Почетна страна
Čekajući teatar 17
Danas i narednih nedelja bavićemo se savremenom dramom to jest građanskom dramom koju smo u više navrata ovlaš dodirnuli ali nikada valjano raščlanili. To je dramski oblik koji u duhu i temi više liči na tragediju čiji likovi više nisu heroji, zlikovci i aristokratija kao što je Aristotel predlagao već su pripadnici građanskog pa i svakog drugog staleža. U praksi to znači da se te drame ne bave delima i nedelima već likovima, njihovim unutrašnjim svetovima i njihovim međusobnim odnosima. U tim delima sudbina i bogovi nisu više bili ti koji su uslovljavali tragediju već su to bili društvo (kao kod Ibzena), istorijski momenti (kao, naprimer, kod Čehova) ili bi tragediju likovi pravili sami sebi (kao što je Strinberg voleo da radi) ili bi tragediju donosili jedni drugima („Pakao, to su drugi“, što bi rekao Sartr).
Razlog zašto smo baš ovaj tip drame nazvali savremenom na početku ovog teksta je zato što se danas ovaj oblik najviše ceni i kod kritike i kod publike iako ima modernijih formi. Kada danas kažemo „drama“ misleći na filmski žanr, mislimo na baš to: građansku dramu.
Film koji danas uzimamo kao primer nije ni prvi ni poslednji već je zrelo delo majstorskog pisca izrežirano od strane režisera, majstora za ljudska stanja, koji je sjajno predvodio vrhunski glumački tim.
Odmetnički soj (The fugitive kind) 1960 u režiji Sidni Lumea
Ovo je filmska adaptacija čuvene drame Tenesi Vilijemsa „Silazak Orfeja“ napisane 1957. Radi se o malom gradu na obodu Misisipija izjedenog rasnom mržnjom i ljudima koji su tamo zalutali. Bez obzira na temu, u ovom filmu jedva da ima „obojenih“ uloga, postoji samo lik nemog (i verovatno poluludog) šamana koji prodaje amajlije ali to zapravo i nije bitno, mržnja pojede pre one što mrze nego one koji bivaju mrženi.
Glavne uloge nose Marlon Brando i Ana Magnani koji su izvanredni u svojim ulogama koje ne bismo više ni pominjali u našem članku da u Vilijemsovoj drami za lika Valentina (koga Brando igra) nije napisao da je lep, zgodan i markantan toliko da ima problema u životu. Posle Branda, koji je tada bio u najboljim godinama, teško da iko na velikom ekranu može da bude lepši, fascinantan detalj za svakog izučavaoca estetike.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
UMETNOST STRIPA br.2
Br 2
Kada bi smo pokušali da definišemo strip posmatrajući samo njegove spoljne elemente, došli bi smo do sledeće definicije: To je skup slika koje u određenom nizu grade priču. Sve napisano je istinito ali ovu definiciju strip deli sa još dve umetnosti, sa filmom i animacijom. Razlika između ovih umetnosti je što film i animacija slike ređaju kroz vreme i samim tim formiraju iluziju pokretne slike u oku posmatrača. Strip to radi i prostorno i vremenski, on postavlja slike u kompoziciju kojom uslovljava čitaoca na određeni redosled posmatranja iz koga gradi narativ. U svom odnosu sa publikom, strip je mnogo više srodan sa književnošću sa kojom deli fabulu i slikarstvom sa kojim deli materijale i tehnike.
Prvi strip ili
Vesela družina Rodolfa Topfera
Postoji mnogo teorija o tome kada je nastao strip i uglavnom se vezuju za početak dvadesetog veka. Tek poslednjih godina , uz napredak informacionih tehnologija, mi smo dobili mogućnost da zađemo dublje u prošlost i sagledamo korene ove umetnosti. Najstarija dela do sada nađena, koja imaju sve elemente stripa kao forme, jesu dela Rodolfa Topfera, Švajcarca, pedagoga, slikara i pisca, manje poznatog predstavnika romantizma.
Rodolf je svoja dela prvo pisao za sebe i prijatelje, kao vid salonske zabave. Obično bi to bile pričice u slikama ne veće od jedne strane, dva reda sa po dve, tri slike. Tek na nagovor svog dobrog prijatelja on izrađuje svoj prvi album za širu javnost pod nazivom „Avanture gospodina V.B“ („ Histoire de M. Vieux Bois“) koji je sadržao 30 stranica i bio jedna priča, jako slično današnjem formatu u kom se strip publikuje. Delo je napisano 1827 a objavljeno deset godina kasnije.
Rodolof prijatelj koga smo pomenuli, nije bio niko drugi do Johan Vulfgang Gete, tvorac Fausta i mladog Vertera. Gete, čiji je prezir prema karikaturama (i svemu što lepotu izvrgava ruglu) bio legendaran ipak je imao oka da prepozna nešto novo i posve originalno. On ne samo što je podržao nastanak stripa već je zajedno sa Topferom razrađivao tekst i priču tako da Gete, uz titule genija, tvorca moderne književnosti i romantizma može ići i titula prvog strip urednika.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
