ČEKAJUĆI TEATAR drugi deo- DEZINFEKCIJA KULTUROM

Napraviti adaptaciju drame u film uopšte nije jednostavna stvar. Usudio bih se reći da je adaptacija stripa (jako česta pojava danas) daleko lakša. Strip ima svoj kolorit, likove veće od života i radnju iscepkanu na scene, nešto daleko atraktivnije za ekran.

Drama je kruta forma, zaokružena, teži savršenstvu. Sve te osobine jedan filmski scenario ne bi sebi smeo da dozvoli jer je svakog trenutka u službi režisra i filma, scenario uvek ostaje samo segment celine od koje zavisi.

Zato većina dramskih adaptacija samo naliče na film i više su samo predstava snimljena kamerom.

Neko koga bih izdvojio kao nekog ko je znao da pronađe alhemiju i balans između ove dve forme je veliki autor, tvorac sada već mnogih klasika, japanski režiser Akira Kurosava. Evo i tri njegove značajne adaptacije.

RAN (1985)

    Ovde ćemo se ponovo vratiti i na Šekspira to jest konkretno, kralja Lira. Ovde je slavni režiser maksimalno iskoristio potencijal engelskog dramskog pisca i preneo ga u feudalni japan (veliku Kurosavinu inspiraciju). Visoki govor elizabetanske drame savršeno se uklopio u oštru japansku misao, njihove kanone i tradiciju. Kurosava je još dodao na muškom principu zamenivši kćerke kralja Lira za sinove Lorda Hidetora tim podvukavši patrijahalnu pretendenciju japanske kulture.

    Scena u Liru kod Šekspira, čije je rešenje uvek zadavalo muke na pozornici, u filmu Ran ovde dobija na svojoj širini i lepoti. To je scena polja. Ceo ovaj film teži ka širini i veličini prazne misli, potpuno različito od sledećeg filma koji ćemo pomenuti.

TRON KRVI (1957)

Adaptacija Šekspira takođe, ovog puta Magbeta. Ovo je drugačiji film, intiman, u proseku jedva da imaš dva glumca u kadru a i kada ih imaš više, razbacani su, raštrkani, sami. Jednu od najznačajnijih scena u drami, Magbetov monolog pred čin ubistva, glavni glumac, Toširo Mifune, prolazi u tišini gde nam krupni kadrovi njegovog lica i svedenost njegovih oštrih pokreta podjednako govore koliko i gusto pisane Šekspirove reči.

Ovo delo se oslobađa svog dramskog prototipa koliko u tome da menja prirodu svoje priče. Magbet govori o zlu i slepoj ambiciji, Tron krvi o strahu i paranoji koju bilo koji vid mnoći nosi.

DONZOKO (SA DNA) (1957)

    Sa Dna je adaptacija istoimene drame Maksima Gorkog. Priča o grupi siromaha koji žive u rupi-đubrištu ispod grada u nemogućim uslovima. Najtačnije bi se moglo reći da je ovo drama stanja i karaktera a ne radnje jer radnje i nema. Likovi koji su tu, oni postoje, oni pate i oni umiru ili bivaju oterani, bedni u svojoj pasivnosti čekaju kraj.

Lepota ovog dela je u piktoresknosti likova, njihovim snovima i sudbinama koja čini živim i ne sumornim, lepota života koja uvek nađe pukotinu da se promoli.

Za razliku od svih ostalih dramskih adaptacija koje se trude da dramu približe ovom našem veremenu i mentalitetu, Kurosava drame vraća u prošlost, u epohu koju on itekako dobro poznaje i time delo lišava ukusa modernog i pomodnog. On posvećuje ceo film univerzalnom stanju čoveka i njegovoj patnji, koja se kroz vremena ne menja. Dok njegovi likovi prerastaju arhetipe koje predstavljaju, postaju prave lilčnosti sa kojim a saosećamo i proživljavamo katarzu.

 

 

2020  Културни центар Крушевац   globbersthemes joomla templates