Почетна страна
Čekajući Teatar 23
Film koji imamo za danas je toliko aktuelan da smo imali dileme odakle da počnemo. Mogli smo da istražujemo motiv zlostavljanja dece ili položaja religije u modernom društvu, ali te teme su toliko problematične da ne mogu stati u članak već im je potrebna cela knjiga. Zato smo se opredelili da istražimo temu koja danas muči svakog od nas, to je osećanje sumnje i ujedno i naslov našeg filma.
Sumnja (Doubt) 2008, u režiji Džon Patrik Šejnija
U ovom filmu imamo interesantan momenat a to je da je autor izvorne drame, po kojoj je film rađen, ujedno i autor adaptiranog scenarija i režiser filma. To ume često da bude pogubno za film, kada se u delu koje ima toliko elemenata nametne samo jedna autorska figura, ali ovde se to nije desilo, prvenstveno zato što je izvorni tekst izvanredan, bez i jedne suvišne reči. Kada tome dodamo i vrhunsku glumačku ekipu nije uopšte neobično to što je film nominovan za pet oskara.
Ovaj film, stvoren pre nešto više od decenije, na neki način u sebi krije manifest našeg vremena. Ovo je doba promene u ljudskoj svesti, istorijski gledano to je doba najgore za život. Vreme kada su stara pravila i bogovi mrtvi i ne važe a novih nema. Vreme kada autoriteta ima toliko, ali svi su loši. Na kraju krajeva, živimo u vremenu gde se sumnja i u najveću elementarnu istinu pa imamo i ljude koji veruju u ravne zemlje i Anunaki vanzemaljce koji nas drže robovima da bi krali naše zlato. Pa onda nije ništa čudno kada čovek ne veruje bližnjem svome, da u njemu učitava najgore osobine na koje je čovek sposoban. „Čovek je čoveku vuk.“ reče čovekovuk pa proždra komšiji ovce. Lekovi za to jesu kultura i civilizovanost ako ljubavi već nema.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
ИЗЛОЖБА СЛИКА МИРОСЛАВА ЖИВКОВИЋА - КИША
ИЗЛОЖБА СЛИКА КИША – МИРОСЛАВА ЖИВКОВИЋА
Изложба слика КИША аутора Мирослава Живковића званично је отворена у среду 28.октобра 2020.године у Легату Милића од Мачве.
Мирослав Живковић (1972.), дипломирао 1996. године, на Факултету уметности у Приштини, где је завршио и постдипломске студије 1998. године.
Професор је на Факултету уметности у Нишу. Самостално је излагао 63 пута, а колективно више од 250 пута у земљи и иностранству. Добитник је више награда за сликарство и учесник на виша од 50 колонија у земљи и иностранству. Оснивач је ликовне колоније Дивљана у Белој Паланци. Као сарадник Народног Музеја у Нишу, у екипи проф. Франца Цурка и Милета Симића, радио је на конзервацији покретних споменика у манастиру Хиландар (1993-2002) у 15 кампања по месец дана.
У периоду 1992-1999. године, као сарадник Покрајнског завода за заштиту споменика културе, ради на конзервацији и рестаурацији икона и фреско живописа у више манастира на Косову и Метохији.
Учесник је неколико научних скупова са радовима из области уметности.
Изложба је по Конкурсу за излагачку сезону у 2020.години у Културном центру Крушевац и биће отворена до 17.новембра 2020.године.
Марија Стојадиновић
Уредница ликовног програма КЦК
UMETNOST STRIPA
Br. 7
Od danas ćemo se baviti velikim delima i velikim autorima iz istorije stripa. Prvo delo koje ćemo pomenuti iza sebe je ostavilo ogromno nasleđe, bilo je veliki uzor i kamen temeljac evropskog stripa.
Avanture Tintina
Ovo delo nastalo je iz pera Belgijanca Džordža Remija, daleko poznatijeg kao Herge, kako se potpisivao. Interesantno je da je ovaj danas slavni strip krajnje neslavno počeo. Prve strane Tintina dočekale su svetlost dana 1929. godine u Le Petit Vingtième, konzervativnom i katoličkom časopisu koji je koketirao sa fašizmom sa ciljem da mladim generacijama približi novonastalu ideologiju ksenofobije i netolerancije. Prvi strip album, pričao priču o novinaru Tintinu, njegovoj poseti Staljinovoj Rusiji i obračunu sa boljševizmom a drugi album, "Tintin u Kongu" prikazuje narode Afrike kao lenje i naivne crtajući ih na način koji bi se danas smatrao rasističnim. To je, naravno, bio duh tog vremena, fašizam je bio nov, propagirao je jedinstvo i snagu, još nije pokazao svoje grozne strane i smatrao se progresivnom mišlju širom Evrope. Herge, koji je kroz svoj lik i delo oduvek bio priklonjen narodu vrlo brzo odbacuje takve ideološke smernice i u svojim sledećim delima kritikuje konzumerizam, nepravdu pa i nacizam. Takav angažovani pristup svom delu Herge radi do 1940. godine, kada je Nemačka okupirala Belgiju gde Tintin prestaje da bude novinar već avanturista a fabule priča apolitične i vedrija duha.
Herge je umro 1983. godine i za sobom je ostavio 24 albuma Tintina. Njegova dela se ponajviše cene zbog vedrine duha, bogate karakterizacije likova, priče koja je čista akcija i avantura bez predaha i naizgled jednostavnog, jasnog crteža bogatog detaljima.
Herge, kao autor, doneo je stripu nešto iz čega bi mogao da nauči svako ko sa bavi umetnošću a naročito oni koji pišu, to je njegova temeljna posvećenost temi. Kroz svoje avanture, Tintin je proputovao ceo svet, gde god da je bio, dočekala su ga autentična nošnja, dijalekt, mentalitet, istorijski momenat i filozofija tog podneblja. Njegovi stripovi su ogledalo svog vremena, dela koja su svojim kvalitetom zaslužila mesto u istoriji umetnosti.
Nemanja Petronijević
Čekajući Teatar 22
Do sada smo izbegavali da pišemo o televizijskim adaptacijama pozorišnih komada, ali kada naiđe dragulj i još dragulj od sveta zaboravljen, nema razloga da ga ne podvučemo i podelimo sa vama.
Razlozi zbog čega smo zaobilazili televizijske filmove bili su jednostavni, ima ih previše i često se prave. Televizijskom formatu godi dramska forma. Skromniji budžeti, skučenost prostora televizijskih studija, proste scenografije bacaju fokus na glumca, njegova stanja i emocije. Mali ekrani na sličan način kradu pažnju publike kao pozorišna scena, iako to scena radi daleko moćnije sličan je pristup u oba medija, prisan i suptilan. Tako da je dramska forma često izlazila sa pozornice na televiziju, u većini slučajeva nije morala ni puno da se prilagođava da bi joj bilo udobno na malom ekranu.
Nora Helmer (1974) u režiji Rainer Verner Fazbindera
U izradi ovog filma imamo interesantan spoj, pisca izvornog komada Henrika Ibzena koji je poznat po svojoj sumornosti i režiju autora iz čijih dela izbija igra i lepršavost. Tim spojem smo dobili impresionističku viziju sumora, odraze promašenih karaktera okupanih svetlošću, privid jedne idile koji prekriva tragediju koja se već odigrala i maestalni kraj koji nudi oslobođenje pod velom senki.
Delo iz koga je ovaj film iznikao, „Kuća za lutke“ bilo je aktuelno i kontraverzno još kada se prvi prvi put pojavilo na sceni 1879 a tako je i danas. Delo se bavi time kako jedna žena nema šta da traži u patrijahalnom sistemu osim da udovoljava muškarcu, kako je osuđena da robuje slici koja se traži od nje bez mogućnosti oslobođenja. U svom obraćanju povodom „Kuće za lutke“, Ibzen kaže da mu prvobitna namera uopšte nije bila da pomogne borbu žena za ravnopravnost i emancipaciju (iako je i u tome uspeo) već da oslika realnost, on je to nazivao modernom tragedijom. Razlog podjednako značajan ali daleko depresivniji.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
UMETNOST STRIPA br.6
Br. 6.
Danas ćemo se baviti momentom u istoriji kada je strip kao umetnost i kao industrija osvojio celi svet. U pitanju je period koji civilizacija pamti kao jedan od najgorih treniutaka, period uspona fašizma, Drugi svetski rat, i posleratna okupacija. Tada je strip bio oruđe propagande i najdostupnija umetnost.
Tridesetih godina prošlog veka desile su se značajne promene na političkoj i ideološkoj sceni sveta. Slika sveta koju je ostavio Prvi svetski rat bila je neodrživa, zemljama uhvaćenim u recesiju jedini su spas iz krize bili ekspanzija i rat, dakle otimanje, ali ni rat nije više mogao da se vodi kao što je bilo prethodnih vekova, namesto sablje i junaštva dobismo rovovske borbe, mitralješka gnezda i bojne otrove. Ratno iskustvo je postalo bliže egzistencijalnom hororu i apsurdu nego romantičnom epu a trebalo je školovati nove generacije vojnika za pogibiju. Gotovo preko noći stripovi za decu postaše stripovi za dečake, priče o slobodi i pravdi, policajcima i lopovima, superherojima i zlikovcima.
Ova priča je značajna za dve danas najveće škole stripa, japansku i američku. Američki strip tridesetih je bio refleksija na previranje po Evropi, bio je prezačinjen novom ideologijom i patriotizmom. Dovoljno je reći da je prvi strip Supermena, zaštitnika slabih, izašao aprila 1938. godine, mesec dana pošto je Nemačka aneksirala Austriju a Betmen, maskirani osvetnik iz naroda, marta 1939. godine, dok su nacisti javno palili knjige i gazili Čehoslovačku.
U Japanu promena u stripu dolazi posle rata kao refleksija na Američku okupaciju i naravno bombardovanje Hirošime i Nagasakija. „Astro Boy“ (1950), jedan od pionirskih stripova tog vremena nosio se sa temama kao što su heroji i zlikovci, večita borba, smak sveta, pravda pojedinca i pogubnost oružja isto kao i njegovi američki pandani.
Interesantno da je nacistička Nemačka odbacila strip formu jer je bukvalno smatrala da je to medij za mentalno zaostale a strip crtači i i pisci bili lovljeni i proganjani. Supermen, čiji su ideali nadčoveka bili jako slični sa arijevskim nacističkim idealima, bio je naročito preziran jer je jedan od njegovih tvoraca bio jevrejskog porekla.
Nemanja Petronijević
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ проф. Радета Биочанина ЗАТРОВАНО ПРОЛЕЋЕ
У Уторак, 20. 10. 2020. у Белој сали Културног центра Крушевац представљена је књига проф. Радета Биочанина ЗАТРОВАНО ПРОЛЕЋЕ.
Јавна трибина о безбедности у саобраћају
У уторак, 20.10. 2020. у Белој сали КЦК удружење „Будимо безбедни“ одржало је трибину о безбедности у саобраћају, у цилљу подизања безбедоносне културе грађана.
Учесници на трибини били су
Градоначелница Града Крушевца, Јасмина Палуровић
Представник МУП-а
Представник компаније ,,Дунав" осигурање
Деа Ђурђевић, новинарка TV Pink и председница удружења „Будимо безбедни“
Čekajući teatar 21
Objasniti zbog čega je Čehov jedan od najvećih dramskih pisaca svih vremena uopšte nije lako. Podjednako je teško obrazložiti zašto je svaka adaptacija njegovih drama u film osuđena, u najmanju ruku, na prosečnost. Stvar je još teža ako je tekst, u kome obrazlažete stvari, ograničen na 2200 karaktera kako bi se upakovao i na najtešnju internet platformu ali mi ćemo to svakako pokušati (bez obzira što smo već spiskali 473 karaktera na predugački uvod).
Uzmimo, na primer, poslednji film rađen po Čehovljevim dramama:
Galeb (Seagull) 2018, režija Majkl Mejer
Film ima vrhunski glumački tim koji su dobro proučili tekst i dobro ga izneli. Drama je vešto adaptirana tako da se prilagodi stilu i dinamici filmske umetnosti, tekst je skraćen za nekih 25%. Kostimi su autentični, scenografija je prelepa, režiser „Galeba“ je dobro znao jezik filma ali nije spoznao autentičnost i temperament Čehova.
Drama, u klasičnom smislu, se piše tako što obuhvatiš živote svojih likova u njihovim vrhuncima da bi ispričao tragičku sudbinu ili komički zaplet. Za razliku od romana koji trpi jedan sveobuhvatan način pisanja, drama u sebe može da primi suštinu i samo suštinu, sve van toga je suvišno. Baš zbog te suštine, Čehov je prvo autentičan, drugo brilijantan. Njegovo izučavanje ljudske sudbine kroz svoje likove nije ni malo vezano za vrhunac njihovog postojanja, koji jasno slika tragički patos ili farsu, već za mučnu svakodnevnicu koju razvlači u nepodnošljivo dok duboka stanja likova, perpetualno proživljavana, grade tragičku celinu. U Čehovljevim dramama nema naglih promena, baš kao ni u životu, njegova dela su prizemna, nenametljiva, duboko humana, nemaju ni trunku senzacije u sebi što je problem kada ih prevodiš na jezik filma koji je u svojoj prirodi veći od života.
I sam Čehov je imao probleme da definiše svoja dela i zato je „Galeba“ nazvao komedijom iako je svaki izmamljeni osmeh gorak a tragedija prisutna u svakom liku. On je i danas jedan od retkih koji izučava osećanja previše suptilna da bi se uhvatila na kameri, njegova kopernikanska revolucija u posmatranju dramskog dela još uvek čeka valjanog naslednika.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
УМЕТНИЧКО МУЗИЧКО ВЕЧЕ СА ЈОВАНОМ РАДОВАНОВИЋ
Wolfgang Amadeus Mozart - Varijacije G-dur KV 455
Пётр Ильич Чайковский - Velika sonata op. 37
