Предавање на тему "КРУШЕВАЦ ЗА ВРЕМЕ ТУРСКОГ РОПСТВА"

1617138046067

Предавач:
Милан Милошевић, наставник историје и члан Удружења историчара Расинског округа 
 
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КРУШЕВАЦ
 
Предавање
Тема: "КРУШЕВАЦ ЗА ВРЕМЕ ТУРСКОГ РОПСТВА"
 
 

КРУШЕВАЦ ЗА ВРЕМЕ ТУРСКОГ РОПСТВА

 

Аутор: Милан Милошевић

 

Поштовани пратиоци странице и канала Културног центра Крушевац, добар дан! Моје име је Милан Милошевић, по занимању сам професор историје, запослен у Политехничкој школи у Крушевцу и Основној школи „Велизар Станковић Корчагин“ у Великом Шиљеговцу. У име Удружења историчара Расинског округа, чији сам члан, данас ћу вам презентовати једну историјску тему која није превише популарна, али сам је намерно изабрао пошто сматрам да и тај део наше историје треба да буде осветљен. Данашња тема мог излагања је Крушевац за време турског ропства. Ове године прослављамо велики јубилеј, 650 година од првог спомињања нашег града. Оно што вероватно свима промиче је да је за ових 6 и по векова наш град ако чисто хронолошки посматрамо дуже био османски турски него српски и хришћански град. На овај начин, овом презентацијом и причом о нашем граду под османском влашћу, желим да дам свој допринос обележавању овог великог јубилеја.

Кратак историјат града до доласка Турака

Крушевац, као што смо већ рекли, ове године прославља свој велики јубилеј. Као година оснивања града усталила се 1371. година, мада се у српској историографији доста писало о томе када град Крушевац настаје, и оно што представља неко најучесталије мишљење историчара је да годину подизања града треба тражити између 1371. и 1377. године. Можда је и најисправније мишљење познатог историчара Момчила Спремића који каже да је погрешно инсистирање на години настанка града јер је за такав један грађевински подухват сигурно било потребно бар неколико година. Сигурно је да Крушевац настаје на месту неког некадашњег старијег насеља, што потврђују материјални извори попут надгробне плоче узидане у звоник Лазарице која потиче с краја 13. века. Такође, археолошка истраживања су показала да је слој Малог града, око чувене Донжон куле, раније изграђена одбрамбена целина на коју је касније додат други појас зидова који је окруживао цркву Лазарицу. Први спомен Крушевца јавља се у Раваничкој повељи кнеза Лазара чији најстарији препис потиче из 1377. године, што јасно говори да је град у то време већ постојао.

Кнез Лазар је свакако морао да има у виду опасност од Турака с једне стране, након њихове победе над Мрњавчевићима у Маричкој бици септембра 1371. године, као и опасност од енергичног Николе Алтомановића који је држао простране области од Рудника до Јадранског мора и био трн у оку како кнезу Лазару, тако и босанском бану Твртку. Кнез Лазар пажљиво бира место за изградњу града, који је доста северније од оних области до којих допиру Турци у том тренутку, који је „место скровито“ пошто је на неких тридесетак километара од главне саобраћајнице Балканског полуострва, Цариградског друма, а који је опет на одличном положају јер је долинама Западне, Велике и Јужне Мораве одлично повезан са остатком Балкана, а врло лако се из њега кроз касније названу Јанкову клисуру спуштало у област Топлице и даље ка Косову.

Сам начин изградње града и материјал одредиће и име нашег града, како српско, тако и турско. Камен од кога је град сазидан назива се крушац, па се сматра да име града потиче од њега. Зидови око града имали су облик шестоугаоника, а град је имао површину од око 5 хектара. Утврђење се простирало у правцу север-југ око 300 метара, а у правцу исток-запад око 200 метара, и налазило се на природној тераси која се уздизала изнад земљишта мочварног типа које је често плавила Западна Морава. На спољној и унутрашњој страни дебелог зида уграђиван је пажљиво припреман и обрађиван тесани крупан камен, а на средини је на дебели слој малтера ређано необрађено ситније камење које је да би се што чвршће држало повезивано водоравним дрвеним сантрачима. Спољашње стране зида су грађене у наизменичним слојевима млечно белог и тамно мрког камена, па је деловао попут шареног ћилима за посматраче са стране. Главна кула, тзв. Донжон кула, била је масивна троспратна грађевина, која је имала приземље, ложницу, ризницу и чардак. Она се сужавала од темеља ка врху. У мирнодопском периоду је у њој боравила само посада, а у ратном периоду је предвиђено да се владарска породица смести унутра и могла је да издржи дужу опсаду. Унутар утврђења налазио се двор кнеза Лазара, као и дворска црква посвећена Светом Стефану, данас позната као црква Лазарица. Поред ових репрезентативних објеката, свакако је било просторија намењених оправци и изради алата, оружја и других објеката неопходних дворском комплексу, попут коњушнице и цистерне за воду. Тврђава је на сваких двадесетак метара имала мале четвороугаоне куле, које су биле уграђене у градски зид, који је био висок око 4, а широк око 2 метра. Град је имао и своје подграђе које је највероватније било такође опасано зидом.

Крушевац је посебно место у српској историји и народном сећању заузео захваљујући Косовском боју, на Видовдан 1389. године. Сами турски извори говоре о томе да је Лазар код „оне Мораве“, мислећи на Западну Мораву, окупио своју војску са којом се упутио у одсудну битку против турског султана Мурата. Та војска је свакако морала да крене из Лазаревог престоног града, Крушевца, а ка Косову се упутила најкраћом везом, кроз Јанкову клисуру између Јастрепца и Копаоника. Исход битке је великом броју људи веома добро познат, па не бих сада ширио причу о Косовској бици, нити говорио о њеном значају у колективној свести српског народа јер је свакако било и биће ове године саговорника који ће се дубље позабавити том темом.

Први контакти са Турцима

После Косовског боја, Лазаревићи су наставили да столују у Крушевцу, прво кнегиња Милица као својеврсни намесник свом сину Стефану, а затим и кнез, а потоњи деспот Стефан Лазаревић. Поједини турски извори, као и наши старији историчари, износили су тврдњу да је нови султан Бајазит, који је постао и зет кнегиње Милице удајом Оливере, запосео најважније српске градове, међу њима и Крушевац, непосредно после боја, 1390/91. године, али се данас ипак таква тврдња сматра непоузданом и нетачном. У Крушевцу ће 1393. године доћи до велике свечаности када је кнез Стефан проглашен пунолетним и преузео власт. Он је добио титулу великог кнеза, што га је уздигло међу осталом српском властелом и омогућило му да се сматра господаром и самодршцем српским. Крушевац ће до Ангорске битке (1402) несумњиво остати престоница Моравске Србије под Лазаревићима, а 1398. године се из Видина у Крушевац доносе мошти Свете Петке. Након што постане деспот и угарски вазал, Стефан Лазаревић ће пренети своје главно седиште у Београд који добија од Угара, али ће свакако често боравити у Крушевцу и одатле владати. Пренос центра државе далеко на север има практичне разлоге јер је Београд био на самој граници са Угарском и далеко од домашаја Турака. Ипак, Крушевац и даље има огроман значај и поред Београда представља најзначајнији град северно од Копаоника. У време сукоба између браће, Стефана и Вука Лазаревића, Крушевац припада Вуку и представља његов најзначајнији центар.

Крушевац је тешко пострадао од Турака 1413. године, приликом напада султана Мусе Челебије, сина султана Бајазита, током грађанског рата који се водио у Османском царству, а овом приликом разорен је Сталаћ. У Крушевцу је и склопљен савез против Мусе, када су се окупили деспот Стефан, војвода Сандаљ Хранић и други претендент на османски престо, Мехмед I, након чега су кренули у потеру за њим. Међутим, много страшније последице имао је напад султана Мурата II, сина султана Мехмеда I, који је 1425. године нападао град и пустошио његову околину, да би га 1426. године и освојио, што представља први пад Крушевца под османску власт.

Још за време првих контаката Османлија са престоницом кнеза Лазара, за време султана Бајазита, Турци су граду у својим изворима дали име Алаџа Хисар, у преводу Шарени град, због разнобојног камена којим су зидине биле прекривене. Када су га освојили 1426. године, Турци су му и званично променили име. Нови српски деспот, Ђурађ Бранковић, морао је приликом склапања мира са Турцима 1428. године да прихвати губитак Ниша и Крушевца, који су остали у турским рукама. Како је деспот Ђурађ остао без свих важних утврђених градова у том тренутку, морао је да крене да зида нову престоницу, Смедерево. У Крушевцу се сместио главни заповедник турске границе, Синан-бег, потурчени Грк, који је одатле могао да контролише деспота Ђурђа и да по потреби продре у било ком правцу. Посебно значајан био је прелаз преко Мораве за који је тражена посебна дозвола од турских власти.

Крушевац је као најистуренија тачка Османлија ка Европи постао интересантан и моћној Угарској. Угарски краљ Жигмунд, оснивач витешког Реда змаја, послао је 1437. године војску са циљем да попали Крушевац, што је изазвало револт код Турака који су подигли рат, након чега долази до првог пада Деспотовине (1439). Ово довољно говори колико је Крушевац био значајно војно упориште у том тренутку за Османско царство. Крушевац је страдао и 1443. године од крсташа деспота Ђурђа и Сибињанин Јанка када се повела тзв. Дуга војна. Када је дошло до обнове Деспотовине (1444), међу градовима који су враћени деспоту Ђурђу наводи се и Крушевац, мада остаје и даље међу историчарима нејасно питање да ли је тада град уопште враћен или је остао у турским рукама, пошто неки други извори наводе на другачије размишљање.

Коначни пад Крушевца под Турке

Када је након чувеног Другог косовског боја (1448), који је Јанош Хуњади, тј. Сибињанин Јанко, водио против Турака на истом месту где се и кнез Лазар сукобио са њима, деспот Ђурађ Бранковић је заробио Сибињанин Јанка, па га је након плаћања великог откупа пустио. Нови турски султан, Мехмед II Oсвајач, наредио је да се деспот Ђурађ казни због пуштања и послао је свог Фериз-бега са великом војском да обнови Крушевац (1449) и да одатле крене у казнену експедицију. Крушевац је поново постао поприште сукоба између Турака и Угара. Султан Мехмед II Освајач ће 1454. године, годину дана након пада Цариграда, лично доћи у Крушевац, а пре одласка у Софију ће у њему оставити три своја санџакбега. Сибињанин Јанко ће успети да продре до Крушевца и потуче их, а заробиће заповедника Крушевца, Фериз-бега, и одвести га са собом у Смедерево. Султан Мехмед Освајач ће из освете заробити око 50.000 људи, највише из крушевачког краја и одвести их са собом у Цариград. Након пада Новог Брда (1455), султану ће припасти по уговору са деспотом Ђурђем све области јужно од Западне Мораве, а самим тим и Крушевац, који ће дефинитивно пасти под турску власт, под којом ће остати de facto до 1833. године.

Мехмед II Освајач је искористио Крушевац као базу за његов неуспешни поход на Београд (1456), а у град је довукао мноштво опсадних справа и подигао је тополивницу. У град је 1458. године дошла велика турска војска која се након ратовања с богатим пленом поново повукла у Крушевац. У град је доведено и преко хиљаду мајстора, дрводеља и бродоградитеља, који је требало да направе неопходну флотилу чамаца и бродића за опсаду Београда.

Међутим, са падом Смедерева и Српске деспотовине (1459), граница се помера на север, па интензивне борбе око Крушевца постепено престају, мада се с времена на време воде и даље. Султан Мехмед Освајач је још једном 1476. године боравио у Крушевцу. Угари су заједно са Вуком Гргуревићем („Змај Огњени Вук“) и Дмитром Јакшићем још два пута угрозили Турке у Крушевцу, 1480. и 1481. године, а након овог другог напада су са собом у Угарску повели око 60.000 људи, ослободивши их турског ропства. Крушевац ће постепено престати да буде стратегијски и војни центар, а постаће административни центар Алаџахисарског (Крушевачког) санџака.

 

Крушевачки санџак

Алаџахисар, како су Турци назвали Крушевац, одмах након припајања Османском царству 1455. године постао је седиште санџака, војно-административне области. Границе Алаџахисарског санџака простирале су се од Жељина и Копаоника на западу до српско-бугарске границе на Старој планини на истоку, као и од Параћина на северу до Гњилана на југу. Организација Османског царства је била таква да су се санџаци даље делили на нахије, а Крушевачки санџак имао је у свом саставу следеће нахије: Алаџахисар, Загрлату, Петрус, Козник, Бован, Прокупље, Куршумлију, Дубочицу, Пољаницу, Кислину и Изморник. Санџаци су пак, с друге стране, били саставни део већих целина које називамо беглербеглуци или ејалети. До освајања Будима од стране Сулејмана Величанственог (1541), сви санџаци на Балкану били су саставни део Румелијског беглербеглука. Крушевачки санџак био је након 1541. године припојен Будимском беглербеглуку, а 1560. године Темишварском, да би 1582. године био враћен под власт румелијског беглербега. Овакво уређење биће све до аустро-турског рата и Пожаревачког мира (1718). Судска власт је била одвојена и ту је важила другачија подела, на кадилуке, при чему је судску власт над кадилуком имао кадија. Алаџахисар је био седиште једног од кадилука.

На подручју Крушевачког санџака су постојала насеља различитих категорија. Према пописима које је спроводило Османско царство, у Крушевачком санџаку је статус тврђаве у 16. веку имао Козник; статус касабе имали су Крушевац, Прокупље, Куршумлија и Лесковац; статус рудника су имали Плана и Заплана; некатегорисана већа насеља били су Бован, Параћин и Медвеђа (Параћин и Медвеђа постају касније касабе); остала насеља имају статус села и тргова.

Алаџахисар ће прво имати статус тврђаве, током 15. века, да би касније у 16. веку добио статус касабе. Проглашење једног насеља за касабу био је важан чин и за то је био потребан посебан султанов ферман или берат. Са променом статуса насеља мења се и положај муслиманског становништва у граду који постаје повољнији јер се ослобађа одређених намета. Касаба би по дефиницији било отворено муслиманско насеље чије се становништво бави градском привредом. У турској терминологији имамо и варош, која је слична касаби, али већинско становништво је хришћанско. Како број муслимана расте, термин варош може да означава и хришћански део града. Да би насеље стекло статус касабе, морало је да испуни три предуслова: да има муслиманску заједницу (џемат) са бар једном муслиманском махалом, да има саборну џамију за молитву петком и да има трг (чаршију, пазар) са бар једним пазарним даном.

Крушевац као оријентални град

О изгледу Крушевца, тј. Алаџахисара, као и бројности и структури његових становника у првих пола века османске владавине знамо веома мало. Знатно више података нам пружају пописи Крушевачког санџака из 16. века, између 1516. и 1584. године, њих шест. Од ових шест пописа, у њих четири се налазе и спискови вакуфа. Вакуфи имају изванредан значај при формирању урбаних насеља оријенталног типа на нашим просторима, а оснивани су да задовоље верске и образовне потребе све бројнијег муслиманског становништва. На овај начин настају бројне џамије, месџиди, мектеби и медресе. Претпостављам да су неки појмови одавде нашим пратиоцима мање познати, па ћу укратко покушати да их објасним. Месџиди су у ширем смислу представљали исламске храмове, тј. свако место где је могуће да се клања, док би у ужем смислу то биле мање муслиманске богомоље без минарета, у којима се не обавља подневна молитва петком (џума), као ни бајрамски намаз (молитва). Мектеб је исламска основна школа, у којој ученици савладавају основе исламске вере, арапског писма, граматике и изговора, и у којима се највећи део времена посвећује правилном ишчитавању Курана. Медресе су биле исламске средње и високе школе које су се обично налазиле уз џамију, а у њима се изучавао арапски језик, исламска вера, теологија и шеријатско право. Полазници медресе су касније заузимали важна места у османском друштву и постајали припадници улеме, муслиманског свештенства.

Осим ових објеката, оснивачи вакуфа су подизали и грађевине од јавног значаја попут ханова, каравансараја, мостова, чесми, хамама, фонтана, имарета, сахаткула и др. Ханови су били преноћишта дуж трговачких путева, где су путници могли да се одморе, а ту се вршио и претовар робе и замена коња, и у њима су се смештај и храна наплаћивали. Караван-сараји су били знатно већи објекти, отворени за све трговце и путнике. Градили су се у близини већих трговачких градова, а међусобно су били удаљени око дан хода. Били су утврђени спољним снажним зидом, а имали су засебне просторије за људе, смештај робе, транспортне животиње и стоку. У њима се осим прихвата и смештаја каравана обављала и трговина, тако да су на неки начин били претече данашњих трговинских центара. Имарети су били јавне народне кухиње.

Што се података из пописа током 16. века тиче, може се закључити да је Алаџахисар био мали град са израженом муслиманском већином. Број хришћана се нагло смањио између 1516. и 1530. године, када је пао са 40,9 на 22,6%, па је од тада улога хришћана у граду све безначајнија.

Прве значајније грађевине исламске архитектуре у Крушевцу подигнуте су још за време првог пада под Турке, између 1426. и 1444. године. Султан Мурат II у Крушевцу подиже царску џамију и хамам. Царска џамија се налазила на углу данашњих улица Цара Лазара и Страхињићеве и њени остаци су били видљиви до пре стотинак година. Хамам се налазио на месту данашње Велике чесме, прекопута Мензулане (Старе поште) у улици Цара Лазара. Царска џамија је била центар духовног и културно-просветног живота Алаџахисара. Оно што је карактеристично за Алаџахисар је да је он један од ретких оријенталних градова у коме се око царске џамије није развила махала, највероватније због свог положаја унутар трговачке чаршије. У царској џамији се клањало свих пет намаза током дана, а читан је свакодневно и тариф, тј. спомињало се име султана и задужбинара. У царској џамији се вршило подучавање Курану, тј. подучавање будућих хафиза, оних који Куран знају напамет. За разлику од царске џамије, око царског хамама се формирала посебна махала. Свакако је за потребе хамама и царске џамије, због обредног прања (абдеста), морао да буде реконструисан водовод или изграђен нови.

Како је Крушевац све до освајања Београда (1521) за Турке био значајно војно упориште, није могло бити речи о некој великој грађевинској делатности што се тиче цивилних објеката и задужбина до тада. Немамо података о постојању сараја санџакбега, а знамо да су Турци након припајања Крушевца изградили градску судницу и пратеће објекте, па се и око суда развила посебна махала. Крушевац је веома рано добио и два значајна објекта, завију и месџид, које подижу турски крајишки заповедници, Али-бег Михалоглу и Фериз-бег. Завија је у Османском царству објекат који служи као склониште за дервишке вође, важне путнике или ратнике за веру (газије). Такође, може да обезбеди бесплатну храну за путнике или сиромахе. Завије су грађене у близини градских капија или тргова и биле су богато и лепо украшене, како би достојанствено приказале град, али и показале промену неког града у османски и тежњу Османског царства за сталним присуством у њему. Завију је подигао Али-бег Михалоглу, први смедеревски санџакбег, потомак Михајла Ћосавог, Грка који је ратовао заједно са оснивачем династије Османлија, Османом. Објаснио сам функцију месџида, а први месџид подиже Фериз-бег, крајишки заповедник Крушевца за време султана Мехмеда Освајача. Око његовог месџида се формирала махала позната као Фируз-бегова махала. Почетком 16. века ће извесни Хаџи Мехмед подићи још један месџид око кога ће се формирати махала названа по њему, као и муалимхану – нижу средњу школу за сиромашне, а он ће подићи и једини караван-сарај у Крушевцу. Између 1520. и 1525. године у Алаџахисару ће бити подигнута три нова месџида и завија, након чега ће у наредних пола века градитељска делатност опасти. Седамдесетих година 16. века ће Алаџахисар добити нову џамију, Хаџи Ибрахимову, као и мектеб, а до 1584. године ће бити изграђена још једна џамија коју подиже извесни Махмуд-бег. У 17. веку током свог пропутовања кроз Крушевац, чувени османски путописац Евлија Челебија поред постојећих наводи још две муслиманске богомоље и један нови мектеб, а каже да Крушевац тада има и медресу, као и три мала и један велики трговачки хан.

Интересантно је да је до 1536. године Крушевац добио и механу, по којој је названа једна од махала. Занимљиво је такође да је она настала у муслиманској махали пошто је то било законом забрањено, мада увидом у попис видимо да је у тој махали било доста конвертита, тј. нових муслимана.

Махале су биле стамбене четврти које су се најчешће формирале око богомоља и са чаршијом су биле повезане из више праваца. Њихова основна карактеристика била је да су то биле најмање и основне управне јединице у једном османском граду. У балканским градовима, за разлику од блискоисточних, није било јасно видљивих граница махала. Становници махала били су међусобно повезани по вери, етничкој припадности, месту порекла и породичним везама. Међусобно су се веома добро познавали и врло често били одговорни за понашање сваког становника махале, а били су и веома солидарни. Муслиманске махале су биле сачињене од неколико мањих, мирних сокака и слепих улица, које су биле границе махале. На неком проширењу унутар махале се обично налазио месџид или џамија. Улице су биле поплочане калдрмом. За односе са властима, као и одржавање реда и мира био је задужен имам махале, или ако је реч о хришћанској махали то је радио поп. Основни циљ био је да махала буде мирна, чиста и безбедна за живот. Хришћанске махале су биле сличне муслиманским, само што су имале своју богомољу. Османске куће су биле окружене зеленилом, двориштима, баштама, па и виноградима. Већина кућа, осим оних најбогатијих, била је направљена од дрвета или набоја (блата), што је умело да буде проблематично онда када избије пожар. У Крушевцу је 1530. године било 12 махала: 10 муслиманских и 2 хришћанске; 1584. године има 17 махала: 13 муслиманских, 2 хришћанске, 2 циганске и једну мешовиту. У вароши Крушевац је 1593. године забележено 6 хришћанских махала: Крагуј (5 кућа), Добрђан унутар тврђаве (9 кућа), Стари Крушевац (4 куће), махала унутар тврђаве (6 кућа), Лопатари (5 кућа) и Добратин (2 куће). Муслиманске махале имају имена попут: Сејиди Хоџе, Хаџи Мехмеда, Мутавџије Мехмеда, Фируз-аге, Сарача Мустафе, Џафера тобџије, хамама, суда, Махмуд-бегове џамије, Хаџи Ибрахимове џамије, Махмуда ћехаје итд. Лоцирање ових махала је скоро немогуће, изузев махале Побрђе, која је представљала подграђе тврђаве, као и махале хамама која је била у близини Велике чесме. Сејди-хоџина и Синан-бегова махала су се налазиле у близини махале Побрђе / Побрежје на основу посредних података. У Крушевцу се 1530. године налази и махала „мутрибана“, која је била место градске забаве, где је било свирача чалгаџија и где се пило вино, а касније ће ова махала добити име по механи.

У градовима оријенталног типа на Балканском полуострву целокупан привредни живот одвијао се у чаршијама. Чаршије су представљале занатско-трговачки део града и биле су одвојене од махала, стамбених четврти. Чаршије су биле места где су се различите вере и културе спајале. Дућани у чаршијама би се отварали два до три сата након изласка сунца, а затварали се након трећег мујезиновог позива на намаз. Дућани трговаца и занатлија били су груписани по делатностима. Најчешће су били дрвени, ретко зидани, о чему пише и Евлија Челебија који говори да алаџахисарски дућани нису нарочито лепи и да су од дрвета. Сваки дућан је имао свој ћепенак, на ком се излагала роба и кроз који је могла да се види и неизложена роба у дућану. Ћепенак представља дрвено прочеље дућана и састоји се од три капка, од чега се два подижу, а један се спушта и на њему се излаже роба и на њему седе трговац и купци. Једино су грнчарска и ковачка радионица због специфичности процеса рада остале делимично очуване, док су остали дућани нестали временом. Главно стамбено насеље муслимана пружало се дуж чаршије која се налазила у данашњим улицама Цара Лазара и Југ-Богдановој, из које су се гранали уски слепи сокаци ка Бивољу и Јасици, и једним делом можда ка Лазарици, на крају чаршије.

Што се тиче крушевачких занатлија пред пад под Турке, били су познати као вешти градитељи мостова, храмова и кула. Било је и ковача, поткивача и седлара, као и дрводеља. Малопре сам споменуо ковачку и грнчарску радионицу, а грнчарска радионица је била карактеристика престонице и израђивала је луксузно посуђе за то време. Та традиција наставила се и у османском периоду. Поред старих заната, који са доласком Турака мењају своја имена, јављају се и потпуно нови занати којима се бавило муслиманско становништво. Сви занати су били организовани у еснафе, а локални шејхови су били председници еснафског већа у једном граду и водили рачуна о функционисању еснафа, одржавању реда, морала и санкционисању оних који крше правила.

У Крушевцу је осим гостионичара, месара, пиљара, пекара, ковача, без којих град не би могао да функционише, постојало и присуство других занатлија који су своје производе продавали у дућанима или на базарима. Крушевац је имао кожаре, тј. табаке, и њихове радионице биле су поред река на самом крају града, због мириса који је умео да буде непријатан. Поред табака, постојале су и бојаџије, као и папуџија. Осим табака, Крушевац је имао и ћурчију који је правио кожухе и друге одевне предмете од коже. Сарачи су се бавили производњом седла и ремена за коње, новчанике, футроле, опасаче, а изузетно су могли да се баве и опанчарским занатом. Мутавџије су правиле од кострети бисаге, зобнице и вреће. Такође, важну улогу имају терзије, одн. кројачи, који праве мушка и женска одела од чоје, кафтане, чакшире, фереџе, доламе и друге одевне предмете. У Крушевцу је било и свилара који су правили гајтане, кићанке и друге предмете од свиле. Постојао је и позамантериста, тј. казаз, што показује да је било и богатијих грађана који су куповали луксузније одевне предмете. Јоргане и антерије је правио вуновлачар или халач. Што се занатлија који су израђивали и обрађивали металне предмете тиче, постојали су ковачи, поткивачи (налбанти), али и калајџије и бравари. Доста Рома се бавило ковачким занатом. Калајџије су пресвлачиле калајем судове и посуђе које би направиле казанџије, али казанџија у Крушевцу није било. У Крушевцу су забележени и пушкари, тј. туфегџије. Месари или касапи су били задужени за обраду меса, али су муслимани и хришћани имали одвојене месаре, највероватније и због самог начина исхране који је између две вере био различит. Зна се да је у Крушевцу постојао алваџија. Што се здравља и неге тела тиче, у Крушевцу је постојао берберин, ранар, као и хамамџија и масер. Када је реч о неопходним намирницама, Алаџахисар има своје соларе и воскаре. Крушевац је имао своју чаршију, али је она у поређењу са огромним чаршијама какве су оне у Сарајеву или Скопљу ипак била мала и скромна.

Крушевац је свакако био најзначајнији потрошачки центар унутар Алаџахисарског санџака, самим тим што је био и његов административни центар. Трговина је имала веома велики значај за живот града, а из кануна (закона) за Крушевац видимо чиме се то трговало. Промет робе вршен је на градском тргу који се налазио на месту данашње Старе ваге. Ту се трговало пољопривредном робом (житарице, поврће, воће, вино, дрва, јаја, мед, маст, лој, овце, говеда, козе, риба и др.), гвозденим и дрвеним производима (мотике, раоници, казани, столице, лопате) и текстилним производима (ланено платно, сукно, чоја, кабанице, кошуље, чакшире итд.). У граду се продавала увезена роба као што је маслиново уље и со. Град је имао и своју колонију дубровачких трговаца која није била велика и није била значајна као она у Прокупљу, али је била присутна. Дубровчани су из крушевачког краја извозили говеђе и бивоље коже, гуњеве, штављене и бојене јагњеће коже, вуну и восак. У наш крај су довозили тканину, оружје, накит, со, па чак и луксузне предмете од мурано стакла из Италије и стакларских радионица у Чешкој, што показује богатство крушевачке чаршије.

Становништво

Већ почетком 16. века у Крушевцу је приметан значајан пораст муслиманског становништва и још од првог пописа у XVI веку из 1516. године они имају двотрећинску већину у граду, да би до краја истог века проценат муслимана порастао на око 85%. За време владавине Сулејмана Величанственог (1520-1566) бележи се интензиван процес исламизације. Први на ислам прелази племићки слој који жели да задржи старе привилегије, а одмах за њима следе занатлије које прелазе на ислам због олакшица у пословању. Скоро трећина крушевачких муслимана 1570. године било је из редова конвертита. На верску структуру становништва утицало је и досељавање из других делова Османског царства, па су се у Крушевац етнички Турци досељавали још од друге половине 15. века како би чинили османски државни апарат, а било их је из Анадолије, као и из других делова државе и представљали су најугледнији слој грађана. Крајем 16. века у Алаџахисар се досељавају и становници суседних балканских области, па се јављају имена грчког и влашког порекла, а од почетка 17. века и албанска. Важан сегмент градског становништва осим Срба и Турака чине и Роми, којих је било крајем 15. века и вероватно да их је османска власт ту затекла. Већ смо навели да је у граду било Дубровчана, а касније ће се појављивати и други трговци осим њих: Јермени, Јевреји, Грци, а постепено и Срби крећу да се интензивније баве трговином.

Што се броја становника тиче, пописи нису обухватали целокупно становништво, али можемо проценити неки оквирни број становника пошто се сматра да је у просеку било 7-8 људи у домаћинству. Ако је број кућа у Крушевцу 1516. године износио 204 муслиманске, 84 хришћанске и 22 ромске куће, Крушевац је у том периоду могао да има око 2500 становника. Током 16. века дошло је до депопулације Алаџахисарског санџака услед пресељења становништва на новоосвојене територије у Угарској, као и епидемије куге, али се број становника у Крушевцу није значајно колебао. Очигледна је промена у структури становништва до пред крај 18. века, када аустријски официр Јозеф Митесер наводи да у Крушевцу 1784. године има 270 кућа, од чега 120 хришћанских и 150 муслиманских. Тада наводи да у граду има три хана, пет кафана и четири пекаре. Поред Лазарице наводи постојање још једне цркве.

Крушевац за време аустро-турских ратова

Како се Крушевац вековима већ налазио дубоко унутар османске територије, од војног упоришта постао је административни центар. Међутим, поново ће добити на свом војном значају током ратова које су међусобно водили Хабзбуршка монархија и Османско царство од краја 17. па до краја 18. века. Ових ратова је било четири, а Крушевац ће имати своју значајну улогу у три рата.

Први рат у коме Крушевац поново игра значајну улогу био је Велики бечки рат (1683-1699), када је Османско царство покушало да изврши нову експанзију ка Средњој Европи и заузме Беч, али је на крају морало да се повуче и препусти територије северно од Саве и Дунава. Током 1689. године, хабзбуршка војска је извршила продор у Србију и залетала се чак до Скопља. Заповедник турске војске, сераскер Реџеп-паша извршиће у Крушевцу концентрацију турских снага током јула 1689. године, а према различитим извештајима у логору код Крушевца било је око 20.000 турских војника који су чекали долазак војске из Софије коју је предводио султан. Реџеп-пашина војска извршила је један маневарски продор до Авале, након чега се повукла у Крушевац. Почетком септембра 1689. године, аустријска војска ће успети да заузме Крушевац. Аустријска војска је у Крушевцу боравила нешто више од годину дана, када су Турци покренули контраофанзиву и протерали Аустријанце преко Саве и Дунава. Када је почетком септембра 1689. године капитулирао Ниш, и судбина Крушевца била је запечаћена. Велике масе хришћанског становништва нашле су се у збегу у страху од турске одмазде, чиме је покренута Прва Велика сеоба Срба. У историјским изворима налазимо имена осморице Срба, крушевачких занатлија, који су се након сеобе обрели у Будиму, где су међу српским избеглицама заузимали важне положаје.

Током III аустро-турског рата (1736-1739), Крушевац поново има велики стратегијски значај за Аустријанце, који су желели да Босну и Херцеговину одсеку од остатка Османског царства заузимањем долине Западне Мораве. Током јула 1737. аустријска војска заједно са одредима српске милиције продире у долину Велике Мораве. Крушевачки Турци у страху ступају у преговоре с Аустријанцима да их пусте да се повуку, а Крушевац запоседа одред српске милиције на челу са оберкапетаном Станишом Марковићем Млатишумом. Српски кнезови из крушевачке околине пристали су да ступе у службу аустријског цара и дигну се на устанак. Неуспех аустријске војске у Босни довео је до њеног повлачења из Србије. Поново је капитулација Ниша запечатила и судбину Крушевца, па су се већ октобра 1737. године Млатишума и његови људи повукли из Крушевца и препустили га Турцима. Овога пута отпочела је Друга велика сеоба Срба, тако да се и ово војевање завршило трагично по српски народ.

Четврти рат Аустријанци и Турци водили су од 1788-1791. године. Аустријанци су поново очекивали помоћ Срба и њихов устанак унутар Османског царства током ове кампање. Овај рат је код нас познат као Кочина крајина. Међутим, овог пута се Крушевљани нису масовније одазвали позивима Аустријанаца да ступе у њихову службу. Почетком 1790. године српски кнез у Крушевцу желео је да подигне устанак против петстотинак Турака који су боравили у гарнизону. Вођа српских добровољаца, тзв. фрајкора, пуковник Михаило Михаљевић, кренуо је почетком јануара 1790. године у напад на Крушевац, који је тада бранило 1200 Турака, предвођених Сехер-пашом. Михаљевић је свечано ушао у град 4. јануара 1790. године, а том приликом је позвао околне српске кнезове на прихватање верности аустријском цару Јосифу II. Наредио је да се хитно и колико је то могуће очисти црква Лазарица како би се у њој одржала служба, пошто су је Турци користили као коњушницу. Међутим, убрзо у фебруару 1790. године умире цар Јосиф, а његов наследник Леополд II жели мир са Турском. Пуковник Михаљевић се током пролећа исте године морао повући из Крушевца, тако да је и овај покушај ослобођења града од турског ропства пропао.

...

 

Овде бих завршио своје излагање о Крушевцу током турског ропства, пошто ће неко од колега свакако током године детаљније обрадити период који се односи на Крушевац у току Српске револуције. Надам се да вам је излагање било занимљиво иако се одужило и да сте сазнали нешто ново о свом граду, или бар обновили нешто што сте знали. Хвала на пажњи и довиђења!

 
2021  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates