Уметност Стрипа

STRIP1

BR 5.

Japan je progresivna zemlja izolovana od ostatka sveta i nije ništa neobično da se tamo stvari razvijaju različitim tokom nego drugde. Strip naprimer ima svoj početak na samom Japanskom ostrvu, još od 16. veka, bile su to ilustovane knjige sa radnjom  kroz slike koje su se ređale s’ desna na levo kao što mange danas rade. Neke od tih ilustracija bile su uputstva za borilačke veštine, neke su bile priče sa životinjama nalik basnama, političke satire ali sve do jedne trpele su stilizaciju tipičnu za Japan: jasno definisane poze tela, elegancija pokreta, uprošćeno portretiranje koje u delu ulazi u manir i u 80% slučajeva: apstraktna pozadina ispunjena šarama nalik na islamsku umetnost.

Uopšte gledano, ako proučavamo moderni manga strip i anime crtani, videćemo da koliko god da ih ima, da je crtež uvek iste stilizacije. Prosto zna se kako se crtaju manga likovi i postoje čitavi kanoni kako se to radi, nema odstupanja osim kada je autor toliko autentičan da to prosto štrči iz njega (mange One Piece i Jo Jo Bizare adventure su sjajan primer za to). Japanska umetnost je duboko vezana za tradiciju i japanski umetnici svoje uticaje niti kriju niti menjaju već ih sa ponosom nose u svojim delima. Takav je mentalitet cele japanske nacije i MANGA i ANIME su možda najtipičniji primeri toga.

Trenutak u istoriji kada je japanski manga strip okoštao u svom stilu je period između Dva svetska rata, u umetnosti poznat kao Art Deko. Strip je bio već ustaljena forma ali ne toliko kao satira ili politički komentar kao u zapadnoj evropi i americi već kroz umetnost za decu i to za devojčice. Naime, Japanska forma Shojo, to jest Shojo Manga, manga za devojčice, predatira Shounen, mangu za dečake skoro trideset godina. Takvih žanrova inače nema nigde drugde u svetu.

 Shojo Manga po sebi je lagana strip forma posvećena lepoti više nego akciji i dinamici sa uglavnom bajkovitim i socijalnim elementima.  Art Deko, umetnost koja je tada osvajala svet, poznata po svojoj težnji ka lepom i skladnom lako je našla uporište kod ilustratora i crtača u Japanu. Umetnik koga ćemo izdvojiti biće Juniči Nakahara, dizajner i ilustrator od koga potiče današnje crtanje manga očiju.

 

05 strip 01 05 strip 02 

05 strip 03

05 strip 4

КОЛАЖ ПРОГРАМ ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА КРУШЕВЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Поводом 14 октобра, Дана ослобођења града Крушевца, крај Споменика Црвеноармејцима на Расини, бројне делегације положилe су цвеће и венце и одали почаст погинулим руским војницима за ослобођење Крушевца. Културни центар Крушевац је приредио културно уметнички програм у ком су учествовали Сања Ивановић  и Марко Милићевић.

 

  

  

  

Čekajući Teatar 20

Dramu po kojoj je pravljen film za ovu nedelju pisao je Judžin O’ Nil davne 1920. godine. Govori o potrazi za ljubavlju, o praštanju sebi i drugima a pritom je i crna komedija i svi likovi su alkoholičari. Svidela nam se najviše zbog jedne stvari, dokazala je iznova da su prava umetnička dela uvek aktuelna jer objašnjavaju čoveka koji se ne da objasniti a opet se ponavlja i ulazi u ista ljudska stanja kao i svi pre njega.

Kada kažemo katarza, obično mislimo na osećanja prouzrokovana uzvišenim ako ne i tragičnim. Celu tu viziju mi vučemo još od Aristotela i njegove knjižice „Poetika“ koja je i dalje prva na listi za proučavanje lepote u svetu. „Poetika“ čak nije ni sačuvana cela, fali čitavo jedno poglavlje za komediju a u komičnom itekako ima katarze. Za argument se možemo slobodno poslužiti rečima velikog rimskog komediografa, Terencija koji kaže: „Čovek sam i ništa mi ljudsko nije strano.“ U tragičnom mi gledamo ljude kakvi želimo da budemo i čistimo se kroz bol njihovih neuspeha dok u komediji vidimo ljude kakvi ne želimo da budemo ali ipak jesmo. Mi, kroz komediju negativne elemente sebe osvešćujemo i iz sebe istiskujemo, kao čireve pune toksina, ako je katarza čišćenje, komedija u tome briljira. Nekada u tome nije prijatna ali nije ni ribanje glave zbog vašaka u fizičkoj higijeni.

Ana Kristi (Anna Christie) 1930 u režiji Klerensa Brauna

                Devedeset godina kasnije, ovaj film je sasvim gledljiv i zabavan. Može tome da zahvali dobrom tekstu i dobroj glumi. Greta Garbo je naročito zablistala u svojoj ulozi koja je sama po sebi značajna jer je dala glas čitavoj populaciji žena koje to nisu imale zbog svog marginalnog statusa. Ne bismo ulazili u sam film iz želje da ga i vi sami proživite neposredno. Dovoljno je reći da je stari mornar imao kćerku koju je, još kad je bila mala, napustio...

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

 

Програм културних дешавања за ОКТОБАР 2020.

mini_oktobar  ispravka 2020.jpg

У Медија центру КЦК, одржана је конференција за медије поводом представљања

програма Културног центра Крушевац, предвиђених за месец октобар. Изузетно богат

културни садржај представиле су уреднице Рајна Алексић Маринковић и Слађана

Обрадовић. Руковођени препорукама у борби против COVID 19, Владе Републике

Србије и Кризног штаба нашег града, уреднички колегијум испланирао је сва

дешавања са максималним поштовањем прописаних мера заштите.

Октобар је месец обележавања значајних датума везаних за наш град (Октобарске

свечаности града Крушевца), Сајам књига и издаваштва, као и за Дечију недељу која

се обележава широм света, а ове године под слоганом ”Подељена срећа два пута је

већа”.

 

 

 

Опширније...

ПОЕТСКО МУЗИЧКИ ПРОГРАМ У РАДИЈУ ЖИВЕ МАЛИ ЉУДИ

 

Културни центар Крушевац у уторак 06.10. у сарадњи са Радио телевизијом Крушевац, Удружењем пријатеља деце и Епархијом крушевачком припремио је програм

ПОЕТСКО МУЗИЧКИ КУТАК као поклон радио Крушевцу који ове године обележава велики јубилеј – 50 година рада.

У програму су учествовали полазници драмског студија „Бата Миладиновић“ Културног центар Крушевац и Плесна школа Културног центра Крушевац. Програм је изведен као радио емисија пред публиком уживо

mini_sladja 1.JPG  mini_sladja 2.JPG

mini_sladja 4.JPG  mini_sladja 5.JPG

 

Čekajući Teatar 19

Film rađen po predstavi koji imamo za ovu nedelju ima istorijsko-politički kontekst kao i svi prethodni (ili kao i svaki film), ali takođe priča priču o jazu generacija i promašenim ideologijama o čemu ćemo sada pričati jer nema ko drugi. Očekujte da ćemo izaći iz sigurne zone akademskog teksta i biti čak ironični.

Grubo računano, na svaku moralno ispravnu, progresivnu generaciju u jednoj naciji idu tri propale, moralno razvratne. Od te tri generacije, koje dolaze posle jedne valjane, svaka sledeća je gora nego prethodna. To je sve u redu, ne sekirajte se. S’ vremena na vreme desi se promena svesti u društvu i onima, koji taj vihor promene dožive, je suđeno da bivaju heroji tog i budućeg vremena, da diktiraju pravila i postavljaju ideologije do sledeće promene. Ideali, naravno, rade samo dok promene traju a pravila ostaju da zlopate stanovništvo. Svako sledeće koleno pokušava da dosegne herojstvo i veličinu onog zlatnog momenta u bliskoj istoriji i ne uspeva jer nema kako i nema gde. Frustrirani naslednici maltretiraju svoje potomke da dosegnu snove koje oni sami nisu sposobni da iznedre, prave još veći jaz generacije, bez ikakvog autoriteta i sve manje ideala sve dok nekom ne pukne film i onda ciklus kreće ispočetka.

Kod nas, u Srbiji, se poslednja zlatna generacija desila za vreme Drugog svetskog rata i obnove zemlje iz pepela, mi te ideale i dan danas cuclamo. Ja sam, recimo, druga generacija od te i očekujem da će mi deca biti gora od mene, ali ponavljam, BEZ PANIKE, deo smo ciklusa, uključeni u proces a ovo dekadentno vreme bez autoriteta je kao stvoreno za stvaranje umetnosti.

Smrt trgovca (Death of a salesman) 1985, režija Volker Šlondorf

Ovo je film pravljen po drami Artura Milera, u pitanju je porodična građanska drama kojoj naslov odaje tragičan kraj. Priča je ispričana laganim tempom i sa puno topline tako da vam ova uvek aktuelna tema neće toliko teško pasti. Svaki dalji komentar ostavljamo vama dok gledate film.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

 

UMETNOST STRIPA

Br 4: Zvezde Hoganovog sokaka

Popularizacija stripa kreće u Americi pred sam početak dvadesetog veka. To je prvenstveno bilo uslovljeno napretkom veštine štamparstva, naročito razvojem tehnike bojenja, ali i razvojem građanskog društva i pojavom senzacionalizma.

Osoba možda najviše zaslužna za upliv strip umetnosti u svakodnevni život nije ni autor stripa niti umetnik već magnat, političar i kontraverzni biznismen tog vremena, Vilijem Randolf Herst, čovek koji je danas ponajviše ostao upamćen kao ispiracija za glavnog lika u filmu, Građanin Kejn u režiji Orson Velsa.

Herst, inspirisan velikim novinskim agencijama iz Njujorka, koristi svoje porodično bogatstvo i otkupljuje firmu iz San Franciska. Njegove novine stupaju na scenu kroz velika vrata, pisci koje odmah zapošljava su gromade kao što su Džek London, Mark Tven, Embrouz Birs. Hersta od početka ne interesuje objektivno novinarstvo, traganje za istinom, njega interesuje što veća publika. Ubrzo je imao lanac novina u 24 grada širom SAD-a i strip je odigrao veliku ulogu u tome.

Godine 1895. u časopisu New York World krenuo je da izlazi strip pod nazivom Hoganov sokak čiji je autor Ričard Okault. Strip je zauzimao čitavu stranu i bio u jednoj slici, ubrzo se ustalio u časopisu. Pričao je o siromašnoj četvrti u Njujorku i njegovim stanovnicima, u početku je bio razbribriga i način da se čitaoci odmore od teških tema. Od šarenolike družine koja je obitavala u Hoganovoj uličici, jedan je postao miljenik publike i fenomen. Bio je to nestašan dečak u žutim ritama, ošišan na ćelavo zbog vašaka. Od 1910. , kada Herst preuzima časopis, žuti klinac postaje glavni lik i iz Njujorka ide u svaki kutak SAD-a.

Značaj tog stripa je višestruk. Prvo, to je prvi strip koji ima balon sa tekstom, nešto što je danas itekako ustaljeno. Drugo, „Žuti Klinac“ kako se strip kasnije zvao postaje sinonim za tabloide, novine koje se bave skandalima i špekulacijama kojima je Herst bio sklon, otud izraz „žuta štampa“. Stripovi koji su izlazili kod njega imali su likove iz naroda. Mišljenja tih imaginarnih likova uticala su na javno mnjenje i od tada pa do dana današnjeg strip umetnost ima političku težinu.

 

ПРЕПОРУКЕ КЦК 32

КЊИГА

КРАТКО ПИСМО ЗА ДУГИ РАСТАНАК, роман, аутор: Петер Хандке. Наслов оригинала: Der kurze Brief zum Langen Abschied. Превео са немачког: Жарко Радаковић. Издавач: Laguna, 2020. Још један роман овогодишњег нобеловца.  Вреди га још једном споменути  (о П.Хандкеу смо већ писали у Препорукама) али овог пута као аутора  дела  које у наслову носи контрапункт и најављује необично путовање за читаоца који крене са безименим јунаком, младим Аустријанцем по Америци, откривајући и мала, такорећи скрајнута места и путеве. Поред  тога што ће обићи  препознатљиве и чувене градове (Њујорк, Филаделфија) он  ће обићи и резервате у којима још има Индијанаца,  непрестано путујући, мењајући хотеле, доживеће  Америку  у разним крајностима, променама расположења, сусретима са најразличитијим људима... Затим   у Орегону, у планинским крајевима, посећује свог брата, дрвосечу чији живот сагледава из даљине без сусрета, одлази на обалу Тихог океана  где ће срести своју жену и то је тај дуги растанак који се дешава у њему кроз читав роман... То јесте љубавна прича, заправо критика-хроника брачног живота у једном делу, о томе како је нестала љубав а почела нетрпељивост да би се супружници пред коначним разлазом нашли у кући у Бел Еру у Калифорнији са филмским редитељем Џоном Фордом који ће кроз разговоре да им помогне да тај чин растајања доживе мирно и објасниће шта је Америка, како размишљају Американци, за разлику од Европљана. Он  одговара на Јудитино  питање   Зашто кажете ми, а не ја ?  Ми Американци кажемо ми чак и кад говоримо о својим личним стварима... То је можда отуда што је за нас све што чинимо део неке заједничке јавне акције. Заправо, Џон Форд, као ванвременски редитељ, својом појавом, мудрошћу и погледом на свет, завршава тај филм, ту причу, овај роман, онако како је најбоље, налази  право решење за крај.

 

КЊИГА (за децу и одрасле)

Таван мога деде, песме, аутор: Слободан Станишић. Издавач: Српска књига, Рума, 2007.Писац романа, прича и поезије за децу, добитник многих књижевних награда, Слободан Станишић, отворио је књигом Таван мога деде, читав свет   (не)обичних   ствари, догађаја и појава које је сагледао из   посебног угла, однекуд из детињства које још увек осветљава пут одраслом човеку а младим читаоцима указује на лепоте и чуда живота, природе, на ситнице које се памте и обележавају време које је прошло. Књига је подељена на целине које носе наслове: КАЛЕНДАР, ЛОВИО САМ ПЕСМЕ, МЕЂУ СОЛИТЕРИМА, ИЗЛЕТИ, ПЕСМЕ ИЗ СВЕМИРА, ЧУДНЕ ПЕСМЕ  ЧУДНА КЊИГА. На том тавану успомена човек учи шта је заправо важно и шта остаје кад све прође, остају лепи тренуци проведени са неким ко нам је драг, ствари за које нас везују сећања, остаје царство великог света тишине, тај дедин кутак стари који небеским спокојством блиста.

 

ФИЛМ

СУРФЕРИ, наслов оригинала: Chasing Mavericks, амерички филм, биографска драма, према истинитој причи, снимљен 2012. Редитељ: Curtis Hanson. Глумци: Gerard Butler, Elisabeth Shue, Jonny Weston, Abigail Spencer, Leven Rambin, Scott Eastwood. Узбудљив филм о сурферу Џеју Моријартију (ту захтевну улогу упечатљиво је одиграо Jonny Weston), петнаестогодишњи Џеј је посвећен сурфовању и озбиљно, темељно се припрема за савладавање таласа и борбу са природом. Невероватна храброст, вештина и упорност одликују момке који сурфују на таласима,често се нађу под водом и испитују границе људских способности у сусрету са снагом океана. Џеј открива да се митски Меверикс, један од највећих таласа на свету, налази само неколико километара од места где он живи у Санта Крузу и да он заиста постоји. Легендарног сурфера, Фростија Хесона (игра га познати глумац и музичар шкотског порекла, Gerard Butler)Џеј придобија својом вештином и упорношћу, успева да га убеди да га научи како да преживи јахање на великом таласу. Они постају пријатељи а подвиг кроћења Меверикса јесте невероватно искуство за обојицу. Свакако су за памћење сцене мајсторски снимљене на мору у којима се види сила природе у сусрету са одважношћу и способностима човека, инспиративне су за гледаоце, али у исто време представљају и опомену да треба поставити границе и поштовати живот.

ПОРУКА

Слободан Станишић (песма О чему можда размишља градско дрво кестеново):

Свака је ливада

мала планета,

свако је дрво

витка ракета,

врх сваког цвета

кров малог света...

                                                                                                                                                                        Јелена Протић Петронијевић, уредник књижевног програма КЦК

 

Čekajući teatar 18

Da bismo povezali temu i ovonedeljni film moraćemo da pišemo o kapitalizmu i komunizmu.

Amerika, još od Drugog svetskog rata kada se vaspostavila kao supersila, ima problema da priča o svojim unutrašnjim problemima. To je potpuno logičan sled okolnosti, 1945. na tabli sveta ostala su samo dva sposobna igrača, SSSR i SAD, dve zemlje sa uređenjima i ideologijama naizgled nepomirivim. Obe zemlje, pored toga što su bile vodeće vojne i ekonomske sile, bile su i kulturni giganti tako da se Hladni rat vrlo brzo proširio na propagandu, medije pa i umetnost.

Film, umetnost najbliža širim narodnim masama, ispaštao je sa obe strane fronta. Ruski film je otišao na selo, u fabrike, slavio je radnika-ratnika, modernog heroja post-Marksističkog doba. Američki film, sa druge strane, postaje duboko religiozan, patriotski nastrojen. Američki san, koga su prethodna pokolenja umetnika itekako odbacila, sada se vraća u punom sjaju, njihovi heroji postaju pravični, pravdoljubivi, čuvari vrednosti, branitelji slabih, mudri toliko da uvek razlikuju istinu od gluposti i obavezno oportunisti. Sa obe strane fronta cenzura je bila strašna i može se slobodno porediti sa inkvizicijom.

Raspadom SSSR-a, stvari se naglo menjaju, ne toliko zbog promene politike obeju država koliko zbog presije i depresije umetnika koji su decenijama gledali trule i nesavršene sisteme u nemogućnosti da išta promene.

Glengarry Glen Ross (1984) u režiji Džejmsa Folija

Istoimena drama Dejvida Mameta je već pokupila sve nagrade pre nego što je film izašao. Neprevodiv naslov, naizgled kriptičan, savršeno objašnjava ovaj film, u pitanju je ime kompanije koja je nastala spajanjem dveju firmi. Naslov uopšte nije seksi ali nije ni jedan element filma. Cela glumačka postavka je muška i pritom vrhunska. Svet o kome film priča je surov, ekstremno patijahalan (najstrašnija od sjaset uvreda u filmu je „Ti nisi muškarac!“) . Žrtve tog patrijahalnog sistema su baš ti muškarci, osakaćeni svojojm muškošću, osuđeni na nemoral i predatorsko ponašanje. Ovaj izvanredni film jasno govori šta se desi kada novac postane vredniji od ljudskog života.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

 

ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА 2020.

Позоришни студио „Бата Миладиновић“ Културног центра Крушевац на отварању 33. изложбе меда, пчелињих производа, пчеларског прибора и опреме под називом ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА КРУШЕВАЦ 2020.

2021  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates