ВЕЧЕ ХУМОРА И САТИРЕ НЕНАДА ВУЧЕТИЋА

У Белој сали КЦК у петак 28 септембра 2012 године одржано је *ВЕЧЕ ХУМОРА И САТИРЕ НЕНАДА ВУЧЕТИЋА*  у коме су поред аутора свој допринос да бројна публика ужива у програму дали и Милија Вуковић, Владица Миленковић, Гордана Влаховић, Љубодраг Обрадовић и млади полазници школе говора и глуме КЦК са својом наставницом Лидијом Ужаревић која је водила и (са Ненадом) осмислила ово вече за незаборав. Тако је у Културном центру Крушевац још једном показано да је ЗЛАТНА КАЦИГА бренд чији се сјај издалека види, а Крушевац град који често изнедри бројне великане бритког пера, међу које је закорачио, премда тако млад и Ненад Вучетић... 


Ненад Вучетић


Малди полазници Школе говара и глуме КЦК


Промоцији су присуствовали и Љубодраг Обрадовић - главни и одговорни уредник КЦК,
Јелена Вељковић - заменица директора КЦК и Мр Мирослав Смиљковић - директор КЦК


Владица Миленковић, Ненад Вучетић, Горадана Валховић и Лидија Ужаревић
и Милија Вуковић


Владица Миленковић, Ненад Вучетић, Горадана Валховић и Лидија Ужаревић































SATIRIČAR  NENAD VUČETIĆ - Izvor ETNA -časopis za satiru

ČARAPANSKI DUH


Nenad Vučetić


Poseban motiv bio je Sajam knjiga, tačnije da knjiga bude objavljena do otvaranja Sajma, kako bih se pod kupolama našao u društvu velemajstora književnosti, ali i estradnih diva, kriminalaca i bivših fudbalera, koji svi zajedno čine godišnju književnu produkciju.

Nenad Vučetić, Rođen 15.8.1981. godine u Kruševcu.
Piše aforizme i kratke satirične priče.
Knjiga "Kum caruje, mladost drogu valja" (2007).
Zastupljen u antologiji savremenog satiričnog aforizma "Slučajni uzorak", Vitomira Teofilovića, "Enciklopedija aforizma 1 i 2", "Dribling duha" i "Aforizmi i aforističari 8", Đorđa Otaševića.
Dobitnik nagrade "Mladi jež" 2002. godine na Festivalu Vuko Bezarević u Pljevljima i Vibove nagrade za 2005. godinu.
Objavljivao u Etni, Ošišanom ježu, Politici i drugim listovima.


* * *

ETNA: Vaša prva zbirka aforizama "Kum caruje, mladost drogu valja", objavljena je uoči Sajma knjiga, a početkom decembra predstavljena je čitalačkoj publici u Domu sindikata. Kakve su impresije, da li ste zadovoljni, da li su opravdana Vaša očekivanja ili je moglo biti drugačije, bolje?

Vučetić: Sve što je prvo ostaje urezano u pamćenju. Tako je i sa mojom knjigom, u kojoj su zastupljeni aforizmi, počevši od onih prvih koje sam pisao pre šest, sedam godina... Pored aforizama tu je i sedam priča, kojima sam takođe želeo da se predstavim. Priče pišem kraći period i u njima nisam iskusan koliko u aforizmu. Zadovoljan sam i samim objavljivanjem knjige. O tome se uglavnom govori u kontekstu nekog ispunjenja, mada sam se ja osećao ispražnjeno – psihički, fizički i materijalno. Šalu na stranu, ali priprema knjige, uklapanje ilustracija (koje je radio Jakša Vlahović), štampanje, prikupljanje nekih naizgled "sitnica", bez kojih bi to objavljivanje bilo nemoguće, zatim zatvaranje finansijske konstrukcije, bilo je naporno. Pogotovo što sam sve to radio skoro sam. Shvatio sam da je pisanje samo deo ili jedna karika u lancu. I to najlepša i najlakša, a ni ona nije laka. Međutim, kada sam se oprobao u organizaciji ovih stvari, verujte da mi se činilo lakše da napišem još hiljadu aforizama. Naravno, imao sam dovoljno volje i želje da satira koju sam do sada pisao ugleda svetlo dana, tako da mi je taj motiv bio veći od svih napora!

ETNA: Sajam knjiga je očigledan primer da je, kako rekoste, pisanje samo karika u lancu. Kako ste doživeli poslednji sajam, sigurno je za Vas bio potpuno drugačiji u odnosu na dosašnje manifestacije?

Vučetić: Poseban motiv bio je Sajam knjiga, tačnije da knjiga bude objavljena do otvaranja Sajma, kako bih se pod kupolama našao u društvu velemajstora književnosti, ali i estradnih diva, kriminalaca i bivših fudbalera, koji svi zajedno čine godišnju književnu produkciju. U tim trenucima, poželeo sam talenat pisaca od klase, moć kriminalaca od uticaja, popularnost pevačica od silikona i novac fudbalera od inostranih angažmana! Kada je početni entuzijazam splasnuo shvatio sam da je za srpske satiričare dovoljna nagrada i samo pojavljivanje naslova na Sajmu. I bio sam zadovoljan. Prodaja knjige je bila dobra, a pošto sam se prilično motao oko štanda primetio sam da je i onima koji je nisu kupili privukla pažnju, te je provokativan naslov i ilustracija na koricama pogodila cilj.

ETNA: Cilj je, dakle, opravadao sredstva. Šta sada predstoji?

Vučetić: Problem nakon Sajma je dalja distribucija i prodaja. I tu morom sam da se borim, jer su se obaveze izdavača završile postavljanjem logoa na korice. Naišao sam na dobru volju nekolicine ljudi, koji na žalost nemaju mnogo veza u distributerskim mrežama, tako da se i dalje trudim da pronađem distributere i knjižare koji su zainteresovani. S druge strane, nezainteresovanost pojedinaca koji se bave satirom i njenim objavljivanjem imala je i komične momente! Zbog toga se knjiga, za sada, u Beogradu može kupititi samo u knižari u Domu sindikata (na Trgu N. Pašića).

U cilju bolje medijske prezentacije i predstavljanja knjige široj čitalačkoj publici pre mesec dana održana je promocija knjige u Domu sindikata u Beogradu. O tome kakvi su utisci, morali biste da pitate posetioce, ali meni se posle dužeg vremena dogodilo to da sam imao tremu, te sam zaboravio da se zahvalim ilustratoru i sponzoru.

Posle svog prvog iskustva sa objavljivanjem knjige svakako da postoje stvari koje bih promenio i za koje mislim da su mogle biti drugačije ili bolje odrađene, ali kao autoru, drago mi je da je "Kum caruje, mladost drogu valja" objavljena. Najvažniji je, a možda i jedino važan - je sud čitalaca!

ETNA: Pripadate mlađoj generaciji satiričara. Kako objašnjavate činjenicu da malo mladih kolega piše satiru, dok srednja i starija generacija, naročito poslednjih godina, doživljavaju afirmaciju ne samo ovde nego i u inostranstvu. Da li je reč o nedostatku inspiracije, prostora za objavljivanje ili prosto o drugim i drugačijim vremenima?

Vučetić: Kvalitet je važan, a ne kvantitet. Važnije je kako pišemo, nego koliko nas ima iz mlađe garde. O tome bi svakako svoj sud trebalo da iznesu pripadnici te srednje i starije generacije, a taj sud, makar i kritički, može predstavljati i neku vrstu saveta. Afirmacija koju u skorije vreme i u inostranstvu stiču starije kolege dala bi još više na težini njihovom stavu o mladoj generaciji satiričara. Nisam imao prilike nigde da ga čujem u nekoj zvaničnoj formi, analizi! Možda i mi treba nešto da dodamo, nadgradimo, ispravimo, a to je lakše uraditi kod mladih. Zbog toga su ti saveti dragoceni i ja volim da ih čujem. Svakako, to ne znači gubitak identiteta i autorskog i generacijskog pečata. Treba, što kažu mladi, furati svoj fazon, ali savet dobro dođe, jer oni su bili u našim godinama!

Žao mi je što ne postoji neki određeni prostor i vreme gde bi mogli da se okupljaju satiričari i to ne samo iz mlađe generacije!

Kada govorim o inspiraciji, moraću da se ogradim i govorim samo o svom iskustvu - ona nije konstanta, već stvar nadahnuća. Nekada je nema i nedostaje mi, a onda odjednom bljesne. Ali, pred zoru je najmračnije, zar ne? Možda bi višak prostora, a pre svega bolja medijska pokrivenost i prezentacija satire inspirisala nekog klinca, da se tako izrazim (mada i mene mnogi tako zovu, s pravom), da krene ovim putem. Sadašnji trenutak, koji preti da postane stanje, uz delimičnu odgovornost i nekih starijih generacija satiričara, predstavljaju uzrok smanjenog prostora za ovaj književni rod. Ima i onih koji se bore da sačuvaju satiru i prostor za nju, ako ga već ne mogu uvećati. Zbog toga tim kolegama dugujemo veliku zahvalnost! Treba imati u vidu i neke nove i alternativne forme i drugačija interesovanja mladih, koji su posledica i tehnološkog napretka, a koje pružaju priliku za sličnu vrstu izražavanja. Takođe, pitao bih i sebe i druge gde je granica između mlađe, srednje i starije generacije u satiri? Da li je ona uočljiva samo u krštenici? (Treba reći i da se generacije u životu i književnosti ne mere istim aršinima. Pisci su nešto mlađi. A tek satiričari! Zbog toga mi se čini da je mladih satiričara više nego što se misli.)

ETNA: Šta je Vas privuklo ovoj jezgrovitoj literarnoj formi, za koju ste dobili i Vibovu nagradu? S obzirom na to da je kratka forma prilično obavezujuća, da li i nagrade u podjednakoj meri utiču na to da više radite na svom rukopisu ili je već dovoljan i sam čin objavljivanja u štampi, javni nastupi...?

Vučetić: Ako biste pogledali većinu odgovora u ovom intervjuu, mogli biste da se zapitate, kako neko ko daje ovako opširne odgovore može da se izražava u kratkoj formi kao što je aforizam. Verovatno zbog te opširnosti, ova kratka forma je predstavljala izazov za mene. I to što je jezgrovito napisano, ne znači da je bilo šta propušteno ili da nije efektno. Naprotiv! U istoriji, koju obožavam, oduvek su me oduševljavli lakonski odgovori. Ti strogi ratnici bili su prvi aforističari čiji je opus sačuvan.

Pored toga, oduvek sam voleo satiru kao književni rod. Jednim od najvećih darova koje čovek može imati smatram humor! Umeće je nasmejati nekog, pogotovu ako se većina žali i kuka na sav glas. O tome maestralno piše Nušić u Autobiografiji, kako je poslao tri alter ega u život, sa tri pogleda na svet, od kojih najbolje prolazi onaj koji je "razvalio vilice od smejanja".

Nagrade prijaju. Neću reći da oni koji to ne tvrde, lažu, ali godi kada neko obrati pažnju na tvoj rad i trud i pritom ga vrednuje! Istovremeno nagrade povećavaju odgovornost. Kod mene se javi neka vrsta kočnice, da ono što napišem pregledam i prevrednujem na svom kantaru više puta. To je bilo izraženo po dobijanju Vibove nagrade pre dve godine. Objavljivanje može da bude i mnogo kasnije od trenutka kada sam uredniku ili listu predao aforizme ili priču, pa se dešavalo da me pohvale ili kritike iznenade i zbune, jer u prvi mah nisam znao o čemu se radilo. Mislim da lični pečat utisnem u trenutku pisanja i provere napisanog, a objavljivanje predstavlja neku potonju satisfakciju, važniju za širu javnost, koja se upoznaje sa opusom na taj način, a moje duhovno zadovoljstvo i stvaralačko pražnjenje završava se na papiru ili monitoru, u zavisnosti gde pišem. Naglasio bih da više volim pisanje olovkom nego kuckanje po tastaturi. Možda i neočekivano, jer po godinama pripadam sajber generaciji. Lični pečat koji sam malo pre spomenuo dolazi do izražaja i u javnim nastupima. Možda preterujem, ali ljudi koji slušaju satiričare, čini mi se da znaju da ga osete i nagrade aplauzom i pohvalom, ceneći na taj način deo duše, koji im darujete. Volim javne nastupe i uživam u njima.

Kod nas nema netolerantnih.
Pobili smo ih!

Kontrolišem situaciju.
Držim se za slamku!

Mirovni plan sprovešćemo u dve etape. Na krv i na nož!

Umesto da nas malo bolje čeka sutra, nas malo sutra čeka bolje!

Srpski genetski klon se pravi
od zlog oca i gore majke.

Kada budemo imali samo bele ovce, pitaću ih čija majka crnu vunu prede.

Kakve obaveštajne sprave?
U Srbiji se koristi komšijska kafa.

Nihilizam. Mislim da to nije ništa.

Vest decenije: "Situacija je stabilna,
više se ni kolevke ne ljuljaju!"

Kad mi se devojka namesti kao kec na jedanaest, obavezno upišem recku.

Nenad Vučetić

ETNA: Rođeni ste Kruševljanin, a Kru- ševac je poznat i po tome da neguje humorno-satirični duh, o čemu svedoči i tradicionalni festival humora i satire Zlatna kaciga, koji se održava već 15 godina, a podario nam je i mnoge veli- kane glumišta, između ostalih i nepriko- snovenog Čkalju. Kako i gde sebe u bu- dućnosti vidite u takvom okruženju?

Vučetić: Moram priznati da ste mi ovim pitanjem pronašli slabu tačku. Iako se- dam godina živim u Beogradu, sebe do- življavam Kruševljaninom, ne samo pore- klom i rođenjem. Kruševljanin nije uslov- ljen samo mestom rođenja i prebivališ-tem, već naglašavam - duhom koji taj kraj karakteriše, a koji je poseban i na- daleko čuven! Zahvaljujući glumcima, pre svega humoristima, na čelu sa Mio- dragom Petrovićem Čkaljom, za mene našim najboljim komičarem, i plejadi dru- gih – Radi Savićević, Đuzi Stojiljkoviću, Bati Paskaljeviću, Radi Živković, Ljubinki Bobić, Tašku Načiću, od mlađih Vojinu Ćetkoviću i Katarini Marković, taj čara- panski duh postao je zaštitni znak grada pod Bagdalom, širom one velike zemlje, ali i u inostranstvu. Pored glumaca mno- gi ljudi od pera koji su bili naklonjeni humoru i satiri potiču iz tih krajeva, npr. jedan od najplodnijih scenarista Novak Novak. Na savremenoj sceni srpske sa- tire ističu se Dragutin Minić i Ivko Mihajlović. To su ljudi čija su imena poznati široj javnosti, a broj onih urbanih legendi je mnogo veći. Očigledno u tom vazduhu pod Bagdalom koji dišemo i vodi sa Rasine koju pijemo, ima nečeg što inspiriše i razvedrava duh! Brojne migracije predstavljuju najveći nalet na čarapanski duh do sada, ali valjda će se Kruševljani odbraniti!

U Kruševcu se održava i festival humora i satire, koji je tradicionalan. Nadam se da će trajati još dugo! Upravo tu sam imao prilike da vidim neke od sjajnih aforističara, po prvi put. Da budem sasvim iskren, u ta vremena, pre 10 i više godina dok sam još uvek živeo u Lazarevom gradu, nisu se mogli videti baš svi satiričari, posebno oni iz, tadašnje mlađe garde, koji nisu bili na liniji tadašnjeg režimskog mišljenja.

Što se tiče moje budućnosti, nisam se još uvek opredelio za grad u kome ću živeti, sada sam u Beogradu, ali ko zna. Moram reći da sam ja kao aforističar svoje prve korake napravio u glavnom gradu i da sam se za svoje mesto na satiričnom nebu izborio u Beogradu. Sa kruševačkim kulturnim poslenicima do skoro, nisam imao ama baš nikakav kontakt ili podršku. Iako pišem šest godina, skoro i da nisu znali za mene ili nisu želeli da znaju! Neki od njih su doduše priznali da su čuli da sam dobio neke nagrade. Pre mesec–dva imali smo neku saradnju, pa se nadam da će se njihov dosadašnji odnos ignorisanja i nesaradnje promeniti.

ETNA: Nešto o drugom okruženju, npr. političkom?

Vučetić: S obzirom na to da će ovaj broj Etne biti objavljen u vreme izbone tišine, biću kratak: Kakvi su nam političari, bojim se da izbornu ćutnju ne zameni minut ćutanja!

ETNA: Da li pišete još nešto izuzev satire?

Vučetić: SMS poruke i email - kad moram, lepim i zanimljivim devojkama!

ETNA: Stigli smo, dakle, do suštine skonosti ka kratkoj formi. Ali šalu na stranu, kažite nam nešto o Vašoj sklonosti ka kvizovima?

Vučetić: Kvizovi su mi jedan od hobija! Do sada sam učestvovao u Slagalici (7 pobeda), Pitanjima za šampiona na B92, gde sam došao do finala sezone i borio se za glavnu premiju, ali sam izgubio posle produžetaka. U kvizovima Sam protiv svih i Visoki napon, osvojio sam pristojne sume. Ipak, novac mi nije ni jedini, ni najveći motiv. To je prilika da se na zanimljiv i uzbudljiv način izmeri ili uporedi znanje, ako je to moguće. U kvizovima nisam učestvovao ni samo da bih se pojavio na televiziji ili da bih sebi i drugima dokazao da sam najpametniji. Da želim ono prvo, prijavio bih se za učešće u Velikom bratu, a da je u pitanju drugo, testirao bih se za Mensu. Nije loše ni da čovek isproba kako reaguje u napetim i nepoznatim situacijama, pod pritiskom, vremenski ograničen. Zaista, interesantno.

ETNA: Da li u dogledno vreme možemo očekivati Vašu novu knjigu ili je još uvek rano za to?

Vučetić: Imam određene planove i ciljeve, ali pošto je nedavno objavljena moja prva knjiga, ne nalazi se na listi prioriteta.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Vučetić: Poruke bih prepustio političarima za izborne kampanje, a svima ostalima preporučujem da budu dobro raspoloženi.

Ostalo ćutanje, završi doušnik.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić