ПРЕПОРУКА КЦК- ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
КЊИГА
САМО УБИСТВО, аутор Марио Лигуори (1976, Сарно), издавач Laguna, 2019. Прозни писац, аутор стручних књига из области историје књижевности, филологије и етнологије, доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, романописац ( Напуљски дипломата, 2016) своја сазнања, искуства, вештине и таленат преточио је у нови роман који има оквир крими-трилера. Али, само на први поглед, крими-трилер је повод да се исприча нешто много детаљније о менталитетима југа Италије, о наполитанском начину живота, о привлачностима и лепотама Кампаније, о медитеранском духу који је тешко до краја дефинисати и зауставити на папиру... Иначе, амбијент Напуља, Салерна, Сарна, расположење људи, становника области испод Везува, обичаји, мане и врлине... јесу омиљене теме овог писца који је поред свега наведеног веома значајан за савремену српску књижевност. Своја дела, углавном, исписује на српском језику, па и овај роман имамо привилегију да читамо на српском, без оне дистанце коју изазива у свести читаоца сваки превод, чак и онај најуспелији. Књига ће вас привући и натерати да што пре сазнате... откуд, зашто, самоубиства или само убиство у малом наполитанском месту између брега и мора, коју улогу у томе има CAMORRA, како ће се шеф Андреа Вале борити са тим питањима. Јер: убиство је кратак спој. Друштвено питање. Неко о томе мора да води рачуна: најпре шеф полиције. При томе, писац се озбиљно, дубински бави градњом ликова. Узроци и последице имају упориште у разлозима које аутор износи и ми верујемо да су проистекли из истраживања. Да су поткрепљени реалношћу. Приповедачки поступак има форму телеграфски јасног и прецизног извештаја. То овај роман чини веома читљивим и привлачним. Али препорука је да ипак не журите, читајте пажљиво и дајте овој причи мало више Вашег времена. Заслужује то.
КЊИГА ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ
ТАЈНА ЖУТОГ БАЛОНА, аутор Никол Лезијe, издавач BOOKLAND. Jош једна књига која осваја и памти се за читав живот. И не познаје старосне границе, не дели читаоце по годинама. Неко напросто осећа, воли и препознаје јунаке такве књиге као своје, као пријатеље. Десетогодишња девојчица Доминик, на почетку лета које не жели да проведе у граду, добија жути балон са поруком и позивом на дружење, са потписом: Елена. Доминик и њен брат Мишел крећу у потрагу, траже је по двориштима, баштама и улицама Париза, доживљавају разне авантуре и... проналазе Елену.
Зналачки написана књига са порукама да се треба борити за неприкосновене вредности: пријатељство, солидарност, другарство и да треба сачувати то радознало, доброћудно, разиграно дете у себи. И у томе је тајна жутог балона.
ФИЛМ
Крадљивци бицикала (Ladri di biciclette), италијански филм, снимљен 1948, режија Виторио де Сика, према роману Луиђија Бартолинија. Сматра се једним од најпознатијих остварења у историји филма, свакако је најпознатији играни филм италијанског неореализма, инспирисан социјалним разликама, породичним релацијама и општим материјалним стањем друштва,у Италији после Другог светског рата и Мусолинијеве диктатуре. Период у којем је је настао овај филм као и други филмови ношени таласом неореализма, припада златном добу италијанске кинематографије, а Виторио де Сика је утицао на многе млађе ствараоце у свету међу којима и на Емира Кустурицу што се препознаје и у његовом редитељском рукопису...
Радња филма одвија се у Риму после Другог светског рата.
Антонију Ричију (Ламберто Мађорани), незапосленом раднику нуде посао лепљења плаката у послератној Италији. Предуслов за добијање посла је поседовање бицикла, тако да његова супруга Марија односи свој мираз у залагоницу како би добили потребан новац за куповину бицикла. Антонио је задовољан јер ће коначно успети да се запосли. Док је лепио плакате неко му је украо бицикл и, будући да му полиција није помогла, са сином Бруном полази у потрагу за крадљивцем...
Филм је награђен Почасним Оскаром 1949. Сложићемо се са Душком Јевтовићем који каже у коментару на текст о филму који је писала Јеленa Жaрић (PULS): То је филм који је од почетка до краја уметничко дело и рађа осећања љубави и самилости за јунаке који су нам блиски, попут јунака из књига Достојевског, Балзака или Бранка Ђопића. То је свет из наше душе, кога више не налазимо у стварности јер је постала огољена...
Зато је важно подсећање на Крадљивце бицикала, јер свакодневно морамо бити у додиру са оним што је вечно, што нас стално враћа истини, правди и лепоти, једном речју: Богу, да не би залутали и изгубили се у пролазности.
ПОРУКА
Марио Лигуори (САМО УБИСТВО): Кад нема чињеница, све је обична претпоставка.
ЈАВНИ ЧАС ШКОЛЕ ГИТАРЕ- ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
Јавни час школе гитаре
Javni cas skole gitare- VIDEO SNIMAK
ПРЕПОРУКА КЦК - јун 2020. - ДЕЗИНФЕКЦИЈА КУЛТУРОМ
КЊИГА
Годоов дублер, аутор Душан Видаковић (1969), издавач Алма, Београд, 2019. Хаиђин, писац ове невелике књиге хаикуа која се сама препоручује за читање насловом и сведеношћу форме, дакле, Душан Видаковић, ( песник, новинар, посвећеник културе који живи у Ваљеву а објављује књиге и у Пољској , у Словенији...) приближава нам позоришну сцену откривајући је са наличја. Разоткривајући, заправо оне невиђене делове те скупе играчке која се зове ПОЗОРИШТЕ, демистификује гламур и патетику коју сцена неминовно поседује али истиче свевременост и неуништивост те уметности која опчињава, заводи, подиже и руши оне који закораче у њене одаје, оне који јој припадају.
Књига о позоришту а обликована од поезије и то оне сведеног стиха: хаику.
Неко ко познаје сцену и око сцене, ко је види изнутра, упућује нас у смисао те игре која се непрестано негде понавља и потребна је човеку. Ма колико та игра била саткана од ироније, обрнуте логике и чекања.
А писац је Годоов дублер. На пример. Тако можемо објаснити наслов јер ова поезија сама себе објашњава у потпуној целини изговореног.
Затворене у хаику рам ове слике су морале да проговоре пуним смислом, па и вишесмислено. Аутор се прилагодио старој јапанској форми (17. век) која је овог пута превазишла место и време настанка па и строга правила форме (три стиха, 17 слогова) и постала хаику афоризам. И то позоришни. И животни, потом. Зато што је позориште – живот упакован у сценографију, рикванд, нешто иза и нешто испред завесе... Негде између претпремијере и премијере. На рођендану /ћелаве певачице –/ Годоов двојник. Или: Сабирни центар./ Праизведба флешбека/ античке тезе.
КЊИГА ЗА ДЕЦУ
Судбина једног Чарлија, аутор Александар Поповић, издавач Пчелица. Књига је имала много издања. Аутор, познати књижевник, велики драмски писац, Александар Поповић, део своје уметничке вештине и маште преточио је и у приповест о мачку Чарлију, у књигу која је омиљена многим генерацијама читалаца и која носи те ванвременске поруке и опчињава заувек... У овом роману писац се опредељује за традиционалне мотиве које провлачи кроз приповедање на модеран начин: живот мачка Чарлија је испуњен пустоловинама, он напушта мајку, путује бродом у Напуљ, упознаје девојчицу Виолету, стиже до циркуса, потуца се очајан на разним местима, осваја срца напуљских мачака... смењују се авантуре, радост, туга, смех... Прича о Чарлију је преточена и у позоришну представу, то је, да поновимо, омиљена литература, па и лектира многих школараца, а обавезна књига у библиотекама многих читалаца који су уз њу одрастали... Једна од оних књига за све узрасте.
Филм
Случајно тата/Одједном тата, Demain tout commence, 2016, редитељ: Hugo Gélin. Глумци: Omar Sy, Clémence Poésy, Antoine Bertrand. Филм је сниман у Француској и Енглеској, комедија која ће вас и насмејати и дирнути до суза. То је прича о Самуелу који живи безбрижно и без обавеза на француској ривијери све док не сазна да има кћер коју му оставља бивша девојка Кристин. Он се сналази са дететом сам и покушава да пронађе Кристин у Лондону, у томе не успева, али добија посао водитеља на локалној телевизији... Године пролазе и он постаје пажљив и нежан отац... Наравно, дешавају се неочекивани обрти и расплет који овај филм чини веома занимљивим. Филм који се памти и гледа више пута.
ПОРУКА
Душан Видаковић ( хаику из Годоовог дублера): Позориште је/ свуда око нас. Ваљда/ и у театру.
ČEKAJUĆI TEATAR drugi deo- DEZINFEKCIJA KULTUROM
Napraviti adaptaciju drame u film uopšte nije jednostavna stvar. Usudio bih se reći da je adaptacija stripa (jako česta pojava danas) daleko lakša. Strip ima svoj kolorit, likove veće od života i radnju iscepkanu na scene, nešto daleko atraktivnije za ekran.
Drama je kruta forma, zaokružena, teži savršenstvu. Sve te osobine jedan filmski scenario ne bi sebi smeo da dozvoli jer je svakog trenutka u službi režisra i filma, scenario uvek ostaje samo segment celine od koje zavisi.
Zato većina dramskih adaptacija samo naliče na film i više su samo predstava snimljena kamerom.
Neko koga bih izdvojio kao nekog ko je znao da pronađe alhemiju i balans između ove dve forme je veliki autor, tvorac sada već mnogih klasika, japanski režiser Akira Kurosava. Evo i tri njegove značajne adaptacije.
RAN (1985)
Ovde ćemo se ponovo vratiti i na Šekspira to jest konkretno, kralja Lira. Ovde je slavni režiser maksimalno iskoristio potencijal engelskog dramskog pisca i preneo ga u feudalni japan (veliku Kurosavinu inspiraciju). Visoki govor elizabetanske drame savršeno se uklopio u oštru japansku misao, njihove kanone i tradiciju. Kurosava je još dodao na muškom principu zamenivši kćerke kralja Lira za sinove Lorda Hidetora tim podvukavši patrijahalnu pretendenciju japanske kulture.
Scena u Liru kod Šekspira, čije je rešenje uvek zadavalo muke na pozornici, u filmu Ran ovde dobija na svojoj širini i lepoti. To je scena polja. Ceo ovaj film teži ka širini i veličini prazne misli, potpuno različito od sledećeg filma koji ćemo pomenuti.
TRON KRVI (1957)
Adaptacija Šekspira takođe, ovog puta Magbeta. Ovo je drugačiji film, intiman, u proseku jedva da imaš dva glumca u kadru a i kada ih imaš više, razbacani su, raštrkani, sami. Jednu od najznačajnijih scena u drami, Magbetov monolog pred čin ubistva, glavni glumac, Toširo Mifune, prolazi u tišini gde nam krupni kadrovi njegovog lica i svedenost njegovih oštrih pokreta podjednako govore koliko i gusto pisane Šekspirove reči.
Ovo delo se oslobađa svog dramskog prototipa koliko u tome da menja prirodu svoje priče. Magbet govori o zlu i slepoj ambiciji, Tron krvi o strahu i paranoji koju bilo koji vid mnoći nosi.
DONZOKO (SA DNA) (1957)
Sa Dna je adaptacija istoimene drame Maksima Gorkog. Priča o grupi siromaha koji žive u rupi-đubrištu ispod grada u nemogućim uslovima. Najtačnije bi se moglo reći da je ovo drama stanja i karaktera a ne radnje jer radnje i nema. Likovi koji su tu, oni postoje, oni pate i oni umiru ili bivaju oterani, bedni u svojoj pasivnosti čekaju kraj.
Lepota ovog dela je u piktoresknosti likova, njihovim snovima i sudbinama koja čini živim i ne sumornim, lepota života koja uvek nađe pukotinu da se promoli.
Za razliku od svih ostalih dramskih adaptacija koje se trude da dramu približe ovom našem veremenu i mentalitetu, Kurosava drame vraća u prošlost, u epohu koju on itekako dobro poznaje i time delo lišava ukusa modernog i pomodnog. On posvećuje ceo film univerzalnom stanju čoveka i njegovoj patnji, koja se kroz vremena ne menja. Dok njegovi likovi prerastaju arhetipe koje predstavljaju, postaju prave lilčnosti sa kojim a saosećamo i proživljavamo katarzu.
4. јун – Међународни дан деце жртава насиља „Скровишта и слободишта“,ОШ „Свети Сава"
Позоришна представа „СКРОВИШТА И СЛОБОДИШТА“
Пројекат АНА
ОШ „Свети Сава“
Поводом Међународног дана деце жртава насиља, 4. јун, Културни центар ће за своје кориснике онлине приказати позоришну представу „СКРОВИШТА И СЛОБОДИШТА“, која је заправо резултат преданог рада професора ОШ „Свети Сава“, Сандре Максимовић са децом у оквиру пројекта „АНА“, а који подразумева слободну обраду књиге „Дневник Ане Франк“. Представа је производ заједничког дечијег рада и причом о Анином животу у скровишту, проналазе и себе у овом времену модерне технологије и заборављене људске вредности.
Дневник Ане Франк је дело Ане Франк, која је једне од жртава Холокаустао и књига је објављена од стране њеног оца Ота 1947. Као прогоњени јевреји, породица Франк се пред нацистима сакрива у тајним просторијама фирме њеног оца у Амстердаму и кроз њен дневик сазнајемо како се мала Ана борила са недаћама рада и насиља.
