UMETNOST STRIPA br.3

Br. 3

U prethodnom broju pomenuli smo da je strip, u svojoj formi, nastao još u dvadesetim godinama pretprošlog veka. Od tada pa do samog praga dvadesetog veka strip je kao delo postojao, ali nije je bio jasno definisan niti cenjen da bi imao značaja za istoriju ili istoriju umetnosti. U tom periodu, strip oblici uglavom su podvođeni pod karikaturu koja je u 19. veku bila naročito cenjena i probijala put ka umetnosti. Zbog svog značaja i uticaja na strip reći ćemo par reči o karikaturi kao likovnoj formi.

Karikatura je stara možda koliko i likovna umetnost. Aristotel je još u svojoj „Poetici“ pisao o slikarima antičke Grčke koji u svojim delima prikazuju ljude gorima nego što jesu i to povezuje sa dramskim oblikom komedije koja to isto radi. Karikatura je, dakle: Likovno delo, visoko stilizovano u nameri da karikira naslikano to jest nacrtano, delo koje ističe mane i nesavršenost zarad komike ili ideološkog stava.

Sam Aristotel ne mari mnogo o karikaturi, za njega su umetnosti koje čoveka prikazuju boljim daleko superiornije i takav je bio stav čovečanstva sledećih 1700 godina sve do razvoja Gutembergove prese i grafičke umetnosti. Onog trenutka kada štampanje postaje opcije, po prvi put likovna umetnost biva dostupna narodu a sa dostupnošću raste i potražnja samog naroda za umetnostima njemu bliskim. Karikatura se prosto javlja kao medij koji se obraća svima. Vrlo brzo po izumu štamparije, objavljuju se prve novine, a sa novinama dolaze ilustracije i tako karikatura postaje svakodnevnica novog građanskog društva.

Karikatura u svojim štampanim počecima prvo biva samo karikirani portret, komički prikaz određene osobe, svojim usložnjavanjem ona dobija svoj specifični jezik i simboliku pa možemo videti kako na slikama nisu samo konkretne individue već atropomorfni prikazi zemalja, religija ili čak i apstraktnih ideja.

Autor koga ćemo ove nedelje pomenuti je francuz Onor Domije, crtač i grafičar sa početka 19. veka. Njegova dela jesu na međi stripa i karikature jer njegove karikature imaju često i tekst i radnju. Značajan je kao vrhunski umetnik koliko i kao hroničar svoga vremena.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

8. САБОРОВАЊЕ

У прелепом амбијенту порте Цркве Светог Пантелејмона у Пепељевцу, 21.09.2020.године, одржано је oсмо по реду Саборовање.

Поред етно изложбе домаће народне радиности и зготовљених јела на старински начин,коју су припремили чланови Куд-ова :

- „Бела Рада“ из Мешева

- „Ћуковац“ из Великог Шиљеговца

- „Герасим Вујић“ из Коњуха

- „Расина“-Велики Купци

- „Миодраг Јаковљевић-Јакша“ из Велике Ломнице

- „Пепељевац“ из Пепељевца

По први пут је одржана и ликовна колонија на којој су учествовали уметници из Крушевца и околине:

-Горан Ћеличанин, Ђорђе Јоковић, Драгана Марковић, Ана Јовановић, Сања Луковић, Милка Лисинац, Ђорђе Милинковић, Марко Атанацковић, Снежана Јаковљевић и Зоран Анђелковић.

Одржан је и пригодан културно уметнички програм на коме су учествовали чланови Куд-ова: „Расина“, „Миодраг Вучковић“,„Герасим Вујић“ и „Пепељевац“.

Организатор манифестације је Културни центар Крушевац, Црквена општина Пепељевац и Куд „Пепељевац“ из Пепељевца.

 

  

  

 

Čekajući teatar 17

Danas i narednih nedelja bavićemo se savremenom dramom to jest građanskom dramom koju smo u više navrata ovlaš dodirnuli ali nikada valjano raščlanili. To je dramski oblik koji u duhu i temi više liči na tragediju čiji likovi više nisu heroji, zlikovci i aristokratija kao što je Aristotel predlagao već su pripadnici građanskog pa i svakog drugog staleža. U praksi to znači da se te drame ne bave delima i nedelima već likovima, njihovim unutrašnjim svetovima i njihovim međusobnim odnosima. U tim delima sudbina i bogovi nisu više bili ti koji su uslovljavali tragediju već su to bili društvo (kao kod Ibzena), istorijski momenti (kao, naprimer, kod Čehova) ili bi tragediju likovi pravili sami sebi (kao što je Strinberg voleo da radi) ili bi tragediju donosili jedni drugima („Pakao, to su drugi“, što bi rekao Sartr).

Razlog zašto smo baš ovaj tip drame nazvali savremenom na početku ovog teksta je zato što se danas ovaj oblik najviše ceni i kod kritike i kod publike iako ima modernijih formi. Kada danas kažemo „drama“ misleći na filmski žanr, mislimo na baš to: građansku dramu.

Film koji danas uzimamo kao primer nije ni prvi ni poslednji već je zrelo delo majstorskog pisca izrežirano od strane režisera, majstora za ljudska stanja, koji je sjajno predvodio vrhunski glumački tim.

Odmetnički soj (The fugitive kind) 1960 u režiji Sidni Lumea

Ovo je filmska adaptacija čuvene drame Tenesi Vilijemsa „Silazak Orfeja“ napisane 1957. Radi se o malom gradu na obodu Misisipija izjedenog rasnom mržnjom i ljudima koji su tamo zalutali. Bez obzira na temu, u ovom filmu jedva da ima „obojenih“ uloga, postoji samo lik nemog (i verovatno poluludog) šamana koji prodaje amajlije ali to zapravo i nije bitno, mržnja pojede pre one što mrze nego one koji bivaju mrženi.

Glavne uloge nose Marlon Brando i Ana Magnani koji su izvanredni u svojim ulogama koje ne bismo više ni pominjali u našem članku da u Vilijemsovoj drami za lika Valentina (koga Brando igra) nije napisao da je lep, zgodan i markantan toliko da ima problema u životu. Posle Branda, koji je tada bio u najboljim godinama, teško da iko na velikom ekranu može da bude lepši, fascinantan detalj za svakog izučavaoca estetike.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

UMETNOST STRIPA br.2

Br 2

Kada bi smo pokušali da definišemo strip posmatrajući samo njegove spoljne elemente, došli bi smo do sledeće definicije: To je skup slika koje u određenom nizu grade priču. Sve napisano je istinito ali ovu definiciju strip deli sa još dve umetnosti, sa filmom i animacijom. Razlika između ovih umetnosti je što film i animacija slike ređaju kroz vreme i samim tim formiraju iluziju pokretne slike u oku posmatrača. Strip to radi i prostorno i vremenski, on postavlja slike u kompoziciju kojom uslovljava čitaoca na određeni redosled posmatranja iz koga gradi narativ. U svom odnosu sa publikom, strip je mnogo više srodan sa književnošću sa kojom deli fabulu i slikarstvom sa kojim deli materijale i tehnike.

Prvi strip ili

Vesela družina Rodolfa Topfera

Postoji mnogo teorija o tome kada je nastao strip i uglavnom se vezuju za početak dvadesetog veka. Tek poslednjih godina , uz napredak informacionih tehnologija, mi smo dobili mogućnost da zađemo dublje u prošlost i sagledamo korene ove umetnosti. Najstarija dela do sada nađena, koja imaju sve elemente stripa kao forme, jesu dela Rodolfa Topfera, Švajcarca, pedagoga, slikara i pisca, manje poznatog predstavnika romantizma.

Rodolf je svoja dela prvo pisao za sebe i prijatelje, kao vid salonske zabave. Obično bi to bile pričice u slikama ne veće od jedne strane, dva reda sa po dve, tri slike. Tek na nagovor svog dobrog prijatelja on izrađuje svoj prvi album za širu javnost pod nazivom „Avanture gospodina V.B“ („ Histoire de M. Vieux Bois“) koji je sadržao 30 stranica i bio jedna priča, jako slično današnjem formatu u kom se strip publikuje. Delo je napisano 1827 a objavljeno deset godina kasnije.

                Rodolof prijatelj koga smo pomenuli, nije bio niko drugi do Johan Vulfgang Gete, tvorac Fausta i mladog Vertera. Gete, čiji je prezir prema karikaturama (i svemu što lepotu izvrgava ruglu) bio legendaran ipak je imao oka da prepozna nešto novo i posve originalno. On ne samo što je podržao nastanak stripa već je zajedno sa Topferom razrađivao tekst i priču tako da Gete, uz titule genija, tvorca moderne književnosti i romantizma može ići i titula prvog strip urednika.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

 

UMETNOST STRIPA br.1

Pozdrav draga online publiko!

Dobrodošli u najnoviju kolumnu Kulturnog centra Kruševca „UMETNOST STRIPA“ koja će izlaziti nedeljno. Postoje razloga za ovaj naslov. Prvi, zato što je strip nova forma nedovoljno izučena od strane zvaničnih teorija umetnosti tako da će jedan od naših ciljeva biti da objasnimo strip i opravdamo njegovo mesto rame uz rame sa velikim formama kao što su film i književnost. Drugi razlog je zato što naslov prikazuje temu u širem smislu a naš plan je da budemo temeljni. Pisaćemo o stripu kroz istoriju i kroz prostor što znači da ćemo se baviti zemljama i gradovima koji su prestolnice ove umetnosti.

I ovo je dobra uvertira da uronimo u priču: Prestolnice strip kulture. Ima ih tri i tako ćemo ih deliti:

Američki strip. Na čelu sa Njujorkom. Biće tu priče o prvobitnim kaiš-stripovima objavljivanim po novinama, o nastanku super heroja, njihovoj popularizaciji kroz ratove i konflikte, o zlatnoj eri Marvela i DC-ja, o nastanku andergraund nezavisne scene i perverzijama Roberta Kramba, kao i o Američkom stripu danas i industriji koja vredi milijarde i još raste.

Evropski strip. Na čelu sa Parizom, zatim Londonom. Pričaćemo o prvim strip akademijama, o velikim autorima, i crtačima i piscima, koji su probijali put strip formi do vrhunske stilizacije i visoke umetnosti; o stripu kroz karikaturu; o vesternima koje je Evropa bolje radila od Amerike i na kraju krajeve i o angažovanom stripu i načinu na koji se on nosi sa temama kao što su socijalna pravda, siromaštvo, feminizam i mnogo šta drugog.

Azijski strip. Na čelu sa Japanom i Južnom Korejom. Ovo je tek priča za sebe prvenstveno zbog velikog kulturološkog jaza izmeću tih zemalja i svih ostalih. Tamo se strip zove različito, MANGA, i čita se drugačije, sa desna na levo. Kada pominjemo mangu moramo pomenuti njen autentičan stil crtanja koji datira još iz 16. veka, njen razvoj koji je usko praćen sa istorijom Japana, njene podžanrove koji su osvojili srce publike širom sveta (kao što su Meka, ili Isekai), i ne možemo da zanemarimo istraživanje seksualnosti kroz, temu koje se ostatak sveta stidi.

Toliko za sada. Sledeće nedelje pisaćemo o konkretnim delima.

Dramski urednik Nemanja Petronijević

 

Čekajući Teatar 15

Kada je film nastajao u svojoj prvobitnoj formi, on nije ličio na pozorišnu umetnost. Nije ni morao, nova forma slike u pokretu imala je itekako šta da ponudi, mogao si da ukradeš prizor bilo kakav, odakle god, i odneseš ga pred publiku. Film je bio prvenstveno vizuelna stvar, potpuno u duhu impresionizma koji je tada vladao u slikarstvu.

Prvu potrebu za pričom unutar filma otkrio je Džordž Albert Smit, pionir filma i između ostalog mađioničar. Primetio je da publika više uživa kada na filmu ima aktera i radnje, i zbog toga je krenuo da proširuje formu, stvorio prve primitivne žanrove, nalik tragediji i komediji. Takav film i dalje nije imao dodirnih tačaka sa teatrom, zbližavanje se odigralo više od trideset godina kasnije, dvadesetih godina prošlog veka sa napretkom tehnologije zvučnog filma.

Prvi zvučni film je bio javno prikazan još 1900. godine ali to je bila tehnologija previše skupa i robusna da bi bila korišćena u komercijalne svrhe. Tek 1920. godine izlazi Grifitov parcijalno zvučni film „Ulica snova“ koji će obeležiti novu eru filmske umetnosti. Kroz tu sporu tranziciju dešavaju se sledeće promene: glumac više nije neko ko je samo markantan i elegantnih pokreta, sada to mora biti i neko sa jasnim glasom, dobrom dikcijom i kapacitetom za pevanje. Filmska industrija koja još nije dotakla svoje prvo zlatno doba počinje da uvozi glumce školovane na pozornici a sa glumcima koji pričaju dijaloge došli su i dramski pisci, režiseri pa na kraju i teoretičari drame koji su film učinili pozorišnijim. Prosto je bilo logično da nastane prvi film rađen po pozorišnoj predstavi.

Veličanstvena Betsi (Glorious Betsy) 1928 u režiji Alana Kroslenda

Ovaj film je rađen po istorijskoj drami. Radi se o manje popularnom bratu Napoleona Bonaparte, Žeromu Bonaparti i njegovoj nesrećnoj ljubavi sa amerikankom Betsi Paterson, ljubavi koju je Napoleon, tadašnji imperator, osporio. Kao i većina hitova tog vremena, i ovaj je građen u meloramskom duhu, bogati kostimi, scenografije, ljubavna priča i naznaka tragedije. Glavne uloge igrale su zvezde nemih filmova i zvučni su bili samo segmenti pevanja i ključni dijalozi.

Dramski urednik Nemanja Petronijević

ПРЕПОРУКЕ КЦК 21

КЊИГА / за све читаоце који воле море, бродове и авантуру...

Тајфун, аутор: Џозеф Конрад. Наслов оригинала: Typhoon, ( Joseph Conrad). Издавач: Стубови културе, 2002. И овај, обимом невелики роман Џозефа Конрада (1857-1924) упућује на писца склоног авантуристичким темама, на некога ко добро познаје живот на мору, заправо живот поморца и догодовштине, буре и невоље које могу задесити посаду брода на великим   путовањима. У питању је животна прича, заправо, упечатљива епизода из живота поморског капетана, Ирца, Макхвера, са брода Нан-Шан и његовог првог официра Ђукса, као и читаве посаде која превози нешто робе и Кинезе, печалбаре који се после вишегодишњег рада у разним тропским колонијама враћају својим селима у области Фо-Кјен, како каже писц на почетку. Ништа на почетку путовања не најављује у какву буру и несрећу може упасти лађа у току предстојеће пловидбе, али управо се дешава то. Невреме, заправо тајфун који баца ову лађу и људе на њој у огромно искушење изгледа као непријатељ са много лица и непредвидљивим потезима од којих се треба одбранити. Писац приказује ту екстремну ситуацију и кроз психолошке портрете људи на броду, њихове реакције, изглед, национална и расна обележја, уз то,   не допушта нам да погодимо како ће се завршити агонија кроз коју сви пролазе. Вреди прочитати књигу и сазнати како је кроз буру прошла лађа Нан-Шан и како је разрешена авантура преплашених путника.

Читајући овај роман схватамо да је настао из искуства, што потврђује биографија писца Џозефа Конрада, пореклом Пољака, рођеног у властелинској породици близу Бердичева, у делу Украјине који се тада налазио под пољском влашћу, (право име аутора је Јузеф Теодор Конрад Навенч Коржењовски) али животне околности су аутора довеле до британске морнарице и он постаје неуморни морнар а затим и капетан многих бродова опловљавајући атлантска и пацифичка мора, афричке реке... да би сећања са путовања касније преточио у књиге које ће га учинити ванвременским писцем. За тридесет година књижевне каријере Конрад је написао тридесет романа и седам књига приповедака. Уз поменути роман препоручујемо и Конрадова дела (романе): Црнац са брода Нарцис, Линија сенке, Лорд Џим, Победа, Срце таме, Двобој, Ностромо, Тајни агент, Очима Запада.

 

ФИЛМ/ за гледаоце од 7 до...

Сањар, амерички филм, драма, 2005. Наслов оригинала: DREAMER. Редитељ: John Gatins. Филм који је већ постао породични класик. Снимљен према истинитој причи, због тога многе ситуације и релације међу ликовима у филму подсећају на савремени свет, на живот са финесама у породичним односима, пословним и другим проблемима које препознајемо.

Јунакиња филма, девојчица Кејл (Дакота Фенинг), бори се за свој сан, да поврате у трку, највећу трку коња у Америци, кобилу Sognar (Сањар) која је после тешке повреде ноге постала разлог многих бурних догађања у њеној породици од када је њен отац (Курт Расел) откупио од богатог и бескрупулозног власника (Дејвид Морс) и уз помоћ двојице Мексиканаца, коњушара и џокеја довео у стање да може поново да се такмичи. Кобила Сањар је од претходног власника већ била отписана не само као тркачки коњ, него је требало да буде успавана. Кроз велика искушења пролази породица мале Кејл, да би уз помоћ деде, великог познаваоца коњичког спорта (Крис Кристоферсон) ипак задржала Сањара. Девојчица постаје већински власник коња и читавог посла у којем треба одвојити много новца да би се само пријавили за највећу трку. Сви се покрећу, породица повезује искидане нити у међусобним односима, мајка (Елизабет Шу) подржава ентузијазам, вољу и љубав девојчице Кејл, подстиче супруга Бена који често губи вољу пред великим проблемима и неправдама капиталистичког начина размишљања оних који одлучују о судбинама и људи и коња у том спорту... На крају, уз велики труд, љубав, посвећеност, упркос ометањима од стране власника коња који је сматран за фаворита, стижу сви заједно до победе. Џокеј, Мексиканац Мет, побеђује своје страхове и трауме и заједно са моћном кобилом Sognar-Сањар стиже до невероватне победе.

Вреди, свакако погледати овај филм иако смо открили како се завршава. Порука је да се треба борити и када изгледа да је циљ неостварљив, треба се борити у сваком случају. Важан је мотив, пре свега, уз то жеља, воља, рад посвећеност, а највише помаже: љубав. Порука је, такође, да није новац једини услов успеха.

ПОРУКА

Капетан Макхвер: Има ствари које не можете да нађете у књигама! (Џозеф Конрад: Тајфун)

 

 

 

 

ИЗЈАВА ДИРЕКТОРКЕ КЦК ВИОЛЕТЕ КАПЛАРЕВИЋ У СУСРЕТ 1. СЕПТЕМБРУ, ПОЛАСКУ ЂАКА У ШКОЛУ

ПЕРФОРМАНС ПОЗОРИШНЕ ПРЕДСТАВЕ КУЛТУРОЦИКЛИН 2m

ВИДЕО ПРЕУЗЕТ ОД САРАДНИКА КЦК СЛАВИШЕ ПАУНКОВИЋА

https://www.youtube.com/watch?v=EqdWSZK2mM8

2021  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates