Почетна страна
Čekajući Teatar 22
Do sada smo izbegavali da pišemo o televizijskim adaptacijama pozorišnih komada, ali kada naiđe dragulj i još dragulj od sveta zaboravljen, nema razloga da ga ne podvučemo i podelimo sa vama.
Razlozi zbog čega smo zaobilazili televizijske filmove bili su jednostavni, ima ih previše i često se prave. Televizijskom formatu godi dramska forma. Skromniji budžeti, skučenost prostora televizijskih studija, proste scenografije bacaju fokus na glumca, njegova stanja i emocije. Mali ekrani na sličan način kradu pažnju publike kao pozorišna scena, iako to scena radi daleko moćnije sličan je pristup u oba medija, prisan i suptilan. Tako da je dramska forma često izlazila sa pozornice na televiziju, u većini slučajeva nije morala ni puno da se prilagođava da bi joj bilo udobno na malom ekranu.
Nora Helmer (1974) u režiji Rainer Verner Fazbindera
U izradi ovog filma imamo interesantan spoj, pisca izvornog komada Henrika Ibzena koji je poznat po svojoj sumornosti i režiju autora iz čijih dela izbija igra i lepršavost. Tim spojem smo dobili impresionističku viziju sumora, odraze promašenih karaktera okupanih svetlošću, privid jedne idile koji prekriva tragediju koja se već odigrala i maestalni kraj koji nudi oslobođenje pod velom senki.
Delo iz koga je ovaj film iznikao, „Kuća za lutke“ bilo je aktuelno i kontraverzno još kada se prvi prvi put pojavilo na sceni 1879 a tako je i danas. Delo se bavi time kako jedna žena nema šta da traži u patrijahalnom sistemu osim da udovoljava muškarcu, kako je osuđena da robuje slici koja se traži od nje bez mogućnosti oslobođenja. U svom obraćanju povodom „Kuće za lutke“, Ibzen kaže da mu prvobitna namera uopšte nije bila da pomogne borbu žena za ravnopravnost i emancipaciju (iako je i u tome uspeo) već da oslika realnost, on je to nazivao modernom tragedijom. Razlog podjednako značajan ali daleko depresivniji.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
UMETNOST STRIPA br.6
Br. 6.
Danas ćemo se baviti momentom u istoriji kada je strip kao umetnost i kao industrija osvojio celi svet. U pitanju je period koji civilizacija pamti kao jedan od najgorih treniutaka, period uspona fašizma, Drugi svetski rat, i posleratna okupacija. Tada je strip bio oruđe propagande i najdostupnija umetnost.
Tridesetih godina prošlog veka desile su se značajne promene na političkoj i ideološkoj sceni sveta. Slika sveta koju je ostavio Prvi svetski rat bila je neodrživa, zemljama uhvaćenim u recesiju jedini su spas iz krize bili ekspanzija i rat, dakle otimanje, ali ni rat nije više mogao da se vodi kao što je bilo prethodnih vekova, namesto sablje i junaštva dobismo rovovske borbe, mitralješka gnezda i bojne otrove. Ratno iskustvo je postalo bliže egzistencijalnom hororu i apsurdu nego romantičnom epu a trebalo je školovati nove generacije vojnika za pogibiju. Gotovo preko noći stripovi za decu postaše stripovi za dečake, priče o slobodi i pravdi, policajcima i lopovima, superherojima i zlikovcima.
Ova priča je značajna za dve danas najveće škole stripa, japansku i američku. Američki strip tridesetih je bio refleksija na previranje po Evropi, bio je prezačinjen novom ideologijom i patriotizmom. Dovoljno je reći da je prvi strip Supermena, zaštitnika slabih, izašao aprila 1938. godine, mesec dana pošto je Nemačka aneksirala Austriju a Betmen, maskirani osvetnik iz naroda, marta 1939. godine, dok su nacisti javno palili knjige i gazili Čehoslovačku.
U Japanu promena u stripu dolazi posle rata kao refleksija na Američku okupaciju i naravno bombardovanje Hirošime i Nagasakija. „Astro Boy“ (1950), jedan od pionirskih stripova tog vremena nosio se sa temama kao što su heroji i zlikovci, večita borba, smak sveta, pravda pojedinca i pogubnost oružja isto kao i njegovi američki pandani.
Interesantno da je nacistička Nemačka odbacila strip formu jer je bukvalno smatrala da je to medij za mentalno zaostale a strip crtači i i pisci bili lovljeni i proganjani. Supermen, čiji su ideali nadčoveka bili jako slični sa arijevskim nacističkim idealima, bio je naročito preziran jer je jedan od njegovih tvoraca bio jevrejskog porekla.
Nemanja Petronijević
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ проф. Радета Биочанина ЗАТРОВАНО ПРОЛЕЋЕ
У Уторак, 20. 10. 2020. у Белој сали Културног центра Крушевац представљена је књига проф. Радета Биочанина ЗАТРОВАНО ПРОЛЕЋЕ.
Јавна трибина о безбедности у саобраћају
У уторак, 20.10. 2020. у Белој сали КЦК удружење „Будимо безбедни“ одржало је трибину о безбедности у саобраћају, у цилљу подизања безбедоносне културе грађана.
Учесници на трибини били су
Градоначелница Града Крушевца, Јасмина Палуровић
Представник МУП-а
Представник компаније ,,Дунав" осигурање
Деа Ђурђевић, новинарка TV Pink и председница удружења „Будимо безбедни“
Čekajući teatar 21
Objasniti zbog čega je Čehov jedan od najvećih dramskih pisaca svih vremena uopšte nije lako. Podjednako je teško obrazložiti zašto je svaka adaptacija njegovih drama u film osuđena, u najmanju ruku, na prosečnost. Stvar je još teža ako je tekst, u kome obrazlažete stvari, ograničen na 2200 karaktera kako bi se upakovao i na najtešnju internet platformu ali mi ćemo to svakako pokušati (bez obzira što smo već spiskali 473 karaktera na predugački uvod).
Uzmimo, na primer, poslednji film rađen po Čehovljevim dramama:
Galeb (Seagull) 2018, režija Majkl Mejer
Film ima vrhunski glumački tim koji su dobro proučili tekst i dobro ga izneli. Drama je vešto adaptirana tako da se prilagodi stilu i dinamici filmske umetnosti, tekst je skraćen za nekih 25%. Kostimi su autentični, scenografija je prelepa, režiser „Galeba“ je dobro znao jezik filma ali nije spoznao autentičnost i temperament Čehova.
Drama, u klasičnom smislu, se piše tako što obuhvatiš živote svojih likova u njihovim vrhuncima da bi ispričao tragičku sudbinu ili komički zaplet. Za razliku od romana koji trpi jedan sveobuhvatan način pisanja, drama u sebe može da primi suštinu i samo suštinu, sve van toga je suvišno. Baš zbog te suštine, Čehov je prvo autentičan, drugo brilijantan. Njegovo izučavanje ljudske sudbine kroz svoje likove nije ni malo vezano za vrhunac njihovog postojanja, koji jasno slika tragički patos ili farsu, već za mučnu svakodnevnicu koju razvlači u nepodnošljivo dok duboka stanja likova, perpetualno proživljavana, grade tragičku celinu. U Čehovljevim dramama nema naglih promena, baš kao ni u životu, njegova dela su prizemna, nenametljiva, duboko humana, nemaju ni trunku senzacije u sebi što je problem kada ih prevodiš na jezik filma koji je u svojoj prirodi veći od života.
I sam Čehov je imao probleme da definiše svoja dela i zato je „Galeba“ nazvao komedijom iako je svaki izmamljeni osmeh gorak a tragedija prisutna u svakom liku. On je i danas jedan od retkih koji izučava osećanja previše suptilna da bi se uhvatila na kameri, njegova kopernikanska revolucija u posmatranju dramskog dela još uvek čeka valjanog naslednika.
Urednik dramskog programa Nemanja Petronijević
УМЕТНИЧКО МУЗИЧКО ВЕЧЕ СА ЈОВАНОМ РАДОВАНОВИЋ
Wolfgang Amadeus Mozart - Varijacije G-dur KV 455
Пётр Ильич Чайковский - Velika sonata op. 37
Уметност Стрипа
BR 5.
Japan je progresivna zemlja izolovana od ostatka sveta i nije ništa neobično da se tamo stvari razvijaju različitim tokom nego drugde. Strip naprimer ima svoj početak na samom Japanskom ostrvu, još od 16. veka, bile su to ilustovane knjige sa radnjom kroz slike koje su se ređale s’ desna na levo kao što mange danas rade. Neke od tih ilustracija bile su uputstva za borilačke veštine, neke su bile priče sa životinjama nalik basnama, političke satire ali sve do jedne trpele su stilizaciju tipičnu za Japan: jasno definisane poze tela, elegancija pokreta, uprošćeno portretiranje koje u delu ulazi u manir i u 80% slučajeva: apstraktna pozadina ispunjena šarama nalik na islamsku umetnost.
Uopšte gledano, ako proučavamo moderni manga strip i anime crtani, videćemo da koliko god da ih ima, da je crtež uvek iste stilizacije. Prosto zna se kako se crtaju manga likovi i postoje čitavi kanoni kako se to radi, nema odstupanja osim kada je autor toliko autentičan da to prosto štrči iz njega (mange One Piece i Jo Jo Bizare adventure su sjajan primer za to). Japanska umetnost je duboko vezana za tradiciju i japanski umetnici svoje uticaje niti kriju niti menjaju već ih sa ponosom nose u svojim delima. Takav je mentalitet cele japanske nacije i MANGA i ANIME su možda najtipičniji primeri toga.
Trenutak u istoriji kada je japanski manga strip okoštao u svom stilu je period između Dva svetska rata, u umetnosti poznat kao Art Deko. Strip je bio već ustaljena forma ali ne toliko kao satira ili politički komentar kao u zapadnoj evropi i americi već kroz umetnost za decu i to za devojčice. Naime, Japanska forma Shojo, to jest Shojo Manga, manga za devojčice, predatira Shounen, mangu za dečake skoro trideset godina. Takvih žanrova inače nema nigde drugde u svetu.
Shojo Manga po sebi je lagana strip forma posvećena lepoti više nego akciji i dinamici sa uglavnom bajkovitim i socijalnim elementima. Art Deko, umetnost koja je tada osvajala svet, poznata po svojoj težnji ka lepom i skladnom lako je našla uporište kod ilustratora i crtača u Japanu. Umetnik koga ćemo izdvojiti biće Juniči Nakahara, dizajner i ilustrator od koga potiče današnje crtanje manga očiju.
КОЛАЖ ПРОГРАМ ПОВОДОМ ДАНА ОСЛОБОЂЕЊА КРУШЕВЦА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Поводом 14 октобра, Дана ослобођења града Крушевца, крај Споменика Црвеноармејцима на Расини, бројне делегације положилe су цвеће и венце и одали почаст погинулим руским војницима за ослобођење Крушевца. Културни центар Крушевац је приредио културно уметнички програм у ком су учествовали Сања Ивановић и Марко Милићевић.
ЛИКОВНО-ПЕСНИЧКА КОЛОНИЈА - ПОД КАПИЈОМ СУНЦА 2020.
На Слободишту је одржана пета Ликовна колонија Под капијом сунца у организацији Културног центра Крушевац и Удружења Слободиште, а у суорганизацији Удружења Расинијус и Народног музеја Крушевац.
На колонији су учествовали сликари из Крушевца и Ћићевца: Снежана Стефановић Милановић, Снежана Ћосовић Миловановић, Јелена Милосављевић, Бобан Стојановић, Милка Лисинац, Срба Ивановић, Зоран Анђелковић, Снежана Јаковљевић и Ђорђе Јоковић.
Присутне је поздравила Виолета Капларевић, директорица КЦК и Миљко Минић, председник Удружења Слободиште.
Уреднца дечијег програма
Рајна Алексић
