Дружељубље за Милића од Мачве 2011
16.12.2010. године у Крушевцу, у Галерији Милића од Мачве *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ* у организацији Културног центра Крушевац, одржано је традиционално *ДРУЖЕЉУБЉЕ ЗА МИЛИЋА*. О значају Милића од Мачве говорили су Живорад Милановић Маки (који је предао галерији два рада које су насликали полазници школе за таленте галерије Маки за време манифестације *НОЋ МУЗЕЈА*) и Љубиша Бата Ђидић, а програм је осмислио и надахнуто водио Небојша Лапчевић.
У програму су учешће узели песници: Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић, Драгослава Гуњић, Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Никола Стојановић..., афористичар Ивко Михајловић, као и квартет музичара из хотела Рубин које је предводио Момчило Накић. За техничку реализацију програма старао се Марко Вишњић.
У програму су учешће узели песници: Вељко Стамболија, Љубодраг Обрадовић, Драгослава Гуњић, Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић, Никола Стојановић..., афористичар Ивко Михајловић, као и квартет музичара из хотела Рубин које је предводио Момчило Накић. За техничку реализацију програма старао се Марко Вишњић.
Милић од Мачве
ДРУЖЕЉУБЉЕ ЗА МИЛИЋА - ПЕТАК 16.12.2011 у 19:00
ГАЛЕРИЈА МИЛИЋА ОД МАЧВЕ *КОСОВО ПРВИ ПРАГ СРБИЈЕ*
КРУШЕВАЦ - ЦАРА ЛАЗАРА 8
Милић Станковић - Милић од Мачве
Милић од Мачве (Белотић, 30. октобар 1934 — Београд, 8. децембар 2000) је био један од најпознатијих српских сликара 20-тог века.
Милићево право име било је Милић Станковић али је широј јавности више познат под својим уметничким псеудонимом Милић од Мачве, значења да је пореклом из Мачве, области у северозападној Србији чији је највећи град Шабац.
Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Дипломирао је на Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је УЛУС од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медијала“, основаног 1956. (или 1958.[тражи се извор од 09. 2009.]) године. Чланови групе били су: Оља Ивањицки, Миро Главуртић, Владимир Величковић, Коста Брадић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Милић од Мачве, Владан Радовановић, Урош Тошковић, Милован Видак, Синиша Вуковић и Светозар Самуровић.
На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.
Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.
Деведестих година 20-тог века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби најстарији народ на свету. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње "ако само једна бомба падне на Београд..."[1]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.
Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.
Нјегова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.
Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Милићево право име било је Милић Станковић али је широј јавности више познат под својим уметничким псеудонимом Милић од Мачве, значења да је пореклом из Мачве, области у северозападној Србији чији је највећи град Шабац.
Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Дипломирао је на Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности) 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је УЛУС од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медијала“, основаног 1956. (или 1958.[тражи се извор од 09. 2009.]) године. Чланови групе били су: Оља Ивањицки, Миро Главуртић, Владимир Величковић, Коста Брадић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Милић од Мачве, Владан Радовановић, Урош Тошковић, Милован Видак, Синиша Вуковић и Светозар Самуровић.
На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.
Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.
Деведестих година 20-тог века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби најстарији народ на свету. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње "ако само једна бомба падне на Београд..."[1]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.
Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.
Нјегова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.
Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.