ЗАГОНЕТКА ДРАИНАЦ - ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ 2013

НИРВАНА

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану.
Болестан сам много, много:
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
Ко оловна плоча
Нигде један ведар дан.
Сломила ме тужна малаксалост
На љубав, живот и сан.

Да ми је само у родни крај да одем што пре
И умрем тамо
Заборављајући све.

Па кад ме пут гробља понесу волујска кола
Као некад у младости
Нада мном да заплачу од истинског бола
Беле брезе тужне од старости.

То су задњи снови у ноћима шумним ко јавори
сињи
Отворени као ране
Које у овој пустињи
Гнојем капљу на протекле дане.

© Раде Драинац

Ра­де Дра­и­нац

Дра­и­нац, Ра­де – пе­сник, при­по­ве­дач, ро­ман­си­јер, есе­јист, но­ви­нар (Тр­бу­ње, код Бла­ца, То­пли­ца, 16. VI­II 1899 – Бе­о­град, 1. V 1943).

Ро­дио се у си­ро­ма­шној се­о­ској по­ро­ди­ци Јо­ва­но­ви­ћа. Отац Не­дељ­ко – са­мо­у­ки зи­дар, пе­чал­бар, пред­у­зи­мач; мај­ка Ру­ме­ни­ја – дома­ћи­ца. На кр­ште­њу је до­био име Ра­дој­ко, ко­је ће у два­де­сет тре­ћој го­ди­ни, за­јед­но с пре­зи­ме­ном Јо­ва­но­вић, за­ме­ни­ти књи­жев­ним – Ра­де Дра­и­нац.

Основ­ну шко­лу за­вр­шио је у Бла­цу. Го­ди­не 1911. да­ју га на обу­ћар­ски за­нат у Про­ку­пљу, ко­ји он на­пу­шта и упи­су­је се у про­ку­пач­ку гим­на­зи­ју, да би по за­вр­ше­ном пр­вом раз­ре­ду пре­шао у гим­на­зи­ју у Кру­шев­цу. У ле­то 1913. бе­жи од ку­ће и не­ко вре­ме про­во­ди у Бе­о­гра­ду. Као сред­њо­шко­лац, пре­ла­зи 1915. са срп­ском вој­ском пре­ко Ал­ба­ни­је. У Фран­цу­ској је од ја­ну­а­ра 1916, где на­ста­вља шко­ло­ва­ње: нај­пре у Ли­о­ну, по­том у Сент Етје­ну и Бо­ли­јеу. Пре­дан пи­са­њу, за­не­ма­ру­је шко­лу и од­мах по свр­шет­ку ра­та сти­же у Па­риз, где јед­но вре­ме ра­ди у фа­бри­ци, да би се по­чет­ком 1919. са­свим пре­пу­стио бо­е­ми­ји.

У Ср­би­ју се вра­ћа с про­ле­ћа 1919, а од је­се­ни исте го­ди­не, иако са че­стим пре­ки­ди­ма, Бе­о­град по­ста­је ме­сто ње­го­вог стал­ног бо­рав­ка. „Одо­ма­ћу­је“ се у ка­фа­ни „Мо­сква“, глав­ном са­ста­ја­ли­шту мо­дер­ни­стич­ки на­стро­је­них пи­са­ца и умет­ни­ка – по­вра­тни­ка из ра­та. У ли­сто­ви­ма Бал­кан, Бе­о­град­ски днев­ник и Ста­ра Ср­би­ја от­по­чи­ње 1920. но­ви­нар­ску ка­ри­је­ру, ко­ју ће ка­сни­је на­ста­ви­ти у Но­во­сти­ма, Са­мо­у­пра­ви, Вре­ме­ну, Прав­ди и По­ли­ти­ци: но­вин­ско ре­пор­тер­ство и пу­то­пи­сни из­ве­шта­ји са ју­го­сло­вен­ских про­сто­ра и из ино­стран­ства (Грч­ка, Фран­цу­ска, Че­хо­сло­вач­ка, Пољ­ска, Аустри­ја, Бу­гар­ска) би­ће му глав­ни из­вор ма­те­ри­јал­не ег­зи­стен­ци­је.

По­чет­ком апри­ла 1922. штам­па пр­ву све­ску свог ча­со­пи­са Хип­нос, од­ре­ђу­ју­ћи га као „ме­сеч­ну ре­ви­ју за ин­ту­и­тив­ну умет­ност“; пе­чат бро­ју да­је увод­ни текст „Про­грам хип­ни­зма“, ко­јим с јед­не стра­не об­зна­њу­је сво­је при­кла­ња­ње то­ко­ви­ма по­рат­не књи­жев­не аван­гар­де, а с дру­ге – оцр­та­ва основ вла­сти­те „хип­ни­стич­ке“ по­е­ти­ке. Уме­сто дру­гог (и по­след­њег) бро­ја Хип­но­са (ко­ји ће иза­ћи ја­ну­а­ра 1923), ма­ја 1922. по­ја­вљу­је се је­ди­ни број дру­гог ње­го­вог ча­со­пи­са – Но­во чо­ве­чан­ство, „ин­тер­на­ци­о­нал­не ре­ви­је за кул­тур­не про­бле­ме“. То ни­су је­ди­на Дра­ин­че­ва гла­си­ла: 1932. осно­вао је Фронт (2 бро­ја), 1936–1937. из­да­вао ча­со­пис Сли­ка ак­ту­ел­них до­га­ђа­ја – САД (13 бро­је­ва), 1939. по­кре­нуо Но­ву бра­зду (1 број).

У ма­ју 1926 сти­гао у Па­риз, у ко­јем жи­ви као пе­сник-апашalàВи­јон, јед­но вре­ме сви­ра­ју­ћи у би­о­ско­пу „дру­гу ви­о­ли­ну“ уз про­јек­ци­је не­мих фил­мо­ва. На­ред­не го­ди­не ис­пу­ње­не су му ин­тен­зив­ним књи­жев­ним ра­дом и пу­то­ва­њи­ма по зе­мљи и ино­стран­ству, ко­ја пред­у­зи­ма као Прав­дин но­вин­скире­пор­тер. Од сре­ди­не три­де­се­тих све ви­ше се окре­ће дру­штве­ним ано­ма­ли­ја­ма, по­ли­тич­кој про­бле­ма­ти­ци – „со­ци­јал­не хро­ни­ке“ об­ја­вљи­ва­не у Прав­ди 1934–35. два пу­та ће га од­ве­сти на суд. Прав­ду на­пу­шта 1936. и, ка­ко је остао без ре­дов­них при­хо­да, за­по­шља­ва се у аген­циј­ском оде­ље­њу Цен­трал­ног прес-би­роа, за ко­ји пи­ше крат­ке при­ло­ге о кул­тур­ним и књи­жев­ним зби­ва­њи­ма.

Због че­стог по­бо­ље­ва­ња, све ви­ше вре­ме­на про­во­ди у за­ви­ча­ју. Об­ја­вљу­је но­ве пе­сме, по­ле­ми­ше са со­ци­јал­ним пи­сци­ма. Ту­бер­ку­ло­за узи­ма мах, уве­ли­ко „ба­ца крв“ од­ла­зе­ћи у мар­ту 1941. на вој­ну ве­жбу. Мо­би­ли­сан као ми­тра­ље­зац, уче­ству­је код Ужи­ца у бор­ба­ма про­тив не­мач­ког осва­ја­ча. По­чет­ком зи­ме хап­се га чет­ни­ци под оп­ту­жбом да је ко­му­ни­ста и за­тва­ра­ју у Бла­цу, ода­кле ће га спа­сти пи­сме­не га­ран­ци­је „ви­ђе­них“ То­пли­ча­на.

Од ле­та 1942. на­ла­зи се у са­на­то­ри­ју­му на Озре­ну, бли­зу Со­ко Ба­ње, где га по­вре­ме­но оби­ла­зи Иво Ан­дрић. Ле­че­ње му не по­ма­же и у про­ле­ће 1943, с гру­до­бо­љом у од­ма­клом ста­ди­ју­му, до­ла­зи у бе­о­град­ску Др­жав­ну оп­шту бол­ни­цу, где 1. ма­ја уми­ре. Као си­ро­мах без игде иче­га, са­хра­њен је два да­на ка­сни­је о тро­шку Оп­шти­не на бе­о­град­ском Но­вом гро­бљу. Глу­мац Ми­ли­во­је Жи­ва­но­вић ре­ци­то­вао је ње­го­ву пе­сму „Нир­ва­на“ док су спу­шта­ли ков­чег у ра­ку.

Дра­и­нац спа­да ме­ђу нај­ин­те­ре­сант­ни­је по­ја­ве у срп­ској књи­жев­но­сти из­ме­ђу два свет­ска ра­та. У пр­вој, пар­на­со-сим­бо­ли­стич­кој фа­зи ње­го­вог пе­ва­ња, у ко­јој му је оми­ље­ни стих два­на­е­сте­рац (збир­ке Мо­дри смех /1920/ и Афро­ди­тин врт /1921/), пре­о­вла­ђу­ју мо­ти­ви пла­тон­ске еро­ти­ке, про­ла­зно­сти и Бо­га. Бит­на је дру­га, аван­гард­на ета­па Дра­ин­че­вог ства­ра­ња, ко­ју 1922. оза­ко­њу­је ма­ни­фе­сти­ма „Про­грам хип­ни­зма“ и „Но­во чо­ве­чан­ство“. У збир­ка­ма Воз од­ла­зи (1923), Лир­ске ми­ни­ја­ту­ре (1926), Бан­дит или пе­сник (1928) и Бан­кет (1930), до­ми­нант­ни су мо­ти­ви сна, ко­смо­по­лит­ско­га пу­то­ва­ња, сло­вен­ства, де­ху­ма­ни­зо­ва­ног са­вре­ме­ног гра­да, пе­сни­ка и ње­го­вог стра­дал­нич­ког жи­во­та у не­пе­снич­ком и не­љу­бав­ном све­ту – све да­то у сти­ху иро­нич­ном и цр­но­ху­мор­ном, сло­бод­ном од свих ка­но­на, раз­де­ше­ном и под­врг­ну­том свим мо­гу­ћим ви­до­ви­ма је­зич­ко­стил­ско­га и об­ли­ков­ног екс­пе­ри­мен­ти­са­ња, у ме­та­фо­рич­ким ни­зо­ви­ма чи­ји се ри­там и ме­ло­ди­ја ис­по­ља­ва­ју као ди­на­мич­на син­те­за вре­ме­на и про­сто­ра. Тре­ћа, за­вр­шна фа­за ли­ри­ча­ра Дра­ин­ца про­ти­че у зна­ку ње­го­вог све ве­ћег уда­ља­ва­ња од мо­дер­ни­зма. На­ја­ви­ли су је 1931. про­грам­ски ра­до­ви „Књи­жев­ни ле­ви фронт“ и „Ма­ни­фест № 1“, ко­ји, па­ра­док­сал­но, про­ду­бљу­ју ње­го­ве су­ко­бе с над­ре­а­ли­змом у од­ла­ску и со­ци­јал­ним по­кре­том пи­са­ца у на­ди­ра­њу. Са­мот­ност и укле­тост сво­га пе­снич­ког по­сто­ја­ња по­твр­ди­ће на­ве­ли­ко тра­ди­ци­о­на­ли­зо­ва­ним го­во­ром збир­ки из 1938: Улис и Чо­век пе­ва, и Да­хом зе­мље из 1940.

Дра­ин­че­ве при­по­вет­ке (Ср­це на па­за­ру, 1929), ро­ма­ни (нај­бо­љи: Шпан­ски зид, 1930), пу­то­пи­си и фељ­то­ни (пост­хум­но, Пу­ту­јем, пу­ту­јем и Ле­по­те и чу­да Па­ри­за, обе у окви­ру Сабраних дела /прир. Гојко Тешић/, Београд 1999), кри­ти­ке и есе­ји (Ра­све­тље­ње /1928/, Освр­ти /1938/), књи­жев­не по­ле­ми­ке и по­ли­тич­ка пу­бли­ци­сти­ка (Без ма­ске и Из­дај­ство ин­те­лек­ту­а­ла­ца, 1999), дра­ма Азил за бес­кућ­ни­ке… (1993) и рат­ни днев­нич­ки за­пи­си Цр­ни да­ни (1963) – не­ма­ју из­раз, са­мо­свој­ност и зна­чај ње­го­ве по­е­зи­је и пе­снич­ких ма­ни­фе­ста (Си­ла­зак с Олим­па, СД, 1999).