САЈАМ КЊИГА РАСИНСКОГ ОКРУГА - КЊИГА КАО ЛЕК - представљање награђене књиге Небојше Лапчевића ,,БЕРАЧИ ПОЛЕНА"

https://www.youtube.com/watch?v=2UN6KoKibEY

Збирка песама ,,Берачи полена"  Небојше Лапчевића

У престижној едицији Повеље, Краљево на Сајму књига 2019. представљена је  четрнаеста књига  Небојше Лапчевића.
Ова збирка песама овенчана је наградама: за најбољу песничку књигу на српском језику у 2019. ,,Ђура Јакшић", најбољу пеоетску збирку ,,Србољуб Митић" и Печат кнеза Лазара.
О књизи су писали: Александар Б. Лаковић, Маријана Јовелић, мр Витомир Теофиловић, др Предраг Јашовић, Анђелко Анушић, Љубиша Ђидић, мр Славица Јовановић, Вељко Стамболија,
др Марија Шљукић,  Дајана Цветковић Лазић, Ранко Павловић, Милош Петровић као и др Мићо Цвијетић и др Јана Алексић чије критике овом приликом доносимо.

У опширнијем комментару

Реч о књизи

Др Мићо Цвијетић

Др Јана Алексић  

                           ПЕВАЊЕ ПРЕМА ДАМАРИМА И РИТМУ ЖИВОТА

               Небојша Лапчевић: Берачи полена, Повеља, Краљево, 2019.

Вишеструка су интересовања и стваралачка испољавања Небојше Лапчевића. Он је у зрелим и најплоднијим годинама у којима се већ јасно препознају креативни приноси и печати његовог креативног бића. Неоспорну људску енергију готово равномерно је распоредио у више области и за двадесетак година потврдио своје стваралачке амбиције, склоности и могућности, које нису мале и безначајне. Досад је објавио десетак жанровски разнородних дела. Више књига поезије (за одрасле и децу) и кратке прозе, а успешно се огласио и у захтевнијој прозној форми, објављујући и два пажње вредна романа, Језеро у ћелијама и Сценарио за Вудија Алена. Лапчевић је такође аутор либрета за сценску кантату Крст светог цара Константина и либрета за прву крушевачку оперу Лазарево обретеније. Ово потврђује разноликост његових интересовања и уметничког дара, ширину интересовања и простора којима се креће. Поред тога драгоцен је његов свестрани организациони и сваки други културни улог на ширењу багдалске стваралачке енергије у крушевачком простору и знатно шире.

У својој новој песничкој књизи Берачи полена, Небојша Лапчевић се креће, као и у ранијем стваралаштву, ширим временским и духовним просторима, примењујући различите поетичке форме и моделе. Исписује строфе у прасликама, учитава различите призоре и слике, духовне и световне, у властити песнички регистар и појмовик. Фиксира и доводи у везу оно што ретки други примећују, асоцијативне релације и симболичне подударности; отвара видокруге, како би рекао Андрић, „за које и не слутимо постоје“.

Од седам по обиму различитих деоница, сложене тематско-мотивске фактуре, компоновано је разуђено лирско дело, у коме су, наизглед, и асиметрични састојци логично певезани. Све се плодотворно обзнањује, преплиће и обликује, исказује снажан однос према свему, а на ненаметљив начин над свим господари рука песничког субјекта. Све се у његовој визури узајамно, понекад и муњевито, снажно дотиче или супротставља: појаве, збивања и различити феномени. Стварност коју интензивно прожива и артикулише, или је њеним подстицајем само имагинира. Па и оно што су праоблика слике, сећања, привиђења и снови, временске и просторне даљине, реалне и оностране визије. Све се узајамно или наизменично јавка и преображава у савремене песничке одливке. Пребира и кристалише, одгонета, онеобичава и замагљује, проводи кроз решета различитих сазнања и искустава. Реч је о полицентричном певању, са више подстицајних кладенаца и исходишта, што је у основи Лапчевићеве поетике.

Асоцијативно метафорички наслов Лапчевићевог новог дела Берачи полена актуелизује назив његове прве песничке збирке Семе на ветру (1999). У оба случаја песничка мисао и имагинација опседнуте су тешко ухватљивим, али чији градивни или разоран учинак песничко око препознаје и наслућује. Означене природне супстанце самеравају се у односу према песничког бићу, његовој егзистенцијалној и стваралачкој комоцији или тескоби. Као пролошка, нову књигу управо отвара таква песма „Ваздух“ . Она почиње дистихом: „Песник који дише ваздух, / тежак ваздух дише...“ Која се тврдња у завршном делу песме преноси на амблематично и фикционално полен-поље. Имагинаријум полен-поља, па и ваздуха, може бити племенитог и креативног дејства, али да побуди нелагоду и несношљиву кијавицу. Велики румунски песник Никита Станеску, у похвали Београду, каже (наводим по сећању): „ово није ваздух за дисање/ ово је ваздух за певање“. Међутим, није он у оном политичком контексту мислио само на квалитет једног од основних елемената живота већ, у односу на његову ондашњу Румунију, на степен освојене слободе. У сличном поетичком кључу и контексту може се тумачити и разумевати и песма „Направи ваздух“ Бошка Сувајџића, посвећена великој руској песникињи и страдалници Марини Цветајевој.

На уводну песму природно се наслања циклус сродног семантичког означења Освајање ваздуха. Лапчевић опсервира универзална искуства и људска сазнања, асоцијације на старовремено и митско; на Икарово време и лет, на илузију освајања безграничне слободе. Ветар покреће и његово емотивно биће, враћа „слике у сећање“ („покреће време у којем са те волео“). Љубав као метафору универзално људског смисла, па и властите слободе избора и стварања, налазимо и у неким другим песмама. У неукротвивим мислима песника често се муњевито смењују време и простори, призори и слике, параболични дотицаји, као снажни импулси властитом певању и мишљењу. Појмови, ликови, ситуације и симболичне ознаке и поруке, парадигматични су ослонци и стимулатори за обликовање властите песничке творевине. Али не по матрици миметничког преобликовања, већ у препознавању сличног или његове мене у песниковом времену, креативном промишљању на проширеном пољу цивилизацисјког и људског искуства. На самеравању тих релација све је варијабилно, па и феномен времена: „Између овог и оног света/ више неће бити времена,/ кажу, надолази нека вода/ преостала од потопа“.

Све се сустиче, додирује и прожима, све је у делотворној вези, макар у творачкој свести песничког субјекта. У том смислу параболичне су ситуације у којима су се нашли неки велики писци, истраживачи људских душа, древни филозофи, музичари и научници, неименовани вајар и незнани песник са бисте, „до Слепог Песника са гуслама“, који му отварају широка сазнајноа поља. Преко искуства води пут и до самоспознаје („разлиставам сазнања о себи“). У времену обесмишљености свега, трага и за властитом душом: „залутао/ тражим своју душу,/ а она је ту негде иза мене“. А све се прелама у песниковој души, богата синестезија осећања, духовни и душевни спектар. Док напољу пада киша, песник, поред осталог, осећа мирисе жалфије и чује „Преверове лирске капљице“. Учвршћује наук о неуништивости творачког чина: „Све што нам остаје/ цивилизацијска је нит“. И да све у универзуму скрива неко око: „дубоко око/ памти црте лица/ памти неког ко учитава/ кошнице стихова./ Он постаје наш памтивек / и спасава...“

У развијеној вишеделној песми „Орнаменти спрам светлости“ (називи и циклуса песама), песник плете венац о љубави и души („материја од које је љубав саздана/ по мери је осетљивих душа“), са секвенцама и блудних љубавних односа и осећања. Кад се љубави, под светлосним орнаментима, продају и купују и на неким далеким доковима („и попут огњене канџе/ продиру у невино срце/ плена јутарњег...“). Лица и наличја савременог живота, од чијих перверзија песник прави отклон. Кад је све поменерено и кад лирски субјекат трага за властитим сопством. Сажима мисли о егзистенцијалном: „Очито, све је привиђење/ осим студи што леди кости“. У интензивој стваралачкој комуникацији отварају се, макар као опсене, и неке друге слике. У тренуцима заводљиве, лепе самоспознаје: „Сва дивота гола, ко глад. Гле у мени,/ посвуда природа буја и зелени“.

Небојша Лапчевић дубоко осећа и препознаје стварност, алегоријски предочава оно што се подиже и гради, али и сулудо разграђује („Ако се кућа добро сруши“). Пробуђене националне самосвести, он апострофира националну драму, страдања, сулуда рушења и рушевине светиња, именује своју хронику о Косову, болове и несанице. И друга страшна непочинства свуда по свету. Обесмишљене слике савременог света, који сам себе урушава, о чему одлучује Велики Играч. А томе, као парадоксални контрапункт, енглеска краљица „седи крај прозора/ у бело-белој хаљини/ размишљајући о поретку/ дрвореда“. Несхватљиве границе суноврата. Кад све постаје трагикомична позорница. И позорница бесмисла, каква је дирљиво дочарана бела смрт маратонца Артура Такача у сметовима Копаоника. Али: „Маратонац није отрчао у смрт,/ већ је само на непцима осетио свежи долазак пролећа/ (...) и све предухитрио да у пролеће стигне први/ и пронађу га свог расцветалог и пролећног“, лепо имагинира и ублажава трагедију песник. Симултано се јављају и слике о надама и сновима из детињства. Када је писање сакупљање речи, а песник берач племенитог полена.

У развијенијој песми „Акварелист, боје“, савремени свет је дочаран кроз слике и боје („Не постоји боја/ која може обојити двадесети век...“). Сјајним лирским спектром имагинативних слика и античких симбола, песник се враћа у свет прапостања, митилогије и метафизике. Свој глас означава бденијем песника, „који је умро у сну/ пред ползу свитања“. Широки појмовно-симболички архетипови предочени су у циклусу Фрагменти керамичке таблице симбола, стављени у савремени контекст. Од библијског, хришћанског и митског, до новијег и конкретнијег, са интертекстулним акцентима. Има и призива Конфучија, Херодота, Шекспира, Фројда, Борхеса, уз вртоглаве паралеле и инверзије. И наглашени поетичких и аутопоетичких ознака. Као и неких завичајних духовних топоса. Фрагмента, орнамената и таблица.

Завршни циклус Полен-поље сублимира основну алегоријску ознаку наслова књиге Берачи полена. Чији се и аутопоетички смисао, који се понегде исказује и у другим песмама, може повезати са завршном строфом пролошке песме. А она гласи: „Песник који дише ваздух,/ тежак ваздух дише.../ док сриче/ кључни стих,/ нутрину што/ лебди,/ лебди полен-пољем“.

Полен је цеветни плодоноси прах, у овом случају метафора фине неухватљиве супстанце, која у посебном контекству алудира и на љубавно и еротско („Груди траже/ топлину полена... „). Берачи полена су и берачи светлости. Песник је берач полена, пчела радилица, скупљач полена речи, па и од којих буде мука („тежак ваздух дише“). Трагање за топлином полена идентификује се и са сабирањем светлости. Са пчелама које „исписују крилама/ космички хоризонт“. Полен је, као и живот, чаша меда и чаша жучи. Као у завршној песми „Надражаји“, у којој се узноси љубав, а контрапунктирају зла света. Ипак, љубав свему превасходи, како би рекао славни српски песник и деспот. Овде већ помињана алергија од полена није ознака болести, већ поента песме, исписана на петанестак језика. Апотеоза љубави: „Алергија је име твоје, Љубави“.

Према песниковим сновима из детињства, берачи заносног полена била су она раздрагана деца у пољу, „као деца у ваздуху“. Сасвим другачијег је асоцијативног знака песма „Небо, пепео“, посвећена Данилу Кишу, опора и горка. Али, као утеху и спас нашим душама, песник препоручује непролазне духовне твари и молитву. И живу реликвију са хиландарској зида: „Ко хоће да узбере грозд,/ Преподобни Симеоне, моли Бога за нас!“

Сложен је песнички појмовник Небојше Лапчевића. Архетипски и други изабрани обрасци преобликовани су у свевремено, универзално људско искуство. На томе су засновани сви његови, семантички полифони, песнички појмови, симболи и снимци. Једно се у другом огледа, вековима понавља лепота живота и трагика људска. У ововременом егзистенцијалном бесмислу и лудилу, песник трага за смислом и местом властитом људском и креативном сопству. Као песник модерног сензибилитета и неоспорне енергије, обликује своје певање према дамарима и ритму савременог живота. Сведок је драме која траје, прати како свет мрцвари глобална аждаја, „што прождире своју децу“. Стваралачки чин му изгледа као једина одбрана и могућа катарза. Лапчевићево певања, како би рекао Андрић, „потврђује дубоку трагику која се често крије у основи људског делања“.

                                                                                                           Мићо Цвијетић

 

Песничко затезање цивилизацијских нити

Небојша Лапчевић, Берачи полена, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“,

Краљево, 2019.

 

            Берачи полена Небојше Лапчевића је семантички сложена књига песама, мозаичке структуре и згуснуте мреже лирских асоцијација. Песме су углавном обликоване као микро компендијуми живих, виталних значења цивилизацијске баштине, усложњени песниковим опажајем стварности. У статичности или устаљеној динамици природних и космичких процеса огледају се промене духовне климе и лирски појашњавају метафизичке непроменљиве. Очевидан је притом покушај да се изнађе онтолошки квалитет елемената стварности које условљава људско деловање.

Лапчевић, међутим, не трага слепо за универзалним обрасцем, већ радије прибегава феноменолошком тумачењу облика, али тако што ишчитава њихову језгрену симболичку димензију која се преноси и модификује у времену. У свом естетском третману опажене или искушене феномене он преображава у фигуре за формулисање шифрованих порука о цивилизацијском току. Постулирању такве поетске визије служи и преобилан арсенал амблематичних фигура свеколике културе. Песник поједине аспекте из живота, постигнућа или знаменитих идеја одређених митских, историјских и личности из света уметности, од антике до модерних времена, смешта у нови аисторијски контекст као мотиве или стабилне историјске тачке на које се лако могу наставити културолошке нити. Поетски амбијент у којем сада обитавају одрази, перспективе, искази или идеје Икара, Аријадне, Хомера, Христа, Марије Магдалене, Херона, Херодота, Тибула, Вергилија, Шекспира, Сигмунда Фројда, Џона Ленона, Данила Киша, Маркеса, Борхеса, Хенрија Милера, настао је радом песничке имагинације е да би се феноменима духа пружила необичнија лирска образложења, предвидео њихов есхатолошки домет, а тиме обезбедила делотворнија значења. Песник је подједнако загледан и у ктиторе, монахе, мученице, дрводеље, крстоносце, трагаче за истином, у чијим тековинама изналази духовна упоришта и лирску инспирацију.

Кључна стратегија Лапчевићеве поетске надоградње културе је онеобичавање и то на троструком нивоу: као гносеолошка позиција, поступак и коначни уметнички учинак песме. Доживљаји и спознања песничког субјекта су иницијално онеобичени, повинујући се унутрашњој логици и узрочно-последичном следу. Овим поступком се даље генеришу фрагментарне песничке слике, а посредством контраста, парадокса, конкретизоване метафоре, каламбура, спорадичне ироније или слободне комбинације значења песма производи ефекат зачудности.

Иако је у већини песама присутан тематски фокус, карактеристична су асоцијативна уланчавања и мотивска дисперзивност, потакнута и сталном променом угла оглашавања медитативног субјекта. Песник привидно асоцијативно, али промишљено гради песничку слику од мотива који реферишу на ознаке из нашег цивилизацијског памћења. Чини се зато да песнички поступак Небојше Лапчевића у овој збирци традира неке од принципа авангардних уметничких покрета, превасходно кубизма и руских имажиниста. Појмови и појаве света представљени су као опажаји духа, а не чула, при чему песник изналази њихове нестандардне језичке еквиваленте. Велики број песама, иако наизглед има чврст композициони рам и семантичко упориште, заправо се може ишчитавати и као низ семантички пуноправних белешки духовних стања и опсервација субјекта без чвршћих каузалних веза на нивоу текста. Лапчевић не пледира да песму изгради као кохерентну структуру, без обзира на носећу идеју која се назире у позадини, већ да, на трагу имажиниста, стави нагласак на појединачну слику као естетски заокружену целину. Његов песнички исказ, при томе, упркос очекиваној херметичности, поприлично је прегнантан.

Кохезивне силе које повезују расуте песничке слике, мотиве и исказе доминатно су митска свест и оживљена фолклорна слика света, заједнички обједињене у култури сећања. Тај вид културе није поступно интериоризован у лирску рукотворину са подразумеваним моралистичко-дидактичким нагласком на његову разложност премда се местимице огољује сам песнички механизам памћења. Већ од уводне песме у првом циклусу „Освајање ваздуха“, где се упризорује храст, у српској колективној свести препознат као запис, јер усмерава наше духовне активности, култура сећања је конститутивни чинилац песничке визије, али и песничког ткива. Отуда су заступљени хришћански мотиви сејача, крстоносца, источног греха, мотиви из античке митологије и културе, попут Аријаднине нити, Икаровог лета, Хероновог позоришта, Херострата, Домокловог/Дамокловог мача, те мотиви из модерне књижевности и уметности. Набрајањем, алузијама и културолошким реминисценцијама Лапчевић изналази архетипске моделе и стабилне означитеље нашег постојања упркос несигурној и фрагментарној стварности: „Све оно што нам остаје / цивилизацијска је нит. Једни рекоше: Аријадна није имала / паметнијег посла, / други рекоше, Египћани / су предуго рачунали на снове; / Сфинга је без очију, / трећи опет, од винских стихова / Албија Тибула још се отрезнили нисмо.“ Посебан утисак остављају иновативне аналогије на временском плану, као, на пример, у песми „Надолази нека вода“: „Између Соломона и Хаиле Селасија је / баш толико времена колико од Херодота / па до Слепог Песника с гуслама. // Између Дијамантске сутре, прве кинеске / књиге до Конфучијеве доктрине / има баш толико времена колико од / лажне браде краљице Хатсшепсут / па до ноћног ритуала жвакања коке / помешане са липовином.“

Синхорни принцип у спрези је са хронолошким, што је одређени вид универзалне аналогије, слободних психолошких асоцијација или наизменичних контемплативних токова. Премда су вертикални и хоризонтални план укрштени, у овим песмама се очитава метафизичко настојање да се успостави духовно-историјска вертикала. Ипак, не може се говорити о монолитној слици света, упркос местимице профилисаном аксиолошком ставу, неретко обојеном песимизмом и цинизмом, као у песмама „Привиђење“, „Све оно што нам остаје“, „Poetica monoculture“, „Велики играч“, „Наочари Џона Ленона“. Тако у већ поменутој песми „Надолази нека вода“ апокалиптични призори упућују на идеју о крају света: „Између овог и оног света / више неће бити времена, / кажу, надолази нека вода / преостала од потопа“. Реминисценцију на библијски потоп у функцији одсликавања антрополошког песимизма доноси песма „Пребројавање дрвореда“. У овој песми се, међутим, одвија спонтано испитивање гносеолошких домета човека. С друге стране, у песми „Кад анђели пасијанс отварају“ свет и људски животи сагледани су, на трагу античке митолошке перспективе, уз присуство здравог цинизма, као искључиви исходи карташке игре анђела у којој је укинута слободна воља појединца. Тако у сонету „Крстоноша“ проналазимо хришћански фундирану мисао о томе да свако од нас носи досуђени му крст: „Оног ко стазом крене, и своје бреме / коначној луци вуче. Крстоноша чека / год година, векова век. Наше је семе, // клица од данас до памтивека.“ Случну идеју о предестинираној човековој судбини, подупрту песниковм гносеолошким песимизмом, уочавамо и у песми „Источник“. Међутим, у поруци кратке песме „Сејач“ песник нуди посве другачију перспективу: исход људског живота и света зависи од наших активности: „Рука којом сејеш, / рука је чврста духа // зрневљем сејућ / расејаваш... // Алеф. / Алфа. // Нула, / нула, // један...“ Интертекстуалне везе са чувеном Исусовим параболом о сејачу и типовима семена семантички се шире на целу збирку.

У Берачима полена егзистенцијални и метафизички хоризонт бивају преклопљени, док спољашња (историјска), унутрашња (субјективна или имагинативна) и песничка (естетска) стварност функционишу као подскупови. Кроз песме је, међутим, имплицитно провучен онтолошки скептицизам уметника (на пример, у песми „Привиђење“: „Очито, све је привиђење / осим студи што леди кости“, или у песми „Сонет опсена“: „Од чега је саздан, од каквог је сјаја / то пукло непце што сатках у ведрине, / док усташца златна вечни додир спаја // и заиста питам, да ли то чуда чине?“), јер је у његовом кубистичком оку, стварност несигурна, фрагментисана и децентрирана, док се његов песнички језик, упркос духовној оријентацији ка баштини, заснива на померању, каткад и расколу са традиционалним могућностима означитеља. Тек ће у песничком уму једног од берача полена слике и означитељи бити прераспоређени у привидно ултимативном поретку значења, превасходно приликом каталошког прегледа неких од архетипских симбола и очуђења самог процеса њиховог именовања које се одвија у песми „Фрагменти керамичке таблице симбола“.

Неретко у средишту песничке слике или њеног фрагмента стоји субјект који не само што ствари настоји да спозна, именује и опише изблиза, већ и проговара из нутрине саме слике, на пример, у песмама „Освајање ваздуха“, „Сонет опсена“, „Деконструкција вајаревог сна“, „Преображај“, „Пребројавање дрвореда“, „Необјављени чланак Р. Н“, „Кола са запрегом“, „Зучаници, точкови“, „Источник“, „Жути бицикл“, „Разлике“, „Поље“. Песник се, међутим, у појединим песмама, сходно естетској философији, оглашава као инстанца изван света песме, у улози извештача, дијагностичара или, пак, мудраца који тумачи време, појаве у времену или духовне дарове који су претрајали кроз време: „Ваздух“, „Парабола о забрани окупљања“, „Сигмунд је имао право“, „Све оно што нам остаје“, „Надолази нека вода“, „Велики играч“, „Ка Вергилијевој реци“, „Кад је ктитор био сасвим млад“, итд. Променљиво место оглашавања субјекта указује на силнице архетипских образаца и метафизичких постулата у сваком историјском моменту. Можда најупечатљивије су песме „Источник“ и „Дрводеља“ у којој у уводном делу песме исповеда: „Док је спавао Исус Христ је / трезвеним оком видео јато рајских птица. / Сновиђење траје делић секунде, / можда и дуже. / Кад се пробудио знао је / тачан број, / сто шеснаест хиљада, / оних који ће васкрснути / након Његовог другог доласка. // Пред окућницом / је био неодређени број / необрађене храстовине. / Колико још дрводељине / у снопљу чека / пре поласка на коначно путовање? / Колико је још тешког рада / потребно за помесног дрводељу / да би био ближи / Царству Небеском?“

Тако је полен-поље или поленско поље стожерна песничка формула за историософско образложење симболичких структура света: „Овај наш свет је полен-поље: / удахни мало ваздуха, љубави!“, истиче се у програмској песми „Надражаји“, која затвара збирку. Полен је у природи прах расут у простору, чијим се преносом одвија опрашивање, док је у поезији пелуд носилац, најмањи именитељ новог живота, а песници његови берачи или скупљачи. Посвећени том деликатном послу песници у симболичком поретку очитавају природне законитости и формулишу етички императив. Зато је и Лапчевић заинтересован за скупљање и пребројавање неких од кључних места свеколике баштине, који спадају у домен историје и културе. Песници припремају плодно тло за почетак новог живота. А тај живот се одвија у свету уметничког дела. Убрани и прикупљени материјал током естетског процеса претварају се у песничке слике и поруке. Велики је број песама са елементима метапоетичког дискурса у којима се промишља улога песника и могућности писања: „Ваздух“, „Парабола о забрани окупљања“, „Све оно што нам остаје“, „Poetica monocultura“, „Деконструкција вајаревог сна“, „Биста незнаном песнику“, „Мирис разгрејане жалфије“, „Надолази нека вода“, „Зупчаници, точкови“, „Авај, Шекспире“, „Ноћ песника“, „Надгробна поезија Борхеса“, „Небо, пепео“, „Поље“, итд.

Песник, као метапоетички конструкт, према Лапчевићу, обитава изнад отежале твари и историје, ваздушаст је, али је полен тежак, као и ваздух, јер су песникови увиди бременити, као и само његово историјско постојање: „Песник који дише ваздух, / тежак ваздух дише... / док сриче / кључни стих, / нутрину што / лебди, / лебди полен-пољем...“ Песма и егзистенција су онтолошки изједначене, иако у временском раскораку, као према постомодернистичком вјерују: „Када ћеш добити ово писмо- / - песму о нама, / коју живимо после нас, / или после стихова.“ Ипак песник пре песме постоји само као идеја која тек у песми, интервенцијом духовних енергија, задобија своје симболичко оваплоћење: „Кад би дошла ноћ песник, / ја бих те чекао Свети Спасе / да ме упишеш у песму / гушчјим пером.“ Брига о исходима света, о човековом памћењу, тиме и постојању условљава и мисао о улози поезије: „Шта ће се догодити са стиховима / кад дах пресахне / и заборавимо свој глас?“ Поезија је у тим условима виновник историјске правде, као, на пример, у песми „Парабола о забрани окупљања“. На метафизичком плану, међутим, дискутабилан је исход предане естетске надоградње цивилизацијске заоставштине: „Нешто другачији стих сам намислио / али је то већ одалека песма“. Упркос оправданом скептицизму, поезија овде има и сотериолошки смисао јер надомешћује мањак постојања и љубави залуталих бића, а вишак зла у свету као пољу: „[...] Груди траже / топлину полена... Речи // речи, стихови који грле / и пој травки и плодоцвећа / којим бих те оденуо. // Један гравран кључа / поље по поље / и мрви / наше цаклеће сунце. / Пођимо, / да саберемо светлост.“ По естетској сназни свакако би ваљало издвојити аутопоетичке слике и исказе преломљене кроз слојевиту сликовно-језичку симболику песме „Акварелист“, која се наслања на теорију боја. Овако сагледана, поезија се крије у различитим облицима и нивоима постојања, чиме понорно утиче на животне токове. Ипак, то не умањује ризик постојања самог песника, па и Лапчевићевог флуидног иако песнички самосвесног субјекта: „шта значе зеленооки стихови / ако ме прождире мој сопствени вук?“

Отуда је, можда, његова позиција, као и свих берача полена, најближа оној пројектованој у песми „Хероново покретно позориште“. Судбина великог античког проналазача и архитекте показује да је улога уметника трагична, иако неопходна и са антрополошког и из теолошког становишта, јер: „Одмах, након седмог дана, Бог / је пожелео преправљање.“ Аналогно томе, према Лапчевићевој пројекцији, „Одмах, по рођењу, Херон је заковао / своје даске које живот значе“. Међутим, путања творца тог животодавног позорја вазда је неизвесна, а његов успех незагарантован. Уметнику увек прети опасност да буде одбачен, проказан и сам. На тим степеницама које се уздижу већ на другој аркади, следећи Херона, налази се и Лапчевићев песник, управо зато што посматра, а потом изговара стих без смисла и краја, зазивајући удаљену светлост. Због те племените наде у моћи стваралаштва као прворазредне хуманистичке тековине, поред евидентних уметничких квалитета, ова необична збирка песама представља малу духовну барку у општем потопу вредности и смисла.

                                                                                   

Јана Алексић         

 

 

2021  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates