ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ - Вељко Стамболија

*Срби из Републике Српске Крајине четири године су релативно успјешно чували границе своје младе државе коју су изгубили без праве борбе, тако рећи, без испаљеног метка, за само два дана. Историја је пуна куриозитета, али овакав још није забиљежен...* У само две реченице, на самом почетку ове књиге приказа, Вељко је пред нас, као на длан изнео сву коб судбине једног народа који је протеран са својих вековних огњишта и омогућио нам да у трену наслутимо све тегоба које је у том изгнанству српски народ морао да проживи, а и данас живи... А у самој књизи показао нам је сву снагу тог народа који је уз све невоље, које су га пратиле и које га прате, успео да оживи крајишку књижевност, свестан да само *раскошно расцвјетавање промрзлих крајишних цвјетова* даје наду да спас од заборава у писању лежи... Јер свако свој *КРСТ ОД ЛЕДА* мора носити...

У Белој сали КЦК, у организацији Културног центра Крушевац, је 26.04.2013. године одржана промоција књиге Вељка Стамболије *ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ*. О књизи и Вељковом стваралаштву су говорили: Мићо Јелић Грновић, Љубодраг Обрадовић, Јелена Протић-Петронијевић (која је и водила и заједно са Вељком и осмислила ову промоцију) и  Љубица  Петковић, делове из књиге читала je и надахнуто казивала Вељкову поезију Лидаја Ужаревић, а за технику, музику и фотографије су се постарали Бранко Симић и Веркан Гвозденовић.


Поклон Вељку од Миће Јелића


Јелена Протић-Петронијевић, Мићо Јелић Грновић и Бељко Стамболија


Мићо Јелић Грновић говори Вељкову поезију


Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић: врата канцеларије КЦК бр 6/1 су за тебе Вељко отворена
 и можеш увек доћи на чашицу разговора и... треботинске ракије ...

Поштовани посетиоци, пријатељи културе.

Мени је част да Вас поздравим и да пожелим да ово Вече буде нешто посебно, јер је и човек који је написао књигу *ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ* коју Вам вечерас представљамо посебан.

Има нешто што ми и није драго, а то је свакако чињеница да издавач ове књиге Вељка Стамболије није Културни центар Крушевац, већ Књижевни клуб *БАГДАЛА*, али кад боље размислим, много и не жалим јер ме име *Багдала* (посебно због издавачке делатности која је под овим именом оставила незбрисиви траг у српској култури) увек подсети на праве вредности и у то име честитам Срби Ђорђевићу, као издавачу, на правом одабиру.

А нама из Културног центра Крушевац преостаје задовољство што имамо Вељка Стамолију за правог и оданог сарадника, који је са нама увек *кад нам је тешко*, а тако је било бар 96 пута за протекле четири године илити бар 2 пута сваког месеца у просеку... Било да је Вељко говорио своје стихове, било да је у минут до дванаест добијао од мене неку нову књигу (коју пре тога није имао у ракама) да о њој експресно напише приказ и већ сутра, прекосутра о њој говори пред препуном Белом салом КЦК, или у Клубу КЦК, или у Пионирском парку или на неком дргом месту или књижевној манифестацији... Хвала му на том напору. У то име, уместо пригодног поклона поклонићу му једно обећање: врата канцеларије КЦК бр 6/1 су за тебе Вељко отворена и можеш увек доћи на чашицу разговора и... треботинске ракије ...

Наравно, о књижевним дометима књиге *Пречанске елегије* вечерас су говорили и говориће други учесници ове промоције, који су за то копентентни, а ја ћу Вам, да много не тестирам Ваше стрпљење, изрећи још две кратке импресије.

За обе прво ћу цитарити Вељка:

*Срби из Републике Српске Крајине четири године су релативно успјешно чували границе своје младе државе коју су изгубили без праве борбе, тако рећи, без испаљеног метка, за само два дана. Историја је пуна куриозитета, али овакав још није забиљежен...*

У само две реченице, на самом почетку ове књиге приказа, Вељко је пред нас, као на длан изнео сву коб судбине једног народа који је протеран са својих вековних огњишта и омогућио нам да у трену наслутимо све тегоба које је у том изгнанству српски народ морао да проживи, а и данас живи...

А у самој књизи показао нам је сву снагу тог народа који је уз све невоље, које су га пратиле и које га прате, успео да оживи крајишку књижевност, свестан да само *раскошно расцвјетавање промрзлих крајишних цвјетова* даје наду да спас од заборава у писању лежи... Јер свако свој *КРСТ ОД ЛЕДА* мора носити...

Вељко је препознатљив по својој песми Добро је имати кућу, а ја Вам кажем *Добро је имати*... Вељка. За сарадника... Хвала му на томе!


Јелена Протић -  Петронијевић говори o књизи
 
ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ – Вељко Стамболија

БОГАТСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ

Песничка форма елегија, карактеристична за епску поезију, води порекло од грчке речи елегос, што значи тужбалица. Не само у епској поезији, ова форма позната је и због римског песника Овидија који као прогнаник исписује чежњу за домовином у тоновима тужне лирике бола и жаљења за нечим недостижним и неповратним у збиркама Тужбалице и Ex ponto... Данас, још увек читамо и пишемо елегије, без обраћања пажње на елегијски дистих и метричке законитости... Стих је слободан, али мотиви, разлози и расположења која носе песнике и даље су чежња за дом овином, бол прогнаника и жаљење за нечим недостижним и неповратним.

Такви мотиви су водили и Вељка Стамболију, аутора књиге ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ, као и све ауторе о чијим делима Стамболија пише под овим необичним насловом. У питању су изабрани књижевни прикази и критике, настајали поводом песничких књига, о чему говори први део ПРЕЧАНСКИХ ЕЛЕГИЈА, затим део посвећен прозним делима и трећи завршни круг који доноси Вељкове текстове настајале различитим поводима, а опет на тему културе Срба из Крајине, прекодринских Срба, пречана, краће речено.

И, никако да одмакнемо од наслова. Ради бољег разумевања ове озбиљне теме којом се књига бави, кренула сам у трагање за тачним значењем речи пречани. И пронађох да је то израз који се у најширем смислу користи за Србе који живе изван територије уже Србије и то преко Дрине, Саве и Дунава. Користио се у овом значењу у 19. веку, после успостављања Кнежевине Србије, за оне Србе који су живели на подручју Хабсбуршке Монархије и османске Босне и Херцеговине. Срби пречани су били у новој српској кнежевини утемељивачи законодавства, школства, здравства, први вајари, фрескописци... Међу њима и Стерија Поповић оснивач Друштва српске словесности, први комедиограф, организатор школства... Али, сазнајемо из текста историчара Петра В.Крестића (часопис Српско наслеђе бр.11, новембар, 1998), како је под утицајем Уставобранитеља, насупрот Кнезу Михаилу који је ценио образоване пречане, кренула мржња према тзв.немачкарима, па чак и свим људима који нису рођени у Србији а били су у државној служби. Један од уставобранитеља, Тома Вучић је прогнао из Србије за 24 сата све запослене пречане у државној служби. Школе су биле позатваране. Мржња пема немачкарима била је снажна и ирационална, пише Петар Крестић, чак је и Вук Караџић писао руском представнику у Бечу против запошљавања таквих који уносе смутњу у народ српски и уводе европске уредбе... Дакле, проблем Срба одавде и оданде, вуче корене одавно и представља тачку спорења коју препознајемо и у ПРЕЧАНСКИМ ЕЛЕГИЈАМА. Ова књига не бави се само културом, књижевношћу и историјом него и социјалним питањима везаним за статус и опстанак изгнаника у земљи матици. Аутор заступа прекодринске Србе пролазећи кроз дела Зорана Костића, Анђелка Анушића, Николе Корице, Милана Пађена, Миће Јелића Грновића и још неколицине аутора везаних, пре свега, за Српско културно друштво Саво Мркаљ. Примећујемо да су се избегли Срби интелектуалци окупљали око оваквих друштава, а по називима издавача неких од поменутих књига у ПРЕЧАНСКИМ ЕЛЕГИЈАМА, таква друштва још увек делују. Као да је велика мука и жеља за очувањем националног идентитета натерала Србе интелектуалце од преко Дрине да се повежу духовним спонама које су јаче од оних интересних, комерцијалних које најчешће повезују људе данас. Значи, да Срби ипак могу да буду јединствени, можда је основна, ненаметљива порука ове књиге.

У тексту о књизи СЈЕНЕ ИЗГУБЉЕНЕ песникиње Вјере Рашковић Зец, објављене 1999, Стамболија каже да дух никад не умире. Тако и дух Крајине и светлих људи којих нема може да се оживи преко ове Вељкове књиге.Човјек може изгубити, али никада не може изгубити све. Разум ће можда прихватити губитак, али срце никад. А то срце, по Вељковом сазнању, задужено је за емоције. Поезија најтеже преноси најчистију емоцију. Поезија је ствар срца, а роман ствар разума, произилази из Вељкове поетике. Већ сам чин стварања, без обзира колики му овоземаљски домети били, награда је и велико богатство, песник-есејиста нас упозорава да је стваралачки дар привилегија. Али у околностима у којима се он нашао са земљацима, писцима о којима говори, тај дар је и моћно оружје, примерено човеку, насупрот рату који је увек нехуман, заправо, неприродно стање за човека.Он упозорава у тексту ПЈЕСМА ЈЕ ТАЈНА МОГА ПОСТОЈАЊА, уверљивим, непорецивим тоном очевица да не постоји узвишено морално оправдање за човека да пређе линију и постане зверски убица. Упркос посвећености и емпатији према сопственом народу, Вељко помиње, зарад праведности, у тексту РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ЈЕ ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА, недела неких сународника који су одлазећи у непознато, у очају, издали себе палећи села хрватских комшија... Овде цитира Чедомира Вишњића. О ратним проживљавањима кроз фрагменте романа-ратног дневника Милана Мирића откривамо покашај ослобађања и одбране кроз самоиронију и исповест, а најпре понирање у генетски код и трагање за узроцима бесмислених крвавих сукоба. Вељко каже да поражена страна не може да се оправда пред светом који је искључив у налажењу кривца, али узроци се налазе можда и у прошлости, у давним дечијим играма и притајеним мржњама. Вељко проналази понеки одговор и у потреби поражених страна Првог и Другог светског рата, Немачке, Аустрије, Хрватске да лече комплексе на Србима из Крајине који се не уклапају у нове светске стандарде. А ту је и малолетно својеглаво дериште које се усуђује да прети вишевековном народу, алегоријски Вељко гледа на можда највећу светску силу. Метонимијски је приказано стање изгнаника, сведених на колону. Хиљаде људи сведених на колону. И онда песник Никола Корица пита у наслову своје књиге, а звучи бећковићевски - ЂЕ ЋЕМО САД? Било би симпатично и духовито да није страшно. Вељко прилази овим приказима песничких и прозних књига са становишта песника-пријатеља-есејисте. Он не оцењује, он разуме и заступа ове писце. Због тога ПРЕЧАНСКЕ ЕЛЕГИЈЕ не оптерећују теоретисањем и призивају многе читаоце. Не само стручно заинтересоване. Тај књижевни, стручни приступ налазио се у другом плану. Овог пута је то врло оправдано. Како год било, ова књига је значајан прилог историји књижевности српских писаца из Крајине, са Баније, из Славоније, Далмације... у последњој деценији 20. и почетком 21.века. И у тексту о књизи Анђелка Анушића ПРЕЧАНСКА ЕЛЕГИЈА Вељко користи прилику да каже запажање из свакодневног живота, примедбу на матицу Србију која је хладно примила изгнанике. Говори како је настао још један израз у српском националном корпусу, народић прекодринци.Тај израз се односи на статус Срба прекодринаца који једнако миришу и не разликују се од осталих Срба а ипак неко не дозвољава да буду то што јесу... И тако настаје још једна нација - изгнаници. Понеко од њих завршава суицидом, Вељко скреће пажњу на поражавајућу појаву међу сународницима. И то је опомена коју носи ова слојевита књига поред свих порука које треба пажљиво откривати, јер су понекад јасно изречене као сентенце, максиме, а понекад скривене између редова. Богатство је, свакако, у различитости, а не у истом, цитираћемо писца на крају овог текста.

Јелена Протић-Петронијевић

 



Бранко Симић


Лидија Ужаревић




Љубица Петковић





















2019  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates