Poruke članova Dramskog studija Kulturnog centra Kruševac ,,Bata Miladinović”:
Linkovi
- https://www.instagram.com/p/CAFJTriJMP1/?igshid=1b5pz1suv1gz6&fbclid=IwAR1S4lvmKJ5WwkkAG4se69H1JhHxntuUTeJor6YQ4I9jwG5tIc4knvnKl2c
- https://www.instagram.com/p/CAFJTriJMP1/?igshid=kt681puis6ba&fbclid=IwAR06jgUhFdT6HUCe0W7RL0Dw16kZd9xvoUEdbqdjm0PwpxZquwnzoiCZUFY
- https://www.instagram.com/p/CAFJTriJMP1/?igshid=eo89y2bhrrv6&fbclid=IwAR3-ForqTco_p9-QnWTocTskptXWadGJqCROGSboBvwbqWnDVrhTA3BEi4M
- https://www.instagram.com/p/B_C9rg7Bx-N/?igshid=pcqevv8a8mz3&fbclid=IwAR1kKXkkRdyJXbY7rIYJvHAKUuvTQLbrufDx99vyGnNwV-dAqhvGPYSg9pQ
- https://www.instagram.com/p/B_VNbaVH4Wt/?igshid=sqz89mj3q0b6&fbclid=IwAR1gXcYoZlZFI1d7xaK2PhkFWdfh5SNsVvw_PRSkBlt9Rxz1vTxJYOMUYfc
- https://www.instagram.com/p/B-tnlAIpkpN/?igshid=1dikwhiiidcig&fbclid=IwAR2rh_FUDsb4qRkkGuvljS7K5MVBuhynyj8yCp00AUDD0Vd3hOXXs5-Y6wM
- https://www.instagram.com/p/B-jm1m2opuz/?igshid=1dlrh7vcssa03&fbclid=IwAR3xpOExhSwR_Fo1yvB9XM7PoEiIwJXwf0J0RKsL-Ney-ZEiEOtF2_KOB44
ЕVROPSKA NOĆ POZORIŠTA – 28.11.2020. – on line program
„IZMEĐU IX i X ČINA”
15 – 24 časova
ČEKAJUĆI TEATAR 16
Prelazimo odmah na film.
Harvi (Harvey) 1950 u režiji Henri Kostnera
Ja sam siguran da u ovom delu ima podkonteksta koliko i u svakom drugom valjanom delu. Na kraju krajeva, drama po kojoj je ovaj film sniman pisana je od 1942 do 1944, kada je Amerika duboko bila zagazila u Drugi svetski rat. Ali ovog puta nećemo da se bavimo podkontekstima i subverzivnim idejama kroz dela kao što smo radili predhodnih 15 puta. Bavićemo se razvojem ljudske misli u čijim je segmentima drama „Harvi“ od spisateljice Meri Čejs donela progresivnu misao koja nam 70 godina kasnije i dalje visi nad glavom.
Pokušaćemo ukratko:
U starom dobu i većini srednjeg veka ljudska misao je i dalje bila mitotvorna. Tada je, što bi rekao Tarkovski u svom filmu „Stalker“, duh živeo u svakoj kući a bog u svakoj crkvi. Čovek je marioneta u rukama sudbine i bogova
Slede humanizam i renesansa. Misao polako postaje moderna.
U 16. veku pojavljuje se Vilijem Šekspir koji kapira stvari. U jednoj od njegovih poznih drama „Buri“, koju ćemo sigurno pomiinjati u nekim od sledećih kolumni jer je toliko puta bila ekranizovana, Šekspir piše o Prosperu, majstoru magije, koji spaljuje svoje knjige i pušta svoje duhove elementale na slobodu kako bi se iznova priključio civilizaciji. To je bio poslednji klin o sanduk mitotvorne misli, pobeda nauke i empirizma.
Početkom 20. veka Luiđi Pirandelo svoja najznačajnije komade. U gotovo svakom delu ima istu primesu: Naša verovanja čine realnost, mi promenom svog mišljenja menjamo postojeći svet. Ta misao se savršeno uklapa u šizofreniju 20. i 21. veka i većina populacije danas živi taj život.
Ono što je Mari Čejs donela u u svojoj drami „Harvi“ je jedno veliko pomirenje, prvenstveno između drevno-mitotvornog i ultramoderno-šizofrenog razmišljanja, miri ih na taj način da postaju neraskidivi. Ona pravda iracionalno tako što u njemu vidi mogućnost ljudskog napredka a imaginaciju smatra vrlinom punom čistote. Njena osnovna primesa kao umetnika je postaviti nova pitanja na stari probleme i učiniti svet boljim.
Za sve ostalo, pogledajte film, izvanredan je i ni dana nije ostareo, nasmejaće vas ako ste ljudsko biće.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
Čekajući teatar 14
Čekajući teatar 14
Današnjim filmom završićemo priču o mjuziklima, barem za sada. I kako je pre dva meseca ova tema otvorena sa filmom „Kabare“ Boba Fosa, nismo mogli naći prikladniji film da ovu temu zaokruži.
Kosa (Hair) 1979 u režiji Miloša Formana
Radnje ova dva filma povezane su tragedijom. „Kabare“ govori o dekadenciji koja se stvara iz očaja i nemaštine, u vreme zatišja pred strašnu oluju, dok film „Kosa“ priča o dekadenciji koja se stvara kao bunt protiv užasa i očaja koji već uveliko traju. Stilom i duhom ova dva mjuzikla kao da su dva sveta, pa opet, razlika u godinama dečaka u Hitler jungen uniformi koji peva „Sutra pripada meni“ u „Kabareu“ i mladih iz „Kose“ koji vape „Daj nam sunca“ nije veća od petnestak godina. Oba pričaju o trajnim ranama koje ostaju na svetu kada mržnja zavlada, porukama koje svaka sledeća generacija slatko zaboravi.
O samom delu „Kosa“ šta reći a da to već nije opšte mesto u modernoj misli koliko i Mocartove sonate? Delo je napisano za scenu Brodveja 1968. od strane dvojice glumaca, Džejmsa Rada i Džeroma Ragnija koji su delo gradili prema svom glumačkom senzibilitetu u trenutku kada je rat u Vijetnamu uveliko grmeo i brojao sve veće i veće žrtve. Mjuzikl je bio automatski hit svog vremena i ubrzo su predstave krenule da niču po celom svetu od koga je nama najznačajnija ona koja se radila u bivšoj Jugoslaviji 1969. godine u režiji Mire Trailović, bila je to četvrta postavka u celom svetu koja je pokupila ovacije kod domaće i kritike i publike i dan danas se pamti kao inzvaredan spektakl.
1979. godine, „Kosa“ je i dalje aktuelna, nailazi na najboljeg režisera za veliko platno koje je mogla da ima, Miloša Formana, čiji su filmovi poznati po noti humanosti, iz kojih izbija ljubav prema životu.
Sada je 2020. i „Kosa“ je i dalje aktuelna, krik je iz očaja koliko i Munkova slika. Sve miriše da će još dugo, dugo biti aktuelan, ali to je možda sudbina naše civilizacije, da imamo vrhunsku umetnost i istoriju koja se ponavlja.
Vidimo se u septembru. Puno pozdrava svima a naročivo onima koji kreću u školu, sa porukom: Drž’te se!
