Почетна страна
Обавештење о отказивању концерта
Концерт клавирског дуа ВД, заказаног за суботу, 27. марта 2021. године у 18 сати ОТКАЗАН ЈЕ
Представљање КУД-а „Бела рада“, Мешево
МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА МЕШЕВО
Месна заједница Мешево основана је Одлуком Скупштине општине Крушевац 28.априла 1964.године.Чине је два насељена места Мешево и Дољане, која се налазе између два регионална пута за Брус и Александровац и удаљена је 12 километара од Крушевца.Данас у овој Месној заједници има 238 домаћинстава чији становници се баве различитим делатностима.
У Месној заједници Мешево постоје: четвороразредна Основна школа са осветљеним тереном за мале спортове у дворишту школе; Дом културе у коме се одвијају све активности Месне заједнице; велики модерно опремљени маркет; сеоска зграда „магаза“ коју Месна заједница користи као помоћну зграду за оставу; зграда Телекома Србије где је смештена телефонска централа за Мешево, Дољане и Церову; фудбалско игралиште са свлачионицама на коме Фудбалски клуб „ Мешево“ који се такмичи у градској лиги Крушевац је домаћин утакмица; црква СветогЛуке и црква Свете Тројице са црквеним кућама, изграђена водоводна и гасоводна мрежа.
У току 2020.године било је доста инвестиција везаних за уређење путева и уређења неких просторија Дома културе.
Постоји и активно Културно-уметничко друштво „ Бела рада“ које обухвата чланове различитих узраста, из насељених места села Мешева и Дољана.У овом Културно-уметничком друштву које датира још од давнина,активне су музичка, фолклорна и драмско-рецитаторска секција.
На бројним манифестацијама које се организују, како у нашој општини Крушевац, тако и у околним општинама Брус, Александровац и Ћићевац, КУД „ Бела рада“ увек се радо одазива.
Циљ свих ових активности је, да се живот у селу учини што лепшим и да што више младих остане на селу.
Rasinske Hronike 4
Rasinske Hronike 4
Žurio sam na autobusku stanicu. Bivši cimer mi je slao zaostale stvari koje su se vukle po Prestolnici, ispalo je da se neću brzo vraćati na studije. Žurio sam jer sam kasnio, bilo je prohladno i nisam hteo da se mrznem čekajući bus.
Idući do tamo razmišljao sam o svemu i svačemu dok sam noge pustio da same hodaju, znale su put i tabanale ga jedno hiljadu puta. Razmišljao sam i o tom putu za Beograd: tri sata dosade plus prazan mobilni kada stigneš, grč u kolenima. Sada bi mi dobrodošao, sada bih kupio kartu tri dana ranije i bio petnaest minuta pre polaska busa, spreman da zapalim poslednju pred put. Ovako, lenjo sam kasnio, nezainteresovan da nazad teglim stvari.
Bio sam blizu. Izbijao sam na ono stepenište pred kraj Partizanskih kurira i pogled mi puče na verovatno najmanje lep prizor kojim Kruševac može da se diči, na gungulu u saobraćaju, buseve, kamione i njihove sirene, na busku, železničku i sivo parče paperjastog smoga koje se kovitlalo iznad. Prikladan prizor, što veći i značajniji grad to nezgrapnija i manje lepa buska stanica. Slika progresa mora se održati, nikne li neka paprat iz suve zemlje, biće to bruka za ceo grad.
No prizoru se pridružio novopridošli bus koji je trebalo da čekam te se stuštih do stanice.
Čekao sam da vozač završi sa putnicima da bih uzeo svoje stvari. Cimer je pakovao, nije žalio. Jedna torba knjiga, previše teška da bi se lako nosila, i jedna oveća torba posteljine, previše robusna da bi se elegantno nosila.
Studentska dilema: taksi ili pakla cigareta? Pobeđuje pakla, prednost domaćeg terena je presudila.
Bila je to Pirova pobeda, vraćajući se istim putem već sam na stepeništu dvaput za odmor stao. Prohladnu klimu ranog jutra zamenila je sparina prvog jasnog sunca. Graške znoja, skinuo bih jaknu da je imam gde.
Žonglirajući torbe stigao sam do one kaldrmisane uličice sa klupicama. Odlučio sam da se spustim na neku od klupa i zapitam se šta sada da radim sa svojim životom. Na ulici je pisalo Karadžićeva, nisam to znao. Naravno da nisam seo na prvu klupu, to rade amateri, već sam zašao dublje u ulicu i odabrao sledeću.
Razvukao sam torbe, razbaškario se, skupio sam oči i osmotrio zvezdu. Zubato, varljivo, daleko je sunce; a opet dovoljno da grozničavo kuva.
Zagledan tako nisam ni primetio da je neka cura došla i sela na obližnju klupu. Imala je kosu farbanu u plavo mora, glomazne slušalice na ušima i lice prijatno za gledanje. I ona sama bila je zalutala iz nekog drugog vremena, po mojoj proceni iz godine dvehiljadedesete, kada se sajberpank vraćao u modu zbog procvata internet serija.
Neko vreme sam se pitao da li da je pitam nešto, razbijem led, započnem konverzaciju ali mi ništa dovoljno dobro nije padalo na pamet. Još su me one torbe, na neki način, dodatno brukale, na kraju sam sačekao da ona ode kako bih bez stida mogao da nastavim da teglim svoj lom.
N.P.
Bioskop Kruševac- Repertoar od 22. do 31. marta 2021.
Žanr: Biografski, drama
Traje: 97 min.
Do svoje dvadesete godine Eduard Streljcov je imao sve o čemu se može sanjati: talenat, novac, slavu i ljubav. On je zvezda u usponu sovjetskog fudbala. Cela zemlja očekuje pobedu od nacionalnog tima na predstojećem Svetskom prvenstvu gde će Streljcov da se suprotstavi velikom brazilskom fudbaleru Peleu. Međutim, neprijatelji sportiste uništavaju njegovu karijeru nekoliko dana pre nego što tim krene na događaj. Kada se čini da se njegova sportska karijera zauvek završila, Streljcov mora ponovo da uđe na teren i dokaže da je pravi šampion koji zaslužuje svačiju ljubav…
ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ
СВЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ
21. март 2021.
СЕЋАМ СЕ ПЕСНИКА
Јован Дучић (1871-1943)
Поводом 150 година од рођења Јована Дучића ( прихватамо годину рођења коју је усвојила САНУ) и 120 година од објављивања његове прве књиге поезије (Пјесме, 1901),Светски дан поезије 2021. посвећујемо великом српском лиричару, грађанину света, дипломати, филозофу... Избор из Дучићеве поезије и прозе као и реч о делу великог песника припремили су: Гордана Симић, Љубиша Ђидић, Гордана Влаховић, Мирјана Гашић и Лидија Ужаревић. Уредник програма: Јелена Протић Петронијевић.
Као увод, песма Јована Дучића за све нас који га радо читамо и за оне који ће тек читати и писати поезију...
БЕСКРАЈНА ПЕСМА
Ви што се још нисте јавили из гнездâ,
Чија срца трепте још у капљи росе,
Чију страсну душу још ветрови носе,
И чији дах топли струји с мирних звезда –
Кад небројне очи отворите, када
Пружите спрам сунца безброј својих рука,
Све шуме без конца и мора без лука
Ваш светли долазак поздравиће тада.
И сви поплављени у сунчаној киши,
Тамо, где малочас, у тренути страшне,
Збацисмо одећу и сандале прашне,
Стајаћете бољи, силнији и виши.
Тако опијени већ од прве чаше,
У екстази звука и сјаја што плине –
Пружићете бразду да свирепо мине
Њивом, где још чами зимско зрно наше.
Али ко ће тада бити међу вама
У тај дан без сумње, без бола, без сене,
Невидљивом нити привезан за мене,
Да одвојен стане међу хиљадама?
И као ја некад у данима овим,
У вечерњој немој агонији мора,
Да донесе, мрачну, као песму бора,
Стару песму туге међ људима новим?
Снимак песме СРЦЕ, говори Гордана Симић
Јован Дучић, Писмо из Италије (Градови и химере)
„Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој, на мученике и светитеље. Има наше срце једно своје доба Петрониуса и Лукулуса, друго Сципиона и Помпеја, треће Цицерона и Сенеке, четврто светог Павла и свете Цецилије
Јер ни на једној стопи наше земље није дуже боравила људска мисао, ни више оставила трага људска енергија.
Никад Рим није лепши него ноћу, и нигде ноћ није лепша него у Риму. Има улица и пијаца које никад нисам видео друкче него ноћу, и којима никад нисам знао име и правац. Такве су улице у Borgo Vecchio, и квартовима у којима живе мали људи, где се прозори погасе већ од првог мрака, и где је тишина дубока као ноћно море …”
Дучићеви путописни списи упућују на помисао да је песник вештији путописац него што би се у први мах могло закључити. Његов песнички опус знатно је богатији од прозног, али се у песниковој прози осећа поетско-лирски осврт на европске градове које посећује. Реченица је јасна, сликовита и топла. Дескрипција привлачи читаоца и позива на заједничко путовање. Ако отворимо странице Дучићевих путописа, за тили час са хладних Алпа можемо отићи до пролећних дана у Паризу или песниковог омиљеног римског пејзажа...
Па, отворио странице ових путописа и кренимо на пут са Јованом Дучићем...
Мирјана Гашић
ЈОВАН ДУЧИЋ
Године 1899. Јован Дучић у Дубровнику
са младим пријатељем Јованом Ђајом
гледа јадрански талас
како се упорно упиње о обалу
Један век потом
тамо су пале неке бомбе
испаљивала су их погрешна браћа
после је ту саграђен модеран кафић
све се променило, чак и браћа
само је онај јадничак талас остао исти
својом упорношћу
С једним старим пријатељем из Требиња
гледао је 1920. Леотар,
један ветар му је упорно ударао у леђа
на истом месту никла је касније
прелепа Дучићева црква
у коју је и сам ушао,
све се променило
само је онај јадничак ветар остао исти
својом упорношћу
Био сам на оба места Дучићевим трагом
није ми сметало да будем јадничак
не волим замене
2017.
Љубиша Ђидић
Са Црквине, уз Дучића
Оно ти личи, кад се из билећког камењара спустиш, на прави праг Медитерана. Топло, питомо разбашкарено на обе обале Требишњице, у благом успону на околна брда. Требиње. Он, кнез песника, миљеник жена, отмени дипломата, хваљен и завидљиво нападан, винут из херцеговачке скучености до светских видика, Јован Дучић. Скоро да су синоними. Требиње на сваком кораку с поносом истиче свог славног земљака. Песник затвара круг својим закаснелим враћањем на врх брега именом Црквина, да у новодигнутој цркви по узору на Грачаницу добије своје коначно пребивалиште.
Да у човеку постоји жеља да се истакне и потврди, да му није довољно завичајно делање, но да тражи свом таленту меру у свету, да су даљине и видокрузи, слућени са прага, примамљиви, Дучић је записао у Белешкама о себи: ,, Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види по ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг, који није био без утицаја на мој завичај и његове људе...”
Колико год узлетео, и на дугом се лету одржао и задржао, песник ће се окренути свом далеком почетку:
Први пут небо ту засијало
На људску срећу и болове;
Ходисмо туд, где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим мукама,
До звезда брод је мој узлетео;
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.
Тестаментарна воља песникова испуњена је дана 22. октобра 2000. године, чекана пуних педесет седам година. Естета, доследан у избору места вечног мира. Са Црквине над градом блиста Херцеговачка Грачаница, добацујући погледе ка Леутару, док се у зеленим водама Требишњице у удолини по вас цели дан огледа Арсланагића мост, тај бели углачани од хода, патином превучени, неземаљске лепоте Нарцис. А песник у хладу црквеном изван времена и близак звездама подсећа :
С мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају.
Понор на понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић најзад једном мину
Између сна истине.
Тај пухор сна и замора,
пењи се тихо, зимзелене,
уз плочу бледог мрамора.
Гордана Влаховић
Снимак песме АКОРДИ, говори Лидија Ужаревић
Представљање КУД-а "Герасим Вујић", КОЊУХ
МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА „КОЊУХ“
КУЛТУРНО УМЕТНИЧКО ДРУШТВО “ГЕРАСИМ ВУЈИЋ“ КОЊУХ
Моје село лозом се попело до људскости до свог лепог дана,
моје село у грожђу рудело, ој Мораво ој реко звездана
Моје село наду разгорело, калемари срца пуна жари,
калеми се ватра у сну стварна, ој Мораво реко хлебозарна
Овако је песник Радомир Андрић описивао у својим песмама село Коњух. Село од старина које се првобитно налазило на обали реке Западне Мораве, а касније пресељено пар километара северно, на двадесетак километара од Лазареве престонице. Легенда каже да је село добило име Коњух зато што су на том месту биле коњушнице кнеза Лазара.
Месна заједница „Коњух“ са својих пет припадајућих насељених места: Коњух, Љубава, Коморане, Каменаре и Брајковац представља пољопривредно, привредни центар овог краја. Вредни мештани ових села баве се првенствено калемарством, воћарством и виноградарством, а ништа мање не заостаје ни повртарство.
Почетак културе и образовања датира још из 1821. године када је у селу Коморане у порти манастира Светог Николе, у црквеној кући, почела са радом прва школа у овом крају. Зато ове године прослављамо велики јубилеј, 200 година постојања прве школе. Један од учитеља коњушке школе био је Герасим Вујић чије име носи данашње Културно уметничко друштво. Доласком Герасима и његове жене Благородне Вујић почиње образовни, културни и спортски преображај села.
Културно уметничко друштво „Герасим Вујић“ основано је 1924. године и у својој дугој и богатој историји спада у једно од најуспешнијих друштава у Србији. О томе сведочи Вукова награда, први победник „Такмичење села Србије“ , а хумористичка екипа је заслужна за актуелну титулу „Супер шампиона смеха“ старе Југославије коју до дан данас с поносом брани. КУД „Герасим Вујић“ своје активности реализује кроз секције као што су: фолклорна, певачка и драмско-рецитаторска. У овој тешкој години за нама, били смо домаћини телевизијској екипи емисије „Кухиња мога краја“ која чува од заборава стару српску трпезу и на најбољи начин представили Коњух и културну баштину Града Крушевца.
Комплетан снимак можете погледати на линку:
