ЗВЕЗДОСЛЕП - Милоје Дончић

Још једно вече одабране поезије за пробране посетиоце. У Белој сали КЦК 20.05.2013. године одржано је занимљиво поетско вече на коме је Милоје Дончић представио своју нову књигу *ЗВЕЗДОСЛЕП* и имао свог специјалног госта Жарка Кољибабића са књигом *НАША РАСПЕЋА*. Тако је, ето постављен још један шаблон, за представљање књига, познатији као "два у један". О обе књиге је говорио Милош Ристић, а Вељко Стамболија је написао критику за књигу *ЗВЕЗДОСЛЕП* Милоја Дончића. Вече је водила Јелена Протић-Петронијевић, а за музички тренутак се побринуо солиста РТС-а Раде Џинић.
 
(Милоје Дончић, ЗВЕЗДОСЛЕП, Лестве, Косовска Митровица, 2012)
 
Милош Ристић: ПОЕЗИЈА МИЛОЈА ДОНЧИЋА И ЗВЕЗДОСЛЕПЦИ

Може се рећи да је ово поезија о књижевним наградама и поезија о писцима и писању, још више о књижевном свету и пробисвету, поезија о животу писаца и животу писања за макету и плакету. Поезија која неумољиво наставља ону традицију стварану и достварану у песмама Војислава Илића. ЗВЕЗДОСЛЕП је књига пре свега сатирична и у њој Дончића видимо пре свега као сатиричног песника, ретко другачијег а понекад хуморног.

Фотеље, пера, мантије - све оно међу томе што није доследно свом позиву Дончић је извргао руглу бескомпромисно и число, јасно и гласно. Читава једна песма о песницима, књижевност о књижевности, бесконачна студија која се граничи са теоријом књижевности, историјом књижевности и књижевном критиком. Материјал значајан за науку о књижевности, свакако.

И добро је да постоји оваква поезија, која се обазире на књижевне конкурсе и на књижевне награде, јер и тим, књижевним судијама, треба неко да суди. Понекад се лирско у томе губи, оно чисто лирско, али то је и неминован пут за остварење сатиричног. Дончић презире читаву једну, нову, цивилизацију, која живи да би јела, и једе да би пила, и да се окористимо песниковим речима, ,,духовне малолетнике''.

Песме му личе на скице, а све песме као да имају једно лице. То лице није лепо и намерно је слепо, да би исказало похлепни свет, народ за позу, вољу за џеп, и могло би се рећи да Дончић ризикује, и то доста свесно, да му се замере бројне институције и бројни пингвини на важним местима у култури и шире, чим прочитају, ако иоле читају, ЗВЕЗДОСЛЕП.


Милош Ристић 19.5.2013. Крушевац, 14h - 15h

Милош Ристић: ДРУГАРИЦЕ И ДРУГОВИ

( Жарко Кољибабић, НАША РАСПЕЋА, Бесједа, Бања Лука, 2012 )

Христос није распет,
Распели сте га ви . . .

Књига Жарка Кољибабића носи помало ироничан наслов ,,Наша распећа''. У распону од ироничности до скромности он означава људску, наизглед малу судбину. Такође и судбину једног народа међу народностима. Народа који је изгубио и свој нар и свој род. Књига озбиљна у свом предмету, тужна и саркастична у свом тону. Песник, човек, носи у себи читав један век. Од другог светског рата до Голог отока, од Голог отока до недавних ратова - ето шта је све успело стати у ову књигу и шта се све из ње може ишчитавати и учитавати у њу. Од усташких злочинаца до Брозових злочинаца. Од убијања до протеривања човека из човека. Поједине песме, мислим на оне о Голом отоку, веома успешно кореспондирају са бисером српске прозе, романом ТРЕН, ДВА (2), Антонија Исаковића, из 1982.године, и ја бих свакако препоручио студентима књижевности да се пре почетка читања овог романа, преко њих упознају и приближе голооточкој тематици. Говорим о песмама које опевавају догађања у Титовом политичком логору, песмама ,,Крвави шпалир'' и, нарочито, песми ,,Голи Оток'' :

Тамо ђе су бараке једна
Другој близу и далеко
Град са педесет хиљада робова
Град који нема ни улице ни
Тргове
Град који нема судове судије
Умјесто судова мучионице
Град без продавница пијаца
Робе кантара купаца
Само вријеме
Редари по милости каплара
Слушали како смрт коси и
Воду носи острвом
Дар другарима о другова.
(стр. 91-92)

Та динстинкција, разликовање и подела, на ,,другаре'' и ,,другове'', основна је дистинкција артикулације онога времена у овим песмама. Другари су ти који се друже, ,,другови'' - они који муче. Идеализаторима оне државе и титоистима треба испоставити ове песме Жарка Кољибабића како би увидели да је та слободарска партизанска земља била слободарска земља са концентрационим логором и палетом различитих нивоа и вештина мучења спровођених у њему, од којих је Жарко Кољибабић опевао Киблу, у истоименој песми. НАША РАСПЕЋА су и књига о другом светском рату али и књига о природи и завичају. Жарко свугде налази природу али слабо где природу у човеку или је налази али као природу бестијалну, изопачену и злу. Спој модерне форме и традиционалних тема спроведен је у садржај на тај начин да ми Кољибабића можемо назвати песником модерног сензибилитета и песником традиционалним истовремено, новим и старинским песником, јер обе квалификације иманентне су његовом поетском језгру. Неодољиво је лепа песма ,,Вучко'' и могла би се правити паралела са песмом ,,Кад вук силази'' крушевачког песника Небојше Лапчевића (погледати моју критику: ПРЕЛАЗАК КИПА СЛОБОДЕ НА БАГДАЛУ, www.konkursiregiona.net). Било би интересантно спровести упоредну анализу и видети на које су начине и са каквим коначним исходом њих двојица реализовали ту хесеовску идеју и тему. У песмама посвећеним природи и завичају присутна је извесна количина туге, сете и меланхолије. За опустелим селима. За нестајањем места, људи и народа. Каткад, занимљиво је, и филозофско, навођење читаоца самим редоследом песама. Песник или песничка књига, прво даје песму ,,Коза''. А затим песму ,,Чобаница''. И онда, када је припремио терен, и увео вас у оба појма појединачно, правитељ ове књиге их спаја у једно, у следећој песми, ,,Козе и чобаница''. Песма ,,Коза'' несумњиво је најјача песма ове књиге. Толико тога она носи у себи. Различитост аспеката којима је призмована коза задивљује. Шта све она може значити, као појединачна коза, и као коза уопште, и друга значења која Кољибабић уводи у песму. Понекад та слика вазноси еротски принцип и односи песму у неке друге димензије, али добро, у томе и јесте њена снага, што нема задатог и устаљеног оквира. Српска места, реке, занимања, род, ближњи - оно је што заокупира овог песника. Пре свега - српски идентитет - о чему често говори и сам назив песме - ИСПОД ПОНИЖЕНЕ ШАЈКАЧЕ. Оно што је карактеристично за Кољибабића јесте његов посебан однос према жени, пун саосећања и бриге, дат у песмама, правим одама жени, ,,Чобаница'', чак и ,,Бабађевојка'' (иако у помало комичној визији), и посебно у песмама-сликама рата и силовања. Књига НАША РАСПЕЋА је књига о болу једног народа у свим његовим видовима, живим и мртвим, материјалним, просторним и временским. О путничком народу, народу који је приморан да стално путује, да се премешта, сели, бежи, и иде, негде, негде где не зна куд, бесмислено одбацујући усуд небеског народа који му је додељен и предодређен, баш као што Кољибабић пева у песми ,,Српски опанак'' :

Мајко Србијо
Вратише те у доба султанлука
Вријеме сепета коца и конопца
Шта у Европи тражиш шта налазиш
Ђе ти је Призрен Книн Мостар и Будва

Док на бувљаку и нашем сјећању чуваш
Своја путовања заједно
У тијелу гамади

Дајем све у овој јесени Господњој
Да ме твоја сјенка са путовања
Пристигне и оснажи
Да знам како ми је у овом времену у
Коме нијесмо за путовање.
Милош Ристић 16.5.2013. Крушевац

2020  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates