ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

У белој сали Културног центра Крушевац је 24.03.2013. године одржан поетско-музички програм под називом *ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ*. На почетку програма је Горан Радомировић, један од  учесника рата, одржао беседу о борби за слободу Србије, а након тога је минутом ћутања одата пошта свим палим борцима из Војске Србије и Полиције у рату за одбрану Србије.  У програму су учествовали песници: Љубиша Бата Ђидић, Зора Митровић, Небојша Лапчевић, Боривоје Видојковић, Мирко Стојадиновић, Мића Ђивановић, Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Ксенија Алексић; за музику су се постарали Камерни мушки хор *Станислав Бинички* и млада и талентована Валентина Кузмановић. Програм је реализовала је Екипа Културног центар Крушевац у саставу: Љубодраг Обрадовић - уредник, Љиљана Панић-координатор програма КЦК, Јелена Ивановић - дизајнер, и Марко Вишњић, Братислав Пршић и Веркан Гвозденовић: реализатори, и Ксенија Алексић као водитељ.

...Грађани Крушевца памте блиски сусрет са... милосрдним анђелом. Ниски кровови нашег града његов бришући лет, памте. И мостови, памте све. Бомбе су падале, иако смо се обраћали готово свим европским владама, уједињеним нацијама, да ступе у одбрану мира. У име разума зауставите безумље рата! Зауставите у име културне историје човечанства. а бомбе су падале...

Апеле смо слали у име миротворног Крушевца, домаћина јубиларне генералне скупштине међународне асоцијације градова весника мира. Из града одликованог са два најзначајнија миротворна признања која додељују уједињене нације градовима и народима, који имају своје истинске трагове за историју мира. Бомбе су ипак падале...

Апеловали смо у име града, који близу четрдесет година ради на имплементацији принципа и циљева ун и декларација светске организације и здружених европских држава.

Иако смо бомбардовани, данас после 14 година исто чинимо, као и 1990. године када смо заједно са берлином и антверпеном због оданости миру и сами постали град весник мира. у знак вере у идеале и циљеве повеље ун модерној градској четврти дали име уједињене нације...

Урадили смо много тога... све у циљу да се не заборави... да кренемо у бољу будућност која припада младима...

...*Нико у духовној Србији ни после много година не може прихватити бомбе као средство људске комуникације. Поготово ако су падале на кровове наших домова у којима смо живели, на мостове којима смо као људи андрићеве нације прелазили обале, на кровове болница у којима смо се лечили, на кровове зграда у којима смо радили... Нико то не може прихватити ни у духовној европи, ни целом свету....