Čekajući teatar 18
Da bismo povezali temu i ovonedeljni film moraćemo da pišemo o kapitalizmu i komunizmu.
Amerika, još od Drugog svetskog rata kada se vaspostavila kao supersila, ima problema da priča o svojim unutrašnjim problemima. To je potpuno logičan sled okolnosti, 1945. na tabli sveta ostala su samo dva sposobna igrača, SSSR i SAD, dve zemlje sa uređenjima i ideologijama naizgled nepomirivim. Obe zemlje, pored toga što su bile vodeće vojne i ekonomske sile, bile su i kulturni giganti tako da se Hladni rat vrlo brzo proširio na propagandu, medije pa i umetnost.
Film, umetnost najbliža širim narodnim masama, ispaštao je sa obe strane fronta. Ruski film je otišao na selo, u fabrike, slavio je radnika-ratnika, modernog heroja post-Marksističkog doba. Američki film, sa druge strane, postaje duboko religiozan, patriotski nastrojen. Američki san, koga su prethodna pokolenja umetnika itekako odbacila, sada se vraća u punom sjaju, njihovi heroji postaju pravični, pravdoljubivi, čuvari vrednosti, branitelji slabih, mudri toliko da uvek razlikuju istinu od gluposti i obavezno oportunisti. Sa obe strane fronta cenzura je bila strašna i može se slobodno porediti sa inkvizicijom.
Raspadom SSSR-a, stvari se naglo menjaju, ne toliko zbog promene politike obeju država koliko zbog presije i depresije umetnika koji su decenijama gledali trule i nesavršene sisteme u nemogućnosti da išta promene.
Glengarry Glen Ross (1984) u režiji Džejmsa Folija
Istoimena drama Dejvida Mameta je već pokupila sve nagrade pre nego što je film izašao. Neprevodiv naslov, naizgled kriptičan, savršeno objašnjava ovaj film, u pitanju je ime kompanije koja je nastala spajanjem dveju firmi. Naslov uopšte nije seksi ali nije ni jedan element filma. Cela glumačka postavka je muška i pritom vrhunska. Svet o kome film priča je surov, ekstremno patijahalan (najstrašnija od sjaset uvreda u filmu je „Ti nisi muškarac!“) . Žrtve tog patrijahalnog sistema su baš ti muškarci, osakaćeni svojojm muškošću, osuđeni na nemoral i predatorsko ponašanje. Ovaj izvanredni film jasno govori šta se desi kada novac postane vredniji od ljudskog života.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА 2020.
Позоришни студио „Бата Миладиновић“ Културног центра Крушевац на отварању 33. изложбе меда, пчелињих производа, пчеларског прибора и опреме под називом ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА КРУШЕВАЦ 2020.
UMETNOST STRIPA br.3
Br. 3
U prethodnom broju pomenuli smo da je strip, u svojoj formi, nastao još u dvadesetim godinama pretprošlog veka. Od tada pa do samog praga dvadesetog veka strip je kao delo postojao, ali nije je bio jasno definisan niti cenjen da bi imao značaja za istoriju ili istoriju umetnosti. U tom periodu, strip oblici uglavom su podvođeni pod karikaturu koja je u 19. veku bila naročito cenjena i probijala put ka umetnosti. Zbog svog značaja i uticaja na strip reći ćemo par reči o karikaturi kao likovnoj formi.
Karikatura je stara možda koliko i likovna umetnost. Aristotel je još u svojoj „Poetici“ pisao o slikarima antičke Grčke koji u svojim delima prikazuju ljude gorima nego što jesu i to povezuje sa dramskim oblikom komedije koja to isto radi. Karikatura je, dakle: Likovno delo, visoko stilizovano u nameri da karikira naslikano to jest nacrtano, delo koje ističe mane i nesavršenost zarad komike ili ideološkog stava.
Sam Aristotel ne mari mnogo o karikaturi, za njega su umetnosti koje čoveka prikazuju boljim daleko superiornije i takav je bio stav čovečanstva sledećih 1700 godina sve do razvoja Gutembergove prese i grafičke umetnosti. Onog trenutka kada štampanje postaje opcije, po prvi put likovna umetnost biva dostupna narodu a sa dostupnošću raste i potražnja samog naroda za umetnostima njemu bliskim. Karikatura se prosto javlja kao medij koji se obraća svima. Vrlo brzo po izumu štamparije, objavljuju se prve novine, a sa novinama dolaze ilustracije i tako karikatura postaje svakodnevnica novog građanskog društva.
Karikatura u svojim štampanim počecima prvo biva samo karikirani portret, komički prikaz određene osobe, svojim usložnjavanjem ona dobija svoj specifični jezik i simboliku pa možemo videti kako na slikama nisu samo konkretne individue već atropomorfni prikazi zemalja, religija ili čak i apstraktnih ideja.
Autor koga ćemo ove nedelje pomenuti je francuz Onor Domije, crtač i grafičar sa početka 19. veka. Njegova dela jesu na međi stripa i karikature jer njegove karikature imaju često i tekst i radnju. Značajan je kao vrhunski umetnik koliko i kao hroničar svoga vremena.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
8. САБОРОВАЊЕ
У прелепом амбијенту порте Цркве Светог Пантелејмона у Пепељевцу, 21.09.2020.године, одржано је oсмо по реду Саборовање.
Поред етно изложбе домаће народне радиности и зготовљених јела на старински начин,коју су припремили чланови Куд-ова :
- „Бела Рада“ из Мешева
- „Ћуковац“ из Великог Шиљеговца
- „Герасим Вујић“ из Коњуха
- „Расина“-Велики Купци
- „Миодраг Јаковљевић-Јакша“ из Велике Ломнице
- „Пепељевац“ из Пепељевца
По први пут је одржана и ликовна колонија на којој су учествовали уметници из Крушевца и околине:
-Горан Ћеличанин, Ђорђе Јоковић, Драгана Марковић, Ана Јовановић, Сања Луковић, Милка Лисинац, Ђорђе Милинковић, Марко Атанацковић, Снежана Јаковљевић и Зоран Анђелковић.
Одржан је и пригодан културно уметнички програм на коме су учествовали чланови Куд-ова: „Расина“, „Миодраг Вучковић“,„Герасим Вујић“ и „Пепељевац“.
Организатор манифестације је Културни центар Крушевац, Црквена општина Пепељевац и Куд „Пепељевац“ из Пепељевца.
Čekajući teatar 17
Danas i narednih nedelja bavićemo se savremenom dramom to jest građanskom dramom koju smo u više navrata ovlaš dodirnuli ali nikada valjano raščlanili. To je dramski oblik koji u duhu i temi više liči na tragediju čiji likovi više nisu heroji, zlikovci i aristokratija kao što je Aristotel predlagao već su pripadnici građanskog pa i svakog drugog staleža. U praksi to znači da se te drame ne bave delima i nedelima već likovima, njihovim unutrašnjim svetovima i njihovim međusobnim odnosima. U tim delima sudbina i bogovi nisu više bili ti koji su uslovljavali tragediju već su to bili društvo (kao kod Ibzena), istorijski momenti (kao, naprimer, kod Čehova) ili bi tragediju likovi pravili sami sebi (kao što je Strinberg voleo da radi) ili bi tragediju donosili jedni drugima („Pakao, to su drugi“, što bi rekao Sartr).
Razlog zašto smo baš ovaj tip drame nazvali savremenom na početku ovog teksta je zato što se danas ovaj oblik najviše ceni i kod kritike i kod publike iako ima modernijih formi. Kada danas kažemo „drama“ misleći na filmski žanr, mislimo na baš to: građansku dramu.
Film koji danas uzimamo kao primer nije ni prvi ni poslednji već je zrelo delo majstorskog pisca izrežirano od strane režisera, majstora za ljudska stanja, koji je sjajno predvodio vrhunski glumački tim.
Odmetnički soj (The fugitive kind) 1960 u režiji Sidni Lumea
Ovo je filmska adaptacija čuvene drame Tenesi Vilijemsa „Silazak Orfeja“ napisane 1957. Radi se o malom gradu na obodu Misisipija izjedenog rasnom mržnjom i ljudima koji su tamo zalutali. Bez obzira na temu, u ovom filmu jedva da ima „obojenih“ uloga, postoji samo lik nemog (i verovatno poluludog) šamana koji prodaje amajlije ali to zapravo i nije bitno, mržnja pojede pre one što mrze nego one koji bivaju mrženi.
Glavne uloge nose Marlon Brando i Ana Magnani koji su izvanredni u svojim ulogama koje ne bismo više ni pominjali u našem članku da u Vilijemsovoj drami za lika Valentina (koga Brando igra) nije napisao da je lep, zgodan i markantan toliko da ima problema u životu. Posle Branda, koji je tada bio u najboljim godinama, teško da iko na velikom ekranu može da bude lepši, fascinantan detalj za svakog izučavaoca estetike.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
UMETNOST STRIPA br.2
Br 2
Kada bi smo pokušali da definišemo strip posmatrajući samo njegove spoljne elemente, došli bi smo do sledeće definicije: To je skup slika koje u određenom nizu grade priču. Sve napisano je istinito ali ovu definiciju strip deli sa još dve umetnosti, sa filmom i animacijom. Razlika između ovih umetnosti je što film i animacija slike ređaju kroz vreme i samim tim formiraju iluziju pokretne slike u oku posmatrača. Strip to radi i prostorno i vremenski, on postavlja slike u kompoziciju kojom uslovljava čitaoca na određeni redosled posmatranja iz koga gradi narativ. U svom odnosu sa publikom, strip je mnogo više srodan sa književnošću sa kojom deli fabulu i slikarstvom sa kojim deli materijale i tehnike.
Prvi strip ili
Vesela družina Rodolfa Topfera
Postoji mnogo teorija o tome kada je nastao strip i uglavnom se vezuju za početak dvadesetog veka. Tek poslednjih godina , uz napredak informacionih tehnologija, mi smo dobili mogućnost da zađemo dublje u prošlost i sagledamo korene ove umetnosti. Najstarija dela do sada nađena, koja imaju sve elemente stripa kao forme, jesu dela Rodolfa Topfera, Švajcarca, pedagoga, slikara i pisca, manje poznatog predstavnika romantizma.
Rodolf je svoja dela prvo pisao za sebe i prijatelje, kao vid salonske zabave. Obično bi to bile pričice u slikama ne veće od jedne strane, dva reda sa po dve, tri slike. Tek na nagovor svog dobrog prijatelja on izrađuje svoj prvi album za širu javnost pod nazivom „Avanture gospodina V.B“ („ Histoire de M. Vieux Bois“) koji je sadržao 30 stranica i bio jedna priča, jako slično današnjem formatu u kom se strip publikuje. Delo je napisano 1827 a objavljeno deset godina kasnije.
Rodolof prijatelj koga smo pomenuli, nije bio niko drugi do Johan Vulfgang Gete, tvorac Fausta i mladog Vertera. Gete, čiji je prezir prema karikaturama (i svemu što lepotu izvrgava ruglu) bio legendaran ipak je imao oka da prepozna nešto novo i posve originalno. On ne samo što je podržao nastanak stripa već je zajedno sa Topferom razrađivao tekst i priču tako da Gete, uz titule genija, tvorca moderne književnosti i romantizma može ići i titula prvog strip urednika.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
UMETNOST STRIPA br.1
Pozdrav draga online publiko!
Dobrodošli u najnoviju kolumnu Kulturnog centra Kruševca „UMETNOST STRIPA“ koja će izlaziti nedeljno. Postoje razloga za ovaj naslov. Prvi, zato što je strip nova forma nedovoljno izučena od strane zvaničnih teorija umetnosti tako da će jedan od naših ciljeva biti da objasnimo strip i opravdamo njegovo mesto rame uz rame sa velikim formama kao što su film i književnost. Drugi razlog je zato što naslov prikazuje temu u širem smislu a naš plan je da budemo temeljni. Pisaćemo o stripu kroz istoriju i kroz prostor što znači da ćemo se baviti zemljama i gradovima koji su prestolnice ove umetnosti.
I ovo je dobra uvertira da uronimo u priču: Prestolnice strip kulture. Ima ih tri i tako ćemo ih deliti:
Američki strip. Na čelu sa Njujorkom. Biće tu priče o prvobitnim kaiš-stripovima objavljivanim po novinama, o nastanku super heroja, njihovoj popularizaciji kroz ratove i konflikte, o zlatnoj eri Marvela i DC-ja, o nastanku andergraund nezavisne scene i perverzijama Roberta Kramba, kao i o Američkom stripu danas i industriji koja vredi milijarde i još raste.
Evropski strip. Na čelu sa Parizom, zatim Londonom. Pričaćemo o prvim strip akademijama, o velikim autorima, i crtačima i piscima, koji su probijali put strip formi do vrhunske stilizacije i visoke umetnosti; o stripu kroz karikaturu; o vesternima koje je Evropa bolje radila od Amerike i na kraju krajeve i o angažovanom stripu i načinu na koji se on nosi sa temama kao što su socijalna pravda, siromaštvo, feminizam i mnogo šta drugog.
Azijski strip. Na čelu sa Japanom i Južnom Korejom. Ovo je tek priča za sebe prvenstveno zbog velikog kulturološkog jaza izmeću tih zemalja i svih ostalih. Tamo se strip zove različito, MANGA, i čita se drugačije, sa desna na levo. Kada pominjemo mangu moramo pomenuti njen autentičan stil crtanja koji datira još iz 16. veka, njen razvoj koji je usko praćen sa istorijom Japana, njene podžanrove koji su osvojili srce publike širom sveta (kao što su Meka, ili Isekai), i ne možemo da zanemarimo istraživanje seksualnosti kroz, temu koje se ostatak sveta stidi.
Toliko za sada. Sledeće nedelje pisaćemo o konkretnim delima.
Dramski urednik Nemanja Petronijević
Čekajući Teatar 15
Kada je film nastajao u svojoj prvobitnoj formi, on nije ličio na pozorišnu umetnost. Nije ni morao, nova forma slike u pokretu imala je itekako šta da ponudi, mogao si da ukradeš prizor bilo kakav, odakle god, i odneseš ga pred publiku. Film je bio prvenstveno vizuelna stvar, potpuno u duhu impresionizma koji je tada vladao u slikarstvu.
Prvu potrebu za pričom unutar filma otkrio je Džordž Albert Smit, pionir filma i između ostalog mađioničar. Primetio je da publika više uživa kada na filmu ima aktera i radnje, i zbog toga je krenuo da proširuje formu, stvorio prve primitivne žanrove, nalik tragediji i komediji. Takav film i dalje nije imao dodirnih tačaka sa teatrom, zbližavanje se odigralo više od trideset godina kasnije, dvadesetih godina prošlog veka sa napretkom tehnologije zvučnog filma.
Prvi zvučni film je bio javno prikazan još 1900. godine ali to je bila tehnologija previše skupa i robusna da bi bila korišćena u komercijalne svrhe. Tek 1920. godine izlazi Grifitov parcijalno zvučni film „Ulica snova“ koji će obeležiti novu eru filmske umetnosti. Kroz tu sporu tranziciju dešavaju se sledeće promene: glumac više nije neko ko je samo markantan i elegantnih pokreta, sada to mora biti i neko sa jasnim glasom, dobrom dikcijom i kapacitetom za pevanje. Filmska industrija koja još nije dotakla svoje prvo zlatno doba počinje da uvozi glumce školovane na pozornici a sa glumcima koji pričaju dijaloge došli su i dramski pisci, režiseri pa na kraju i teoretičari drame koji su film učinili pozorišnijim. Prosto je bilo logično da nastane prvi film rađen po pozorišnoj predstavi.
Veličanstvena Betsi (Glorious Betsy) 1928 u režiji Alana Kroslenda
Ovaj film je rađen po istorijskoj drami. Radi se o manje popularnom bratu Napoleona Bonaparte, Žeromu Bonaparti i njegovoj nesrećnoj ljubavi sa amerikankom Betsi Paterson, ljubavi koju je Napoleon, tadašnji imperator, osporio. Kao i većina hitova tog vremena, i ovaj je građen u meloramskom duhu, bogati kostimi, scenografije, ljubavna priča i naznaka tragedije. Glavne uloge igrale su zvezde nemih filmova i zvučni su bili samo segmenti pevanja i ključni dijalozi.
Dramski urednik Nemanja Petronijević
