Драган Матејић -10 књига - ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ
*Читање књига није тамни вилајет, шта год да се после читања присвоји, неће довести до кајања. А, ако се неко и покаје, увек може књигу поново прочитати и благо које је после првог читања присвојио, несметано увећати...
31.05.2013. године - Бела сала КЦК - ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ - Драган Матејић - УМЕСТО ПРЕДГОВОРА: • Афоризам настаје тако што се напише. • Ауторизовао бих своје афоризме, али не знам ко их је написао. • Жена, то је љубавни афоризам.
Е, јесте враг, овај наш Матејић Драган. Чим узме оловку у руке он пређе праг и загуби се у невремену, које нам овај живот дневни тако несебичо дарује. И не знамо да ли смо то покисли из облака, или од животних неприлика које су врело наших живота.
Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од исчекивања... (скоро као и пред првом девојком)...
Драган Матејић - промоција 10-те књиге ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ
Зна Драган да афоризмом неће променити свет, како то сањају песници, али ће душу излочкану као путеви у Шиљеговцу, афоризмима испеглати, ко багери крушевачки сеоске путеве, до прве кише... А и то је нешто, покосиће се пшеница и узбрати плодови сељачког рада. Од тог рада и Београд ће да преживи. А Драганови афоризми помоћи ће свима нама да се не изгубимо у невремену, односно да неогуљени до голе душе, гурамо кроз живот.
Афоризми које Драган испусује тако му дођу као раме за плакање за све остављене на цедилу, гурнуте у вртлоге бујичних потока, за све обесправљене, унижене, експлотисане, за сав народ. Тај шамар који он афоризмима опали оним другима који нису са ове планете, народу дође као мелем на рану и донесе му неки спокој. Јер кад спознаш невољу биће и лека...
А Драган зна да све те невоље које ломе обичног човека, па био он сељак или радник, необразован или интелектуалац, сложи на папир, црно на бело, баш онако бритко, како и треба, да се читалац или слушалац слатко насмеје, јер Драган зна добро да је смех лек.
И зато нам као од шале омогућава да у његовим афоризмима пронађемо све што смо изгубили у животу, па је тако ова књига у ствари шпајз у коме сваког читаоца своја ужина чека.
31.05.2013. године - Бела сала КЦК - ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ - Драган Матејић - УМЕСТО ПРЕДГОВОРА: • Афоризам настаје тако што се напише. • Ауторизовао бих своје афоризме, али не знам ко их је написао. • Жена, то је љубавни афоризам.
Јесте Драган враг, јер зна знање, после првих девет (књига) зна да је десета исто као и прва и да се и пред њом уздрхти од исчекивања... (скоро као и пред првом девојком)...
Драган Матејић - промоција 10-те књиге ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ
Афоризми које Драган испусује тако му дођу као раме за плакање за све остављене на цедилу, гурнуте у вртлоге бујичних потока, за све обесправљене, унижене, експлотисане, за сав народ. Тај шамар који он афоризмима опали оним другима који нису са ове планете, народу дође као мелем на рану и донесе му неки спокој. Јер кад спознаш невољу биће и лека...
А Драган зна да све те невоље које ломе обичног човека, па био он сељак или радник, необразован или интелектуалац, сложи на папир, црно на бело, баш онако бритко, како и треба, да се читалац или слушалац слатко насмеје, јер Драган зна добро да је смех лек.
И зато нам као од шале омогућава да у његовим афоризмима пронађемо све што смо изгубили у животу, па је тако ова књига у ствари шпајз у коме сваког читаоца своја ужина чека.
Текст написао и афоризме одобрао Љубодраг Обрадовић
У ПРВОМ ЛИЦУ
• Ја знам шта будала мисли.
• Све дубље сагледавам живот, а мисли све плиће.
• Родитељи ме извели на прави пут. Између Шиљеговца и Каоника.
ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ
• У великој смо дилеми. Да ли су нам само вође слепи?
• Ударио брат на брата. Са комшијама одавна не говоре.
• Изградите једном ту демократију, па да је продамо!
СРБИЈА ГРАДИ – БЕОГРАД СЕ СМЕЈЕ
• Кад видим бљештаву Кнез Михајлову, сетим се како га је Србија угасила.
• Србија нам је на првом месту. Одмах иза Београда.
• Оволико дахија, а Ада Кале потопио Ђердап.
СЕДАМ ЕВРОПСКИХ ЗАПОВЕСТИ
• Од кад су нам укинули визе, прешли смо све границе.
• Рат на Балкану има све мање шанси. Многе је већ искористио.
• Није сваки посао тежак. Европа нас ради из задовољства.
ЛОПОВИ И ПОЛИЦАЈЦИ
• Полиција нема времена да се бави митом и корупцијом. Запоставила би свој посао.
• Полицајци не пријављују колеге лопове. Чувају углед полиције.
• Није све лева рука десни џеп. Има нас и дешњака.
ШИПАК У ПОТРОШАЧКОЈ КОРПИ
• Ујео сам се за језик. Да и ја грицнем мало меса.
• Биће меса за ручак. У супу је упала мува.
• Отрезнили смо се на време. Таман, кад је наишла нова тура.
СТАЊЕ СА НАМА ЈЕ ТАКО, ПА СМОЧИ
• Да нам је данас жив Никола Тесла, био би курир у ЕПС-у.
• Власт је увек изнад народа.
• И гоблене смо увозили, да би их извезли.
ИЗМЕЂУ ДВЕ БУДАЛЕ, МИ БИРАМО ОБЕ
• Рекоше му: ``Дабогда водио слепце``. - и он основа своју странку.
• Довели смо их на власт. Нико други их није хтео.
• Немамо времена за предизборне игре. Играмо се са народом.
(МЕД)ИЈИ И ОСТАЛЕ ШАРЕНЕ ЛАЖЕ
• Новинари пишу и под псеудонимом. Срамота их је шта су написали.
• Јутро би било паметније од вечери да није јутарњег ТВ дневника.
• Каква криза новинарског морала? Тога нема.
ДОК СЕ РАДНИЦИ ОШТРЕ, СИНДИКАЛЦИ ГА ТУПЕ
• Радници су штрајковали по цичи зими. Тако је замрзнут штрајк.
• Ујутру одрежем парче хлеба. На подне ставим на њега кашику пекмеза, па све то увече у сласт поједем.
• Штрајкачи више не бацају ни парадајз, ни јаја... Криза брате.
СЕЛО НЕВЕСЕЛО
• Све је више необрађених њива и обрађених сељака.
• Да није оволико сељака Србија би била развијена пољопривредна земља.
• Остали смо на пашњаку. Кући нема ништа за вечеру.
ЖИВОТИЊСКИ НАКОТ
• Пас запишава дрво, а џукела човека.
• Црвенкапа тражи рехабилитацију вука. Ловац је променио исказ да вук није појео бабу.
• Бројим овце пред спавање. Волим да смо на окупу.
ЦРНЕ МИСЛИ НА БЕЛОМ ПАПИРУ
• Читуља је мртво слово на папиру.
• Није подлегао притиску. Умро је на ногама.
• Да није тачке на крају, животној драми никад краја.
ТАШИ, ТАШИ, ТАШТА
• Ташта је бесна. Закаснили смо са вакцинацијом.
• ``Иди до ђавола`` - рекох жени, и она оде код мајке.
• Ташта нам није одавна долазила. Овим путем захваљујем.
ГРЕШНЕ МИСЛИ
• Мислим, значи нисам ожењен.
• Спајалица на захтеву за развод је једино што их још спаја.
• Моја жена прати моду, погледом.
• Нашао сам жену свог живота. А живот никакав.
...
Милена Раденковић и Марко Вучковић су читали афоризме по избору
Љубодрага Обрадовића - главног и одговорног уредника КЦК
Програм је осмислила (заједно са Драганом) и водила Лидија Ужаревић
Дејан Ристић и Драган Матејић
Дејан Ристић - ЗАГУ(Б)ЉЕНИ ПОГОВОР
Сретнемо се на улици и он ми каже: ''Ти ћеш да ми пишеш ово.'' ''Хоћу, али зашто ја?'', чудим се. ''Зато што то никад ниси досад радио.'' Е па ја сам видео наопаког човека, ал' оволико...
Још се није слегао муљ који је својом прошлом књигом усковитлао у нашем размишљању, а Драган Матејић не седи скрштених руку, чекајући да се талог слегне, већ нас новом, петом књигом афоризама, а деветом по реду, тера да напрегнемо вијуге и схватимо на шта то писац циља и указује својим отровним стрелицама.
А Матејић то чини транспарентно, неувијено, или како нам он сам каже: ''Моји афоризми кажу оно што ја не смем.'' И не сручи он своје мисли тек тако, сирове, рогобатне. Не, он их предходно гланца, дотерује, филигрански обради, па нам их тек онда сервира, послужи на тацни, да не морамо много да мозгамо.
Без пардона писац се хвата у коштац са сваком проблематиком. Ни једна му није страна и ни једне се не плаши. Незаобилазна тема му је Главни град. (У Београду успевају и они што не саде.), качи се са Европом. (Пуко нам јарам, Европа нам спрема јачи.), зачикава органе реда (У Србији нема више лопова, а ни мање.) или задиркује власт (И пре избора лоше се живело.) А Какав би Драган био афористичар да се не насмеје и себи, и зато каже: ''Ја знам шта будала мисли.''
Оно што свакако не смемо заборавити кад причамо о Матејићу као уметнику је његов широк спектар изражавања, па тако његове радове срећемо, сем у афоризмима, и у кратким причама, дечјим песмама, радио драмама, дечјим радио драмама, једночинкама, а опробао се као и писац научно-фантастичне драме. И чега год се дохвати то и позлати. Готово да не постоји жанр у коме се није окитио ловорикама, што је само доказ да је то уметник чији рад треба пратити и од њега учити.
Много је у свету Матејића, Драгана још и више, али је само један овај наш, наопак каквим га је бог дао. А и какав би био кад је наш. Зато каже: ''И луднице имају најпаметнијег.''
Уместо да седи миран, наш Матејић нешто пише, уместо да ћути, он мути воду. Као да не зна да умиљато јагње две овце сиса. И присећа се: ''Некад смо, као деца, чували стоку, сад их чува полиција.''
Матејић је једини који је свој град освајао од споља. Сви то раде изнутра, а он споља. Из Београда, Загреба, Босне, Далмације, Параћина, Ћуприје освајао је Крушевац. Питали су се душебрижници чији је, ко га гура напред, јел` га ко зна, ко му је отац? И нико није знао одкуд се створио, а он је наставио да јуриша на неосвојене зидине, наградама и признањима. И успео је. Град му је отворио своју капију, а он није ушао кроз њу, него окићен ловорикама ишетао напоље. Освојио је он сијасет награда, али се не задовољава тиме и не плаши се да ''не поквари оцену'', него изнова, још и још. Награде му радио драму, он напише афоризам. Награде му афоризам, а он пише приче. Све наопако, али не престаје да пише никако. Зато и каже: ''Радим а не примам плату. Ја сам (во)лонтер.''
И као човек који добро познаје проблематику примећује: ''Супротно статистичким подацима, расте нам број крупне стоке.''
Питају се људи како то Драган Матејић смишља афоризме, а до сада нам их је подарио преко три хиљаде. Али он има сасвим другу тактику, он их не смишља, он само записује шта се око њега дешава. Они ураде, он прибележи. Тако у свом стилу, евидентира: ''У лудници нема више места, све смо попунили.''
Што се мене тиче, са уживањем ћу читати и изнова се смејати и смејати афоризмима из ове и предходних књига, ишчекујући са нестрпњењем нове и нове Матејићеве умотворине. Узевши да ово ЗАГУБЉЕНО или ЗАГУЉЕНО НЕВРЕМЕ у коме живимо, неће тако брзо проћи, то ће бити прегршт материјала за следећа издања, а поуздано знам да Драган Матејић није лењ човек и да већ сада шиљи пљро и вредно исписује.
Сад другачије мало размишљам: Чекај. А шта ако он није наопак... него је све наопако около свих нас.
Сретнемо се на улици и он ми каже: ''Ти ћеш да ми пишеш ово.'' ''Хоћу, али зашто ја?'', чудим се. ''Зато што то никад ниси досад радио.'' Е па ја сам видео наопаког човека, ал' оволико...
Још се није слегао муљ који је својом прошлом књигом усковитлао у нашем размишљању, а Драган Матејић не седи скрштених руку, чекајући да се талог слегне, већ нас новом, петом књигом афоризама, а деветом по реду, тера да напрегнемо вијуге и схватимо на шта то писац циља и указује својим отровним стрелицама.
А Матејић то чини транспарентно, неувијено, или како нам он сам каже: ''Моји афоризми кажу оно што ја не смем.'' И не сручи он своје мисли тек тако, сирове, рогобатне. Не, он их предходно гланца, дотерује, филигрански обради, па нам их тек онда сервира, послужи на тацни, да не морамо много да мозгамо.
Без пардона писац се хвата у коштац са сваком проблематиком. Ни једна му није страна и ни једне се не плаши. Незаобилазна тема му је Главни град. (У Београду успевају и они што не саде.), качи се са Европом. (Пуко нам јарам, Европа нам спрема јачи.), зачикава органе реда (У Србији нема више лопова, а ни мање.) или задиркује власт (И пре избора лоше се живело.) А Какав би Драган био афористичар да се не насмеје и себи, и зато каже: ''Ја знам шта будала мисли.''
Оно што свакако не смемо заборавити кад причамо о Матејићу као уметнику је његов широк спектар изражавања, па тако његове радове срећемо, сем у афоризмима, и у кратким причама, дечјим песмама, радио драмама, дечјим радио драмама, једночинкама, а опробао се као и писац научно-фантастичне драме. И чега год се дохвати то и позлати. Готово да не постоји жанр у коме се није окитио ловорикама, што је само доказ да је то уметник чији рад треба пратити и од њега учити.
Много је у свету Матејића, Драгана још и више, али је само један овај наш, наопак каквим га је бог дао. А и какав би био кад је наш. Зато каже: ''И луднице имају најпаметнијег.''
Уместо да седи миран, наш Матејић нешто пише, уместо да ћути, он мути воду. Као да не зна да умиљато јагње две овце сиса. И присећа се: ''Некад смо, као деца, чували стоку, сад их чува полиција.''
Матејић је једини који је свој град освајао од споља. Сви то раде изнутра, а он споља. Из Београда, Загреба, Босне, Далмације, Параћина, Ћуприје освајао је Крушевац. Питали су се душебрижници чији је, ко га гура напред, јел` га ко зна, ко му је отац? И нико није знао одкуд се створио, а он је наставио да јуриша на неосвојене зидине, наградама и признањима. И успео је. Град му је отворио своју капију, а он није ушао кроз њу, него окићен ловорикама ишетао напоље. Освојио је он сијасет награда, али се не задовољава тиме и не плаши се да ''не поквари оцену'', него изнова, још и још. Награде му радио драму, он напише афоризам. Награде му афоризам, а он пише приче. Све наопако, али не престаје да пише никако. Зато и каже: ''Радим а не примам плату. Ја сам (во)лонтер.''
И као човек који добро познаје проблематику примећује: ''Супротно статистичким подацима, расте нам број крупне стоке.''
Питају се људи како то Драган Матејић смишља афоризме, а до сада нам их је подарио преко три хиљаде. Али он има сасвим другу тактику, он их не смишља, он само записује шта се око њега дешава. Они ураде, он прибележи. Тако у свом стилу, евидентира: ''У лудници нема више места, све смо попунили.''
Што се мене тиче, са уживањем ћу читати и изнова се смејати и смејати афоризмима из ове и предходних књига, ишчекујући са нестрпњењем нове и нове Матејићеве умотворине. Узевши да ово ЗАГУБЉЕНО или ЗАГУЉЕНО НЕВРЕМЕ у коме живимо, неће тако брзо проћи, то ће бити прегршт материјала за следећа издања, а поуздано знам да Драган Матејић није лењ човек и да већ сада шиљи пљро и вредно исписује.
Сад другачије мало размишљам: Чекај. А шта ако он није наопак... него је све наопако около свих нас.
Дејан Ристић
Миле Лазаревић
Миле Лазаревић
Александар Милановић
Љубодраг Обрадовић Загу(б)љени у невремену - пронађени у афоризмима Драгана Матејића (наставак...)
...Кад је мени Драган рекао да као уредник Златне Кациге напишем нешто о овој његовој књизи било ми је драго, морам признати, али сам се одмах и препао, како ћу ја то? Јесте да сам писао понеки приказ за књиге поезије, али то је нешто друго, мени блискије и самим тим лакше.
Питајући се како ћу и шта ћу, узео сам књигу и почео да је читам. И после прочитаног првог афоризма у књизи *Афоризам настаје тако што се напише* знао сам како ћу то одрадити, сешћу и написати... Ако измамим понеки осмех код читалаца, посао је добро обављен. Јер нисам ја Драган па да читаоце до гласног смеха доведем, али никад се не зна, можда ће многима ово писаније заиста изгледати смешно...
Ја сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или афористичар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре.
Зато у овом мом приказу од таквог приступа одустајем, али заузврат прилажем мој одабир од свега написаног, који може читаоца (који је у журби) навести да се и сам упусти у детаљно читање књиге *ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ* и покуша да направи свој избор афоризама.
Како год да поступи, неће се покајати, јер читање књига није тамни вилајет, шта год да се после читања присвоји, неће довести до кајања. А, ако се неко и покаје, увек може књигу поново прочитати и благо које је после првог читања присвојио, несметано увећати.
Па изволите, читајте и не брините, ако се гласно смејете нисте загу(б)љени, (не)време је тек пред Вама...
...Кад је мени Драган рекао да као уредник Златне Кациге напишем нешто о овој његовој књизи било ми је драго, морам признати, али сам се одмах и препао, како ћу ја то? Јесте да сам писао понеки приказ за књиге поезије, али то је нешто друго, мени блискије и самим тим лакше.
Питајући се како ћу и шта ћу, узео сам књигу и почео да је читам. И после прочитаног првог афоризма у књизи *Афоризам настаје тако што се напише* знао сам како ћу то одрадити, сешћу и написати... Ако измамим понеки осмех код читалаца, посао је добро обављен. Јер нисам ја Драган па да читаоце до гласног смеха доведем, али никад се не зна, можда ће многима ово писаније заиста изгледати смешно...
Ја сам се одавно придружио онима који мисле да о писцу, био он песник, прозаиста или афористичар, најбоље говори његово дело и да критичари и тумачи онога шта је писац хтео да каже, ту процену коју ће читалац читајући дело стећи, само кваре.
Зато у овом мом приказу од таквог приступа одустајем, али заузврат прилажем мој одабир од свега написаног, који може читаоца (који је у журби) навести да се и сам упусти у детаљно читање књиге *ЗАГУ(Б)ЉЕНИ У НЕВРЕМЕНУ* и покуша да направи свој избор афоризама.
Како год да поступи, неће се покајати, јер читање књига није тамни вилајет, шта год да се после читања присвоји, неће довести до кајања. А, ако се неко и покаје, увек може књигу поново прочитати и благо које је после првог читања присвојио, несметано увећати.
Па изволите, читајте и не брините, ако се гласно смејете нисте загу(б)љени, (не)време је тек пред Вама...
