Почетна страна

Br 4: Zvezde Hoganovog sokaka

Popularizacija stripa kreće u Americi pred sam početak dvadesetog veka. To je prvenstveno bilo uslovljeno napretkom veštine štamparstva, naročito razvojem tehnike bojenja, ali i razvojem građanskog društva i pojavom senzacionalizma.

Osoba možda najviše zaslužna za upliv strip umetnosti u svakodnevni život nije ni autor stripa niti umetnik već magnat, političar i kontraverzni biznismen tog vremena, Vilijem Randolf Herst, čovek koji je danas ponajviše ostao upamćen kao ispiracija za glavnog lika u filmu, Građanin Kejn u režiji Orson Velsa.

Herst, inspirisan velikim novinskim agencijama iz Njujorka, koristi svoje porodično bogatstvo i otkupljuje firmu iz San Franciska. Njegove novine stupaju na scenu kroz velika vrata, pisci koje odmah zapošljava su gromade kao što su Džek London, Mark Tven, Embrouz Birs. Hersta od početka ne interesuje objektivno novinarstvo, traganje za istinom, njega interesuje što veća publika. Ubrzo je imao lanac novina u 24 grada širom SAD-a i strip je odigrao veliku ulogu u tome.

Godine 1895. u časopisu New York World krenuo je da izlazi strip pod nazivom Hoganov sokak čiji je autor Ričard Okault. Strip je zauzimao čitavu stranu i bio u jednoj slici, ubrzo se ustalio u časopisu. Pričao je o siromašnoj četvrti u Njujorku i njegovim stanovnicima, u početku je bio razbribriga i način da se čitaoci odmore od teških tema. Od šarenolike družine koja je obitavala u Hoganovoj uličici, jedan je postao miljenik publike i fenomen. Bio je to nestašan dečak u žutim ritama, ošišan na ćelavo zbog vašaka. Od 1910. , kada Herst preuzima časopis, žuti klinac postaje glavni lik i iz Njujorka ide u svaki kutak SAD-a.

Značaj tog stripa je višestruk. Prvo, to je prvi strip koji ima balon sa tekstom, nešto što je danas itekako ustaljeno. Drugo, „Žuti Klinac“ kako se strip kasnije zvao postaje sinonim za tabloide, novine koje se bave skandalima i špekulacijama kojima je Herst bio sklon, otud izraz „žuta štampa“. Stripovi koji su izlazili kod njega imali su likove iz naroda. Mišljenja tih imaginarnih likova uticala su na javno mnjenje i od tada pa do dana današnjeg strip umetnost ima političku težinu.

Dečija nedelja - Pozorišna predstava Kulturociklin 2m

Предсављање књиге ПОВЕЗ ПРЕКО ОЧИЈУ ВЕЉКО СТАМБОЛИЈА

У Легату Милића од Мачве представљена је књига новинарских текстова и документарне прозе из времена ратних дешавања у Републици српској Крајини под насловом ПОВЕЗ ПРЕКО ОЧИЈУ. У име издавача и домаћина присутне је поздравио Небојша Лапчевић. Аутор Вељко Стамболија је говорио о књизи и одговарао на питања публике, а о књизи су још беседили Ивко Михајловић Јелена Протић Петронијевић и Светислав Митић. Одломке из објављених текстова читали су Светлана Станковић и свештеник Иван Милановић.

ПРЕПОРУКЕ КЦК 32

КЊИГА

КРАТКО ПИСМО ЗА ДУГИ РАСТАНАК, роман, аутор: Петер Хандке. Наслов оригинала: Der kurze Brief zum Langen Abschied. Превео са немачког: Жарко Радаковић. Издавач: Laguna, 2020. Још један роман овогодишњег нобеловца. Вреди га још једном споменути (о П.Хандкеу смо већ писали у Препорукама) али овог пута као аутора дела које у наслову носи контрапункт и најављује необично путовање за читаоца који крене са безименим јунаком, младим Аустријанцем по Америци, откривајући и мала, такорећи скрајнута места и путеве. Поред тога што ће обићи препознатљиве и чувене градове (Њујорк, Филаделфија) он ће обићи и резервате у којима још има Индијанаца, непрестано путујући, мењајући хотеле, доживеће Америку у разним крајностима, променама расположења, сусретима са најразличитијим људима... Затим у Орегону, у планинским крајевима, посећује свог брата, дрвосечу чији живот сагледава из даљине без сусрета, одлази на обалу Тихог океана где ће срести своју жену и то је тај дуги растанак који се дешава у њему кроз читав роман... То јесте љубавна прича, заправо критика-хроника брачног живота у једном делу, о томе како је нестала љубав а почела нетрпељивост да би се супружници пред коначним разлазом нашли у кући у Бел Еру у Калифорнији са филмским редитељем Џоном Фордом који ће кроз разговоре да им помогне да тај чин растајања доживе мирно и објасниће шта је Америка, како размишљају Американци, за разлику од Европљана. Он одговара на Јудитино питање — Зашто кажете ми, а не ја ? — Ми Американци кажемо ми чак и кад говоримо о својим личним стварима... То је можда отуда што је за нас све што чинимо део неке заједничке јавне акције. Заправо, Џон Форд, као ванвременски редитељ, својом појавом, мудрошћу и погледом на свет, завршава тај филм, ту причу, овај роман, онако како је најбоље, налази право решење за крај.

КЊИГА (за децу и одрасле)

Таван мога деде, песме, аутор: Слободан Станишић. Издавач: Српска књига, Рума, 2007.Писац романа, прича и поезије за децу, добитник многих књижевних награда, Слободан Станишић, отворио је књигом Таван мога деде, читав свет (не)обичних ствари, догађаја и појава које је сагледао из посебног угла, однекуд из детињства које још увек осветљава пут одраслом човеку а младим читаоцима указује на лепоте и чуда живота, природе, на ситнице које се памте и обележавају време које је прошло. Књига је подељена на целине које носе наслове: КАЛЕНДАР, ЛОВИО САМ ПЕСМЕ, МЕЂУ СОЛИТЕРИМА, ИЗЛЕТИ, ПЕСМЕ ИЗ СВЕМИРА, ЧУДНЕ ПЕСМЕ — ЧУДНА КЊИГА. На том тавану успомена човек учи шта је заправо важно и шта остаје кад све прође, остају лепи тренуци проведени са неким ко нам је драг, ствари за које нас везују сећања, остаје царство великог света тишине, тај дедин кутак стари који небеским спокојством блиста.

ФИЛМ

СУРФЕРИ, наслов оригинала: Chasing Mavericks, амерички филм, биографска драма, према истинитој причи, снимљен 2012. Редитељ: Curtis Hanson. Глумци: Gerard Butler, Elisabeth Shue, Jonny Weston, Abigail Spencer, Leven Rambin, Scott Eastwood. Узбудљив филм о сурферу Џеју Моријартију (ту захтевну улогу упечатљиво је одиграо Jonny Weston), петнаестогодишњи Џеј је посвећен сурфовању и озбиљно, темељно се припрема за савладавање таласа и борбу са природом. Невероватна храброст, вештина и упорност одликују момке који сурфују на таласима,често се нађу под водом и испитују границе људских способности у сусрету са снагом океана. Џеј открива да се митски Меверикс, један од највећих таласа на свету, налази само неколико километара од места где он живи у Санта Крузу и да он заиста постоји. Легендарног сурфера, Фростија Хесона (игра га познати глумац и музичар шкотског порекла, Gerard Butler)Џеј придобија својом вештином и упорношћу, успева да га убеди да га научи како да преживи јахање на великом таласу. Они постају пријатељи а подвиг кроћења Меверикса јесте невероватно искуство за обојицу. Свакако су за памћење сцене мајсторски снимљене на мору у којима се види сила природе у сусрету са одважношћу и способностима човека, инспиративне су за гледаоце, али у исто време представљају и опомену да треба поставити границе и поштовати живот.

ПОРУКА

Слободан Станишић (песма О чему можда размишља градско дрво кестеново):

Свака је ливада

мала планета,

свако је дрво

витка ракета,

врх сваког цвета —

кров малог света...

Јелена Протић Петронијевић, уредник књижевног програма КЦК

МОНОДРАМА ДЕЦА ПАКЛА

ЈАВНИ ПОЗИВ ЗА УЧЕШЋЕ НА ИЗЛОЖБУ КЊИГА И ИЗДАВАЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ РАСИНСКОГ ОКРУГА

Пријаву у PDF формату можете преузети ОВДЕ

Čekajući teatar 18

Da bismo povezali temu i ovonedeljni film moraćemo da pišemo o kapitalizmu i komunizmu.

Amerika, još od Drugog svetskog rata kada se vaspostavila kao supersila, ima problema da priča o svojim unutrašnjim problemima. To je potpuno logičan sled okolnosti, 1945. na tabli sveta ostala su samo dva sposobna igrača, SSSR i SAD, dve zemlje sa uređenjima i ideologijama naizgled nepomirivim. Obe zemlje, pored toga što su bile vodeće vojne i ekonomske sile, bile su i kulturni giganti tako da se Hladni rat vrlo brzo proširio na propagandu, medije pa i umetnost.

Film, umetnost najbliža širim narodnim masama, ispaštao je sa obe strane fronta. Ruski film je otišao na selo, u fabrike, slavio je radnika-ratnika, modernog heroja post-Marksističkog doba. Američki film, sa druge strane, postaje duboko religiozan, patriotski nastrojen. Američki san, koga su prethodna pokolenja umetnika itekako odbacila, sada se vraća u punom sjaju, njihovi heroji postaju pravični, pravdoljubivi, čuvari vrednosti, branitelji slabih, mudri toliko da uvek razlikuju istinu od gluposti i obavezno oportunisti. Sa obe strane fronta cenzura je bila strašna i može se slobodno porediti sa inkvizicijom.

Raspadom SSSR-a, stvari se naglo menjaju, ne toliko zbog promene politike obeju država koliko zbog presije i depresije umetnika koji su decenijama gledali trule i nesavršene sisteme u nemogućnosti da išta promene.

Glengarry Glen Ross (1984) u režiji Džejmsa Folija

Istoimena drama Dejvida Mameta je već pokupila sve nagrade pre nego što je film izašao. Neprevodiv naslov, naizgled kriptičan, savršeno objašnjava ovaj film, u pitanju je ime kompanije koja je nastala spajanjem dveju firmi. Naslov uopšte nije seksi ali nije ni jedan element filma. Cela glumačka postavka je muška i pritom vrhunska. Svet o kome film priča je surov, ekstremno patijahalan (najstrašnija od sjaset uvreda u filmu je „Ti nisi muškarac!“) . Žrtve tog patrijahalnog sistema su baš ti muškarci, osakaćeni svojojm muškošću, osuđeni na nemoral i predatorsko ponašanje. Ovaj izvanredni film jasno govori šta se desi kada novac postane vredniji od ljudskog života.

Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević

ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА 2020.

Позоришни студио „Бата Миладиновић“ Културног центра Крушевац на отварању 33. изложбе меда, пчелињих производа, пчеларског прибора и опреме под називом ДАНИ ПЧЕЛАРСТВА КРУШЕВАЦ 2020.

UMETNOST STRIPA br.3

Br. 3

U prethodnom broju pomenuli smo da je strip, u svojoj formi, nastao još u dvadesetim godinama pretprošlog veka. Od tada pa do samog praga dvadesetog veka strip je kao delo postojao, ali nije je bio jasno definisan niti cenjen da bi imao značaja za istoriju ili istoriju umetnosti. U tom periodu, strip oblici uglavom su podvođeni pod karikaturu koja je u 19. veku bila naročito cenjena i probijala put ka umetnosti. Zbog svog značaja i uticaja na strip reći ćemo par reči o karikaturi kao likovnoj formi.

Karikatura je stara možda koliko i likovna umetnost. Aristotel je još u svojoj „Poetici“ pisao o slikarima antičke Grčke koji u svojim delima prikazuju ljude gorima nego što jesu i to povezuje sa dramskim oblikom komedije koja to isto radi. Karikatura je, dakle: Likovno delo, visoko stilizovano u nameri da karikira naslikano to jest nacrtano, delo koje ističe mane i nesavršenost zarad komike ili ideološkog stava.

Sam Aristotel ne mari mnogo o karikaturi, za njega su umetnosti koje čoveka prikazuju boljim daleko superiornije i takav je bio stav čovečanstva sledećih 1700 godina sve do razvoja Gutembergove prese i grafičke umetnosti. Onog trenutka kada štampanje postaje opcije, po prvi put likovna umetnost biva dostupna narodu a sa dostupnošću raste i potražnja samog naroda za umetnostima njemu bliskim. Karikatura se prosto javlja kao medij koji se obraća svima. Vrlo brzo po izumu štamparije, objavljuju se prve novine, a sa novinama dolaze ilustracije i tako karikatura postaje svakodnevnica novog građanskog društva.

Karikatura u svojim štampanim počecima prvo biva samo karikirani portret, komički prikaz određene osobe, svojim usložnjavanjem ona dobija svoj specifični jezik i simboliku pa možemo videti kako na slikama nisu samo konkretne individue već atropomorfni prikazi zemalja, religija ili čak i apstraktnih ideja.

Autor koga ćemo ove nedelje pomenuti je francuz Onor Domije, crtač i grafičar sa početka 19. veka. Njegova dela jesu na međi stripa i karikature jer njegove karikature imaju često i tekst i radnju. Značajan je kao vrhunski umetnik koliko i kao hroničar svoga vremena.