У Белој сали КЦК је 10. 12.2012. године  у организацији Културног центар Крушевац одржано поетско вече *ПЕСНИЧКИ РУКОПИС РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ*. За све присутне, а било их је заиста доста, било је то ново искуство у представљању поезије. Поред ауторке наступили су и Јелена Протић-Петронијевић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Ђорђевић, Лидија Ужаревић, Ирина Миљковић и Саша Милетић.

Многи који се разумеју у поетско стваралаштво код нас у Србији, кажу да је Радмила Лазић једна од најпознатијих српских песникиња. То поткрепљују чињеницом да је Радмила добила бројне и познате награде попут: Награде Милан Ракић, Награде Десанка Максимовић, Награде Васко Попа, Дисове награда итд... (То изрече и Јелена ПП у свом слову о песникињи). Ја се изреченом придружујем и додајем да је Радмила Лазић најбоља српска песникиња чије сам ја стихове читао. Она нам у својој поезији поклања сву слободу света и *оно нешто* посебно, што читаоца узноси у неки нови свет, који је тако стваран, да се може омирисати, да се може са ваздухом удисати, да се може живети... Ако је неко успео да својом поезијом мења свет, онда је то свакако Радмила...

Добро је за нас Крушевљaне да је Радмила по рођењу Крушевљанка, па се и ми можемо поносити њеним поетским стваралаштвом и из њега црпети занос да наставимо свој рад на представљању поетског стваралаштва крушевачких поетеса и песника широм Србије и целог света где се разуме српски језик, користићи за ту мисију све доступне могућности и начине, (а најдоступнији су нам свакако ПУТЕВИ КУЛТУРЕ, часопис Културног центра Крушевац и Интернет сајт поезија.срб). Ја ћу за Радмилу вечерас изговорити једну моју песму са надом да ће јој се допасти. (Написао Љубодраг Обрадовић)

Радмила Лазић

ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ


Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.