! Судбина! Додуше, заобилази места где бисмо могли да налетимо на Ћићолину. Предпостављам да га она прогања. Она је као тешка заразна болест. Неће престати годинама, док му уобичајеним методама испирања мозга не стане за врат. Јадан човек.
Почињем боље да изгледам, уписујем постдипломске и уживам у читању литературе као у најбољем проводу. Једва чекам да поделим то све са њим. Рано је пролеће. Уз поклон за Дан жена одлазимо у моју викендицу. Смејемо се, кувамо и уживамо у погледу са терасе.
Одједном, грли ме неспретно. Почиње да ме љуби. Покушавам да га зауставим, да му кажем да ја њега волим, али га не желим. Објашњавам му узвишеност нашег односа, тако ретког данас, зато тако великог и важног. Бојим се да га не повредим. Трудим се да то радим тактично. Он престаје, покушава да се шали. Зноји се. Нјегов зној има тако јак мирис. Хвата ме паника на двоседу, у полулежећем ставу, притиснуту великим ознојеним телом.
Плаче ми се. Не желим да се браним тим вечитим женским аргументом, али сузе иду. То га не зауставља, већ чини још одлучнијим. Не вриштим и не дозивам у помоћ, јер се стидим ситуације у којој сам се нашла. Јако се стидим. Ужасно се стидим. Неописиво сам немоћна. Браним се како знам и умем, у тишини.
Он добија страшан израз лица. Кроз капљице зноја, видим му непоколебљиве очи. Изговара неке неповезане ствари. Груб је. Свлачи са мене одећу колико је неопходно. Мој отпор не постиже ништа. Молим га да то не чини, ударам га, али то га изгледа стимулише. Срећом, брзо је готов.
Не могу да се мрднем с места. Не желим ништа да кажем. Не желим никуд да одем. Не желим ништа. Осећам тупу бол и пецкање. Седим и ћутим.
Лагано се враћа његов стари, пријатељски израз лица. Седа поред мене, и дуго ми објашњава како ме већ годинама жели и како је изгубио главу. Како, у ствари, није знао шта ради, али зна да је и то било из огромне љубави према мени. Изговара велику количину речи. Њихова запремина треба, ваљда, да одрази величину и искреност његових емоција.
Рекла сам му да ме више не воли. Страховала сам да ће га то болети. Али успео је, а није га нарочито болело. И даље се срећемо на путу за пијацу, али више не идемо заједно на ручак. Понекад ми стидљиво махне репом из канализације.
Већ ми дуже време прија што се он збуњује кад прича са мном. Глуми великог познаваоца књижевности, а наприча велику гомилу глупости. Али пошто то говори он, те глупости су ми крајње симпатичне. Познате и удобне, као стара изношена пиџама. Онда цитира нешто што је негде чуо, а на километар се види да није сам то смислио, да то не долази из његове душе. Али ако и лажира, лепо лажира. А то је једној жени ипак од великог значаја. Коначно, имам пријатеља! Као у добра стара времена. Пре него сто су сви моји пријатељи отишли у бели свет или се поженили : а брак, зна се, тражи целог човека. Не остаје много за другарице. Нека оговарају, мени је ово баш овако требало.
Појављује се у близини моје куће кад се најмање надам. Налећем на њега док прелазим улицу. Баш је пошао на пијацу кад и ја. Све то случајно! Судбина! Додуше, заобилази места где бисмо могли да налетимо на Ћићолину. Предпостављам да га она прогања. Она је као тешка заразна болест. Неће престати годинама, док му уобичајеним методама испирања мозга не стане за врат. Јадан човек.
Почињем боље да изгледам, уписујем постдипломске и уживам у читању литературе као у најбољем проводу. Једва чекам да поделим то све са њим. Рано је пролеће. Уз поклон за Дан жена одлазимо у моју викендицу. Смејемо се, кувамо и уживамо у погледу са терасе.
Одједном, грли ме неспретно. Почиње да ме љуби. Покушавам да га зауставим, да му кажем да ја њега волим, али га не желим. Објашњавам му узвишеност нашег односа, тако ретког данас, зато тако великог и важног. Бојим се да га не повредим. Трудим се да то радим тактично. Он престаје, покушава да се шали. Зноји се. Нјегов зној има тако јак мирис. Хвата ме паника на двоседу, у полулежећем ставу, притиснуту великим ознојеним телом.
Плаче ми се. Не желим да се браним тим вечитим женским аргументом, али сузе иду. То га не зауставља, већ чини још одлучнијим. Не вриштим и не дозивам у помоћ, јер се стидим ситуације у којој сам се нашла. Јако се стидим. Ужасно се стидим. Неописиво сам немоћна. Браним се како знам и умем, у тишини.
Он добија страшан израз лица. Кроз капљице зноја, видим му непоколебљиве очи. Изговара неке неповезане ствари. Груб је. Свлачи са мене одећу колико је неопходно. Мој отпор не постиже ништа. Молим га да то не чини, ударам га, али то га изгледа стимулише. Срећом, брзо је готов.
Не могу да се мрднем с места. Не желим ништа да кажем. Не желим никуд да одем. Не желим ништа. Осећам тупу бол и пецкање. Седим и ћутим.
Лагано се враћа његов стари, пријатељски израз лица. Седа поред мене, и дуго ми објашњава како ме већ годинама жели и како је изгубио главу. Како, у ствари, није знао шта ради, али зна да је и то било из огромне љубави према мени. Изговара велику количину речи. Њихова запремина треба, ваљда, да одрази величину и искреност његових емоција.
Рекла сам му да ме више не воли. Страховала сам да ће га то болети. Али успео је, а није га нарочито болело. И даље се срећемо на путу за пијацу, али више не идемо заједно на ручак. Понекад ми стидљиво махне репом из канализације.
Снежана Милојевић
Јелена Протић-Петронијевић и Снежана Милојевић
СнежанаМилојевић је рођена у Прокупљу, где и сада живи и ради као професор српкогјезика и књижевности. Дуги низ година била је новинар редакције за културу иимала прилику да интервјуише бројне писце. Пише путопис, есеје и приче којеобјављује у најзначајнијим књижевним часописима у Србији, али и у Хрватској,Босни и Херцеговини. Љубитељ је хорског певања и глумица по позиву. Редитељ је дечије представе „Оловка пише мојом руком“ и аутор књиге „Медитативна проза ИвеАндрића“. Kњига прича „Градић Смејтон“ је њена друга књига.